Серафимова смена

Господ је положио на блажене старице из манастира Дивејева: Пелагију, Параскеву и Марију, један од најтежих подвига – подвиг јуродивости, а Преподобни Серафим Саровски им је, по заповести Богородице, поручио да молитвом чувају манастирску обитељ. На том попришту су се три блажене жене подвизавале, смењујући једна другу, у току читавог столећа.

Прва је била Пелагија Ивановна Серебреникова, коју су потом прозвали другим Серафимом.

Још дуго до свог упокојења баћушка Серафим се побринуо за свог наследника и молитвеника. Господ је довео такву особу право пред њега. То је била млада жена са јако тешком судбином, коју су сви сматрали «лудом». Међутим, Преподобни је прозрео у њеној јуродивости истинску тежњу ка Богу и открио јој смисао њеног животног пута.

Убрзо после удадбе, Пелагија Ивановна је пошла с мужем и њеном мајком у Саровску пустињу. Преподобни Серафим их је с љубављу примио, благословио мајку и мужа и упутио их у хотел, а Пелагију Ивановну је увео у своју келију и дуго-дуго разговарао са њом. Њихов разговор је остао тајна. Све то време чекајући у хотелу и мислећи да је време да пођу, а жене све нема, па нема, муж је изгубио стрпљење и љутито пошао да је тражи заједно са њеном мајком. Кад су стигли до Серафимове келије, видели су да старац изводи Пелагију Ивановну из келије држећи је за руку. Он јој се поклонио до земље и рекао: «Иди матушка, иди, не губи време, у моју обитељ, побрини се за моје сиротане; многе ћеш спасити и бићеш светлост свету. Ах, умало да заборавим, – додао је баћушка, – ево ти бројаница, узми, матушка, узми.»

Када се Пелагија Ивановна удаљила, отац Серафим се обратио сведоцима тог разговора и казао им: «Та жена ће бити велики светионик!» Пелагијин муж се с подсмехом обратио ташти, чувши те чудне стареве речи: «Их, какав је овај Серафим! Какав светац, шта рећи! И где је та његова прозорљивост? Да ли је он при себи? На шта то личи? Зар је она девица да је шаље у Дивејево и још јој дао бројаницу?»

Тајни и дуги духовни разговор са дивним старцем, одлучујуће је утицао на даљи живот Блажене Пелагије. Убрзо се здружила са једном женом трговца, Параскевом Ивановном, у Арзамасу, која се такође подвизавала у јуродивости Христа ради. Под њеним руководством Пелагија је научила да непрекидно изговара Исусову молитву, која је почела благодатно да делује на њу и од тада је та молитва постала њено животно занимање.

Пелагија Ивановна је проводила у молитви читаве ноћи. Једна старица, која је била њена вршњакиња и другарица у младости, причала је да се Блажена Пелагија, под окриљем ноћи, молила на коленима, све време окренута ка истоку, на хладној стакленој тераси. Она је то добро знала, јер је живела преко пута Серебреникових. «Сами просудите, – додавала је она простодушно, – да ли је то било по вољи њеном мужу? Дабоме да му се то није допадало. Ех, шта ту има да се прича? Ја добро знам цео њен пут, велика је она била – раба Божија.»

Молитвеном подвигу Пелагија је ускоро додала подвиг јуродивости, са сваким даном изгледало је као да је губила моћ расуђивања. Дешавало се да обуче најскупљу хаљину, шал, а главу обавије прљавом крпом и тако пође у цркву, или у шетњу, тамо где се окупља пуно људи да би је сви видели, осуђивали, исмејавали, вређали. То је искрено радовало њену душу, која је презрела сва блага овога света.

За Пелагију Ивановну је имао смисла само тај циљ, који јој је поставио Преподабни Серафим. Отуда потиче и њено радвнодушно понашање према деци, мужу и породици. Али, наравно, бол у души је остајао. Ипак, што је више она поступала јуродиво, више се гневио њен муж: тукао ју је, везивао и на крају крајева прогнао из дома. Она се вратила својој породици, али ни тамо јој живот није постао лакши, јер је наставила да се подвизава у јуродивости.

Пелагијина мајка је одлучила да је пошаље на ходочашће са богомољцима не би ли се исцелила. Прво су је повели у Задонск Светитељу Тихону, затим у Вороњеж Светитељу Митрофану. Када су стигли у Вороњеж, арзамски богомољци су пошли с Пелагијом до преосвештеног Антонија, који је тада био познат по светости свог живота и прозорљивости.

Владика Антоније је брижно примио Пелагију Ивановну и богомољце, све их благословио, а Блаженој рекао: «Ти, рабо Божија, остани». Три сата су разговарали насамо. Пелагијини сапутници су се увредили што се владика бави «лудачом», а не њима. Прозорљиви владика је ухватио њихове мисли и рекао изводећи Пелагију из келије: «Више ништа ти не могу рећи. Ако је Серафим започео твој пут, нека га он онда и заврши». Затим се обратио њеним сапутницима, који су се узгордили мислећи да могу преосвештеном дати прилог: «Не тражим ја земаљског богатства, већ духовног». И све их отправио с миром.

