20. фебруара се, у 98. години, упокојио велики човек, духовних тројице Свјатејших Патријараха, архимандрит Кирил (Павлов). 23. фебруара се верни народ, који је јако волео и поштовао старца, окупио да му ода последњу почаст.
Старац Кирил је био родом из верујуће земљорадничке породице. Као младић радио је у фабрици метала, а затим је учествовао у Великом Отаџбинском рату, између осталог и у историјској одбрани Стаљинграда. Управо се тада окренуо вери.
Своје успомене на блаженопочившег архимандрита поделио је директор Центра за допунско образовање при Московској духовној академији, игуман Кипријан (Јашенко) у емисији „Са наше тачке гледишта“. Он је приметио да старац Кирил не само да је знао Јеванђеље, него га је и испуњавао. Архимандрит није говорио о љубави, он ју је пројављивао.
Не само да је знао Јеванђеља-он га је испуњавао
Царьград: Добро сте познавали архимандрита Кирила? Како га се сећате?
Игуман Кипријан: Кротак старац. Човек чији је ум био у Јеванђељу. Не само да је знао Јеванђеље перфектно (могуће, онај текст који је нашао у рату).
Најважније, а што се данас ретко среће ̶ он га је испуњавао. Испуњавао у својим речима, својим делима, својим побудама ̶ свакога дана.
Био сам сведок тога, да су му многи људи долазили са недоумицама, нису знали како треба да поступе. Како у нашем, не тако лаком животу, направити прави избор и којим путем кренути. Често је одговарао Јеванђељским речима. Човек би са олакшањем излазио ̶ мада је и сам знао те Јеванђељске речи, али бивајући у немоћи да их испуни када је у питању конкретни проблем.
Наравно, старац Кирил нам је свима, братији Тројице Сергијеве Лавре, био сигурна потпора. Сви знамо, када је одсуствовао, ми смо били у ишчекивању. Када се враћао, обично смо га посећивали са читавим списком питања. Интересантна чињеница: док стојиш, чекаш, прилазиш му, а многа питања се сама решавају. Била је нека изузетна веза.
Ненаметљиви руководилац и настављач светоотачке традиције:
И још, наравно, оца Кирила смо сачували у сећању, говорећи савременим језиком, као врло ненаметљивог руководиоца. Он никада није ништа захтевао од нас, никада. Тешко му је било да каже „ради како ти говорим!“
Увек је давао савете. Имао је чак такву „Кирилову замку“. Често, када би га питали: „Батјушка, како треба поступити?“ Одговарао је: „А шта ти мислиш?“ И ја сам неколико пута упадао у ту замку. Кажем: „Оче, мислим да треба овако!“ Узвраћа: „Добро, тако и учини!“
Потом су ми братија наговестила како да га питам: „Оче, не како ја мислим, већ како Ви благословите?“ И ето, када сам почео да му постављам такво питање, заиста се замислио. И каже: „Хајде да се помолимо и размислимо!“ Често, када су питања била тешка он би говорио: „Хајде цео пост да се молимо! Ти ћеш се молити, и ја ћу се молити и нека нам Бог открије!“
Волео је све људе
То је заиста био настављач наше светоотачке традиције. Отац Кирил је изливао обилну љубав према људима. Све је волео. Он, можда, није попут старца Серафима Саровског изговарао речи „радости моја, Христос Васкрсе!“, али када је народ улазио код њега у келију, отац би увек, свакога дочекао са таквом радошћу, грлио би и давао подршку...Из њега се изливала таква радост, да смо увек, одлазећи од оца Кирила, били надахнути радошћу. Било је и случајева када нисам успевао никаква питања да поставим, већ само пребивање поред старца било је надахнуће.
Духовних победа је више него под Стаљинградом
Царьград: Оче Кипријане, Архимандрит Кирил је прошао Велики Отаџбински рат. Како се он сећа тих трагичних догађаја, о чему Вам је причао?
Игуман Кипријан: Отац Кирил није волео да дотиче ту тему. Ретко је о томе причао. Али ипак постоје доста јасне чињенице: открили су да је то управо онај Павлов, и онај водник Павлов који је одбранио кућу Павлова. Та куча и дан-данас стоји у Петербургу. И награда Хероја Совјетског Савеза га је пронашла 1992.године. То јунаштво које је он показао, то је чудо...
Царьград: Али он је био врло скроман и није говорио о томе?
Отац Кипријан: Он није волео да о томе говори, слажем се. И његова линија фронта је била духовна. Наравно, на духовном фронту је имао веће победе него под Стаљинградом. Заиста је био молитвеник, молитвеник за нашу Отаџбину. Многи сматрају да је то био један од последњих који су држали позицију. Често је говорио: „Сви ми висимо на једном концу“.
Царьград: О томе сте писали у својим записима. „Читав свет виси на једном концу“, ̶ говорио је архимандрит Кирил. На шта је мислио?
