Храм је више пута паљен, а погођен је земљотресом 2002. године. Обнову финансира Европска комисија са 100.000 евра, али тај новац није довољан и за унутрашњост цркве
Црква у Гњилану (Фото: А. Арсић)
Нови Сад – Како човек стари, нешто га вуче тамо где је рођен, где су му живели очеви, деде и прадеде и где су крштени и сахрањивани. То је прича и Александра Арсића који у Новом Саду живи од 1966. године, а пореклом је из Гњилана на Косову и Метохији. Српско гробље на којем почивају његови преци углавном је разрушено, а о животу српског народа у Гњилану сведочи и грандиозна црква Свети Никола са звоником. Храм је више пута паљен, а погођен је и земљотресом 2002. године. Прошлог новембра почела је обнова коју са 100.000 евра финансира Европска комисија преко програма Уједињених нација за развој. Али тај новац, колико год он био велик, неће бити довољан и за обнову унутрашњости храма, каже за „Политику” Александар Арсић, који зато покреће акцију „Обновимо цркву у Гњилану”.
„Са благословом Његовог преосвештенства епископа рашко-призренског и косовско-метохијског Теодосија, у суботу смо у просторијама епархије у Нишу имали оснивачку скупштину удружења како бисмо прибавили добровољни новчани прилог за обнову цркве”, наводи Арсић.
У Новом Саду, по његовим сазнањима, има тек десетак породица из Гњилана, док их је у Нишу, Београду, Краљеву и Крушевцу знатно више, а у свету живе и у Америци и Шведској. Многи од њих на фејсбук-страници „Обновимо цркву у Гњилану” деле старе фотографије и приче о овом месту које је некада било трговачки центар Косовског Поморавља, а у бившој Југославији имало је јаку индустрију са производњом батерија, дувана, радијатора, текстила.
Тамо је после 1999. остало свега педесетак Срба који се окупљају у улици испод црквене порте. У ту уличицу дужине око 40 метара, прича Арсић који је у Гњилану боравио у децембру, долазе људи из околних места, доносе пасуљ, грашак, кокошке, јаја, сир на пијачну продају. Живе под сталним притиском, о чему сведоче графити против Срба који су недавно осванули баш у тој улици.
У сукобима на Косову уништене су и бројне српске цркве, које су за верујући свет, културу и историју Срба непроцењиве вредности. Неке од њих су обновљене и европским новцем, поготово донацијама Норвешке.
„После 1999. и расељења Срба са Косова, гњиланску цркву су у више наврата Албанци покушали да упале, бацали су Молотовљеве коктеле, али је највише ипак страдала у земљотресу 2002. године, када је оштећена и са спољне и са унутрашње стране. Кров је био оштећен и процуривало је унутра”, наводи наш саговорник.
Његова идеја о обнови унутрашњости храма није у томе да помоћ траже од институција, већ да покушају да ураде оно што је својевремено успело њиховим старима. Црква је наиме подигнута 1861. на рушевинама старог храма који је изгорео, а грађани су за обнову сакупљали добровољне прилоге.
Како је та обнова текла, писао је тада „Цариградски гласник”, лист који је у време владавине Турака, крајем 19. и почетком 20. века, излазио на српском језику и ћирилици. Дописник из Гњилана у њему пише: „Садашња наша црква тако је лепа, да смем казати, да је ретко таке српске цркве у нашој отаџбини. А и чудо није јер вредни Гњиланци не жале труда, што ће да оставе своје радње и дућане, те да иду да помогну мајсторима. Лепо је било тада погледати, како се построји читав ланац наших грађана, те додају један другоме цигле”.
Међу том грађом, како наводи Арсић, налазило се и камење које је воловским колима у Гњилане довезено са рушевина цркве из оближњег Прилепца, родног места славног кнеза Лазара Хребељановића.
Нажалост, црква је поново изгорела 1893. године, а „Цариградски гласник” у мају 1899. извештава да „Гњиланци сваког дана по распореду раде на цркви, а у празничне дане сви укупно” и да је „милина видети где се надмећу ко ће више урадити”.
„Овако су то радили наши преци. Жеља нам је да и ми помогнемо иако живимо далеко од родне груде”, каже овај Новосађанин.