Коначно, увидевши да и свети угодници Божији «не помажу» Пелагији и чувши да је владика Антоније споменуо старца Серафима, њена измучена мајка одлучи да опет отпутује у Саровску пустињу. Она се жалила оцу Серафиму: «Баћушка, моја удата кћер, која је била да те посети, је сишла с ума, ради то и то, и никако не може да се смири, свуда смо је водили и без сврхе, толико је необуздана да смо морали да је вежемо.» «Како је то могуће?! — ускликнуо је старац. — Како сте могли то да урадите?! Пустите је, пустите је да иде куда јој је воља, а ако то не учините Господ ће вас страшно казнити због ње, оставите је, не дирајте је, оставите!» Преплашена мајка је почела да се правда: «Па ми имамо и друге ћерке и оне хоће да се удају, али их је срамота од ове луде. Никако не могу да је смирим, не слуша. А јако је болесна, без везивања ништа не можеш с њом. Узме и с конопцем бежи по целом граду, права срамота.»

Баћушка Серафим се невољно насмејао желећи да утеши збуњену мајку: «На такав пут Господ не позива слабе матушка, Он за тај подвиг бира храбре, силне и духом и телом. А немојте је држати на конопцу, јер ће вас Господ грозно позвати на одговорност због тога.»

Захваљујући речима старца, Пелагијина породица је почела боље да се односи према њој. Више је нису везивали и пуштали су је да излази из куће. Чим је добила слободу, почела је све време да проводи на паперти цркве. Ту су је видели, како се ноћима моли с рукама управљеним ка небесима, уз многе уздисаје и плач. Данима је била јуродива, трчала по улицама, ужасно викала и на разне начине била безумна, покривена ритама, гладна и промрзла. Тако је провела четири године док се није запутила у Дивејевски манастир.

Напокон се 1837. године обрела у Дивејеву. И заживела је «безумна Пелагија», како су је називале монахиње, али не радосно. Доделили су јој младу, али сурову девојку Матрјону Васиљевну, која је касније постала монахиња Маркина. Она је толико тукла Блажену, да тај призор нико није могао да гледа без жалости. А Пелагија Ивановна, не само да се није жалила, него се и радовала таквом животу.

Она је намерно изазивала све у манастиру на увреде и батине. Као и раније је беснела, трчала по манастиру, бацала камење и ломила стакла по келијама, ударала главом и рукама о зидове манастирских зграда. У својој келији је боравила ретко, већину времена је проводила у манастирском дворишту, седећи или у јами, коју је сама ископала и напунила ђубретом, или у стражарској кућици, где је изговарала Исусову молитву.

И лети и зими, Блажена је шетала босонога. Намерно је газила ексере, пробадала своје ноге наскроз, на сваки могући начин мучила своје тело. У манастирску трпезарију никада није ишла, хранила се само хлебом и водом, понекад ни то није узимала. Дешавало се да увече огладни и моли хлеба, управо од оних сестара које је нису волеле. Уместо хлеба оне су је ударале, шутирале и избацивале напоље. Пелагија се враћала у своју келију, а ту ју је чекала Матројна Васиљевна и тукла за казну.

Тек после смрти игуманије Ксеније, Блаженој су доделили другу послушницу, с којом је она проживела 45 година. Нова послушница се пуно намучила са Пелагијом, јер је била чистуница, а матушка је стално у келију доносила свакојако смеће и камење.

Пелагија скоро није спавала, само је помало дремала седећи, а ноћу је стајала негде посред манастирског имања, не обазирући се на кишу и мраз. Притом никада није боловала. Нокте није секла и није се купала. Једном приликом, три године пре упокојења, ноћу је пала у повртњаку услед снежне олује, смрзла се на земљи и девет сати провела на цичи зими обучена само у хаљину и кошуљу.

Разни људи свих професија и сталежа су путовали у Дивејево не би ли видели Блажену и чули од ње неку мудру поуку, утеху, духовни савет или пак, да буду разобличени и укорени, свако према својој потреби и заслузи. И она је сваком говорила оно што му је било потребно у циљу спасења, будући да је владала даром прозорљивости.

Једанпут је код ње дошла висока, мршава жена, која се подвизвала у земљаници у саровској шуми. Била је босонога, у мушкој монашкој кошуљи, раскопчаној, с обнаженим рукама и озбиљним изразом лица. Вероватно је подвижница била у неким духовним проблемима. Она је ћутећи села пред Пелагију. Блажена ју је дуго посамтрала, и изражавајући сву љубав према својим дивејевским «сиротанима», рекла: «Да! Теби је лако, немаш брига као ја – погледај колико деце ја имам!» Испосница је устала, ниско се поклонила Пелагији и отишла, не изговоривши ни речи. У суштини, Пелагијин одговор на ћутљиво питање је био једноставан: «Твој трновит пут тек предстоји, твој терет је много лакши него мој». Гошћа је разумела поруку јер су обе биле истог духа. Она ће доцније постати наследница Блажене Пелагије – Паша Саровска.

Пелагија Ивановна је светлошћу попут муње обасипала свој пут, говоривши у разним приликама: «Ја сам Серафимова», «Серафим ме је покварио», «Старчић (Серафим) нам је ближе». До краја свог живота је неуморно бдила над дивејевском обитељи. Све су се јасније обистињавале речи великог старца: «Пођи, пођи у Дивејево, постарај се за моје сиротане.» И она их је чувала и сачувала за вечност. Чува их и данас, својом молитвом и заступништвом пред Богом.

Блажена Пелагија је проживела у Дивејеву 47 година и 30. јануара 1884. године је отишла Господу. Имала је 75 година. Опело је одржано девет дана после њеног упокојења, уз присуство огромног броја људи. Пелагија је сахрањена на манастирском гробљу код олтара Тројицког сабора.

Јелена Владимирова