Отец Киприан: Говорио је да је та нит Руска Православна Црква. Ако се нешто догоди са Црквом, са нашом православном традицијом, све ће се урушити. Срушиће се и Русија, и читав свет. То је оно што држи. И он је био један од оних који су чували Цркву од потреса, раскола, од много различитих мишљења и богословских ставова, струја...
Царьград: Ког случаја, или које беседе се прво сетите, када се спомене архимандрит Кирил?
Отец Киприан: Толико је био кротак, да је било јако тешко посвађати се са батјушком. Када би са оцем долазило до ћорсокака, он се повлачио.
Навешћу следећи случај: једном приликом, једном функционеру са доста високе позиције била је неопходна подршка оца Кирила. Са оцем Кирилом је човек могао лако да се договори, никога није одбијао, у Переделкину је примао посете. Мада је тамо, за улаз, био строги режим. Када сам се договорио да тај функиционер дође, он се изненада задржао у Кремљу на састанку, и није стизао на време. Отац је тога дана примио доста људи, те је келејница негодовала: „Батјушка, превише сте се заморили. Не смете више никога да примите.“ Када је стигао тај чиновник, она је забранила речима: „Не, оче, ја вам не дозвољавам да примите тог чиновника!“ Он је њу, келејницу, која је ту да би њему служила, као дете, почео да моли. Каже: „Саслушај ме, мила, хајде, само још овог и готово! Последњи посетилац за данас.“ Одговорила је: „Не, оче, срце ће Вам пострадати, Ви сте болесни, ја Вам забрањујем!“ Ма колико да је молио, тражио, ништа није помогло. Онда је раширио руке и рекао: „Ето, оче Кипријане, видиш, да ни овај пут не успева! Хајде да сачекамо!“
Заиста, можда се човеку нешто десило, можда је стварно био посао у питању, не знамо због чега није дошло до сусрета. Али до конфликта није дошло. На овом случају се, можда, види особеност оца Кирила, који је могао да решава и велике и мале проблеме мирним путем.
Он није говорио о љубави, он је пројављивао љубав
Царьград: Често се у Вашим публикацијама, када пишете о архимандриту Кирилу, сусреће реч „љубав“: љубав према људима, љубав према природи, љубав према музици, љубав према певању. То није случајно?
Отац Кипријан: Наравно, отац нам је дао поуку. Сада много људи говори о љубави. О разним врстама љубави. А батјушка нам је одржао лекцију те љубави. Он заиста није говорио о љубави, он ју је пројављивао. Свака реч, сваки његов гест ̶ и јесте представљао ту љубав.
Рецимо, након трпезе код њега би се народ окупљао да чита Јеванђеље, милотиве. То јест, он би узимао и читао. И сви би читали. Он је показивао да се треба молити. Није говорио „треба да се молите“, узимао је и сам се молио. И ми бисмо се прикључили и молили се заједно са њим.
Када се враћао са одмора, свима нам је даривао поклоне, јужне сладости, воће. Показивао је да треба даривати. Неколико пута сам желео да оцу Кирилу нешто поклоним. Долазим, а на столу стоји воће. Али стоји некако, како ми се учинило, немарно. Желео сам да му поклоним вазу у којој би то воће врло, према мом мишљењу, лепо стајало. Једном сам му донео вазу, тако лепу, кристалну, и поклонио. Искористио сам његов рођендан. А он, примивши вазу, био је потресен и рекао је: „Таква ваза је за мене?“ Одговарам: „Батјушка, то је за вас!“ „Она је моје власништво? Могу да радим са њом шта желим?“ Кажем: „Наравно, оче!“ И он ју је првом посетиоцу поклонио. При томе, ја сам пробао да му поклоним другу вазу, овог пута скромнију, и исто се завршило.
Како сам разумео, њему то није потребно. Ствари које му нису биле потребне, он је са љубављу делио другима.
Царьград: Архимандрит Кирил је имао колосални утицај и на Патријархе?
Игуман Кипријан: Да, безусловно. У многим случајевима, а то и сам знам, он их је саветовао. Били су случајеви када се мишљење Патријарха и мишљење оца Кирила није поклапало. И за многе просте људе, ауторитет оца Кирила био је много већи. Он то никада није користио, није се супротстављао. Батјушка је увек тактично говорио: „Сами можете поступити како сматрате да је најбоље, али је ипак боље да тако не поступите.“ Увек је била присутна та финоћа.
Љубав је била присутна чак и у тешким питањима. Наравно, ми сада говоримо о томе да је Господу отишао отац Кирил, међутим, доживљавамо то као рођендан. Сваки човек се три пута роди. Дан када изађе из мајчине утробе, други пут када прима Свету Тајну Крштења и трећи пут, када се човек рађа у вечном животу. Сада се душа оца Кирила одвојила од тела. Отац је био у затворништву много година, одавно је желео да се подвизава у затворништву, да се моли. И Господ му је то омогућио ̶ у последње време је био у таквом стању, да је било мало посетилаца, те је могао да се моли.
Сада, можемо рећи, ми ипак славимо и величамо рођендан у вечном животу оца Кирила (Павлова)...
Како смо разговарали са њим, тако ћемо и наставити. У свим нашим радостима и тугама.
