Завичајна шетња кроз Ђаковицу

Ових дана у Нишу је одржана промоција књиге „Материн збор“ Весне Т. Томић, родом из Ђаковице на Косову и Метохији. Обзиром да је збирка песам писана изворним аутохтоним дијалектом и да је стихове казивала сама ауторка жестином срца и мекоћом сентимента, присутни су се обрели у сопствено обитавалиште душе и мајчиног скута. Кроз ову својеврсну песничку шетњу присутне је зналачки спровео Боривоје Угриновић, новинар РТС-а док су о књизи говорили проф. др Драгиша Бојовић и проф. Вукашин Костић.

Међутим, у варош Ђаковицу, у свакодневицу, мучан али достојанствен живот Срба од турскога вакта па до последњих дана, увео нас је и кроз особености спровео протојереј ставрофор Милутин Тимотијевић, ректор Призренске богословије у Нишу. Прота Милутин је као професор Богословије у Призрену заједно са монахом Никодимом Ђураковим опслуживао ђаковачку парохију у другој половини двадесетог века о чему је сачинио и драгоцен запис чије нам је делове прочитао.

„У Ђаковици још и данас постоји Српска улица у којој је настањена већина српског живља, писао је прота пред бомбардовање. У турско време, а и последњих година до страшног бомбардовања скоро сви Срби живели су у њој. Улица је имала велике дрвене капије с обе стране које су се с првим мраком затварале, а зором отварале. Ноћу је била гето, али и једно велико двориште у коме се могло слободније кретати. У једном делу улице је црква, са иконостасом и иконама из 1821. године и црквена кућа у којој је била српска школа. Још Макензијева и Ирбијева су посетиле цркву и школу и свештеника Стевана који је у то време служио. Како је црква била од слабог материјала то се морала чешће поправљати. Једном приликом спремљен је камен и креч за поправку цркве. Летописац даље прича:“Знано буди како Амет -бег узе камен од цркве ђаковачке који су били спремљени за цркву да се поправи, а он ји узи за кулу 1885. године, месеца априла 18. у среду. А Риза-бег креч узе и он за кулу те исте године, јуна 3-ег. Потписа учитељ Крста Симић у школи ђаковачкој 85-те године, месеца јуна 20-ог.“ Ово је записано у на последњој страни Србљака који је издао Митрополит Михајло 1861. године, а Сима Игуманов га поклонио цркви ђаковачкој.

Занимљиво је како народ прати шта се дешава са главним актерима народне несреће и богоборцима који усташе на Кућу Божју .Амет-бег је остао без мушких наследника што се за Шиптере сматра великом казном. Риза Бег је 1912. године побегао за Скадар где је убрзо и умро. Иза њега је остало пет синова са презименом Круезиу или Црноглавић, како су се у предратној Југославији презивали.“

Онда следи набрајање трагичне судбине свих пет Ризиних синова. Ово је проти Милутину испричао 1977. године Станко Андрић, пензионисани мутавџија, у то време председник Црквене општине, старац од осамдесет осам година, „који даде своје виђење Божјег присуства у нашем народу, а и потврде оне народне пословице:“ зло рађање- готово суђење“. Дакле, том вером у Бога и Његову правду одржавао се наш народ на страшном косовско-метохијском разбојишту, јер Бог никоме дужан не остаје“.

Још два необјављена податка о животу Срба у Ђаковици прота Милутин је посведочио. „У Ђаковици је постојао обичај све док су тамо живели, да на Божић, сви посетиоци ђаковачког храма после нафоре приме пола „питарке“, како се лепиња зове, и парче свињског печеног меса. Овај обичај постоји још из времена ропства под Турцима, које је дуго трајало, а малобројни српски живаљ није смео да гаји свиње у својим домаћинствима. Најхрабрији и најспретнији су одлазили у неко српско село, обично у Велику Хочу, и отуда ноћу, у џаковима, да се не види, пребацивали свињско месо, на ову јединствену „агапе“ трпезу, на Божић. Овим „српским причешћем“ бранио је српски народ своје памћење о различитости слободних робова и неслободних господара. Одговорно тврдим, записао је прота, да је и данас то радост за све, особито за децу, а може се замислити шта је то значило у турско време. Није то обично парче меса. Кроз њега је Ђаковчанин доживљавао и своју нацију и име и предкосовску слободу, с надом да ће му опет доћи“.

Друга особеност је та што је само у Ђаковици сачувана једна предивна песма о цару Лазару са предивном мелодијом. Почетком седамдесетих година двадесетог века прота Милутин забележио је ову песму заједно са монахом Никодимом Ђураковим, такође професором Богословије, са којим је опслуживао ђаковачку парохију.

“ Текст и мелодија је прихваћена од тадашњих ученика Богословије и многе генерације научиле су је и са собом однеле из школе у народ, не само у отаџбини него и у расејању. Музичка група „Ренесанс“ изводи ову песму са скраћеним текстом и измењеном мелодијом. Ову песму је такође у свој репертоар унео и Драгослав Михајловић – Канаринац,“ каже професор.

Песму су на промоцији отпевали садашњи ученици Богословије, а вокалне солисткиње „Нишке девојке“ отпевале су косовске старе песме, што је незаборав прошлих времена мешало са сетом и радошћу.

Професор др Драгиша Бојовић подсетио је присутне на плач Јеремијин и Његошев плач као највећи плач за Косовом, а потом додао да су и песме Весне Томић елегија завичаја, јер чување матерњег језика песнички језик постаје и плач душе. Православни мотиви исписани јужно метохијским дијалектом посебна су поетика : Вељигдан, Ђутђевдан, Врбица, Метохољетка, Раовац (Ораховац), а свему томе супротстављена је Америка као антипод. Значај оваквог начина певања професор Бојовић подвукао је речим „Ако сачувамо материн збор, сачували смо наду“. Професор Вукашин Костић додао је да су песме наративне са лирским субјектом. То потврђују и називи песама“Српска улицо, у Ђаковици, ти не си умрела“, „Стара чаршија у Ђаковицу“ и друге. У песми „У Бел д’н повише неба“   песникиња нас подсећа на игуманију Теоктисту и њено мало стадо које су остале да у Ђаковици чувају жижак наде у манастиру Успење Пресвете Богородице.

Матерњим збором Весна Т. Томић исписала је живот свога града, свога народа, свог детињства ,поменула је сва давно заборављена имена, занате који су давно нестали, заједничке радости Срба које су одласком са огњишта угаснуле, овековечила је Ђаковицу која је „од човека саздана“. Сав тај излив душе јесте заправо њен разговор са Богом, како и сама каже у песми „С’с Бога зборим“.

„ Весна се присећа завештања светог Симеона „Народ је трајнији од сваке државе. Кад- тад народ ће се спојити као вода, чим пукну бране које га раздвајају.А језик, чедо моје, језик је та вода увек иста са обе стране који ће као тиха и моћна сила, који брегове рини, опет спојити народ у једно отачество, у једну државу...“ записала је у рецензији проф. др Даринка Вучинић.