Серафимова смена

Први део

Други део

Господ је положио на блажене старице из манастира Дивејева: Пелагију, Параскеву и Марију, један од најтежих подвига – подвиг јуродивости, а Преподобни Серафим Саровски им је, по заповести Богородице, поручио да молитвом чувају манастирску обитељ. На том попришту су се три блажене жене подвизавале, смењујући једна другу, у току читавог столећа.

Паша Саровска је била омиљена међу дивејевским монахињама, она је за њих била брижна «мамица», стога Блажена старица Марија Ивановна (Федина) испрва није била добро прихваћена, када је дошла у манастир да настави Пашин подвиг.

Марија Ивановна је била под Пашиним духовним надзором и често је долазила к њој како би добила поуку. Сама Параскева Ивановна, осећајући да ће се ускоро упокојити, је говорила блиским људима: «Ја још седим за разбојем, друга већ трчи око мене, она још увек шета около, а после ће да седне.» Када је дала благослов Марији да остане у манстиру, Паша је рекла: «Само немој да седиш у мојој фотељи» (на крају је Марија Ивановна проживела у њеној келији свега две године).

Марија Ивановна је претрпела искушење тачно на дан упокојења Блажене Паше. Измучене њеним чудним поступцима, монахиње су истерале Марију из манастира, и поручиле јој да се не враћа, иначе ће звати полицију. Јуродива ништа није рекла на то, само се окренула и отишла.

Пре него што су унеле ковчег са моштима Блажене Паше у цркву, монахињама се обратио сељак и узвикнуо: «Какву сте само рабу Божију прогнале из манастира?! Она ми је малочас препричала цео мој живот и показала све моје грехе. Брзо је примите назад, иначе ћете је изгубити једном за свагда!» Монахиње су истог часа послале да се Марија Ивановна врати у обитељ. Она није траћила време и брзо се вратила у манастир...

Судбина «четвртог Серафима», како су звали Блажену Марију Дивејевску, није била лака. Од малих ногу је волела усамљеност и молитву. Када је имала 13 година изгубила је родитеље. После тога, је Марија почела да лута између Дијевева и Сарова. Једном је пошла са комшиницама на ходочашће у Саров и више се кући није вратила, обилазила је света места, у многоме оскудевала. По сваком времену је била у опанцима, често поцепаним. Кажу да је до доласка у Дивејево провела 40 година живећи под мостом у непрестаној молитви. Коначно, по благослову Блажене Параскеве, Марија се настанила у манастиру.

Када су је примили у обитељ, блажена се обратила старијој монхињи Зиновији: «Смести ме исто као и Пашу». Монахиња се расрдила због тога што је Марија себи допустила да се пореди са Блаженом старицом и строго је изгрдила, на шта је Марија Ивановна само скрушено ћутала.

Спочетка је она делила келију са још једном монахињом, а затим јој је игуманија Александра дала засебну келију, у којој је Блажена проживела скоро осам година. У соби је било хладно и влажно, нарочито под. Ту је Марија сасвим изгубила контролу над ногама и оболела од тешке реуме по целом телу. Ипак, никада се није жалила, очајавала, љутила и бунила због неправде. Сам Господ ју је прославио међу људима због њеног богоугодног живота, велике скрушености и стрпљења.

Монахиње су причале да је матушка Марија, на ноћ с 4. на 5. јул 1918. године, викала: «Убијају принцезе бајонетима! Проклети Жидови!» Била је страшно узбуђена и тек су после сви разумели о чему је она говорила.

Као истински подвижник и богоугодник, Марија Ивановна је била награђена даром исцељења и прозорљивости. За тешко време револуциије у Русији, умножио се број оних којима је била потребна духовна поука и молитвена помоћ. Старица је својим прорицањима и предсказањима помогла многима да избегну опасност и погибију, а такође да пронађу прави пут у сложеним околностима.

Блажена Марија је говорила брзо и много, понекад и у стиховима. Каткад је гласно псовала, нарочито после 1917. године, то је чинила тако силно да су монахиње излазиле напоље, да је не би слушале. Келејница схимонахиње Параскеве, Дуња ју је једном питала: «Марија Ивановна, зашто псујеш? Мамица то није радила.» «Лако је њој било да буде блага под Николајем, хајде сад ти буди таква под совјетском влашћу», – одговорила је старица. После се испоставило да су се на тим местима где је она псовала поселили људи, који су хулили на Бога и злословили.

Матушка Марија је предсказала затварање Дивејева 1927. године и његов препород кроз много деценија. Неко јој је рекао: «Ти све говориш манастир, па манастир! Неће бити манастира!» «Биће, биће, биће!» – клицала је Блажена, све време ударајући рукама о сто из све снаге. Она је увек тако ударала о сто да је повређивала руку, па су јој подметали јастук, како би ублажили удар.

Свим сестрама је она додељивала послушања у обитељи: једној да скупља сено, другој да чисти јарак, само Соњи Булгаковој никада ништа није говорила. И она ју је једном упитала: «А да ли ћу ја доживети да постанем монахиња?» «Доживећеш», – тихо јој је одговорила матушка и снажно, до бола, стиснула руку о сто.

Народ је у великом броју ишао по утеху Марији Ивановној, и када је посетилаца било толико да нису могли да буду примљени, игуманија је преселила Марију у кућицу Паше Саровске, која се налазила код капије манастира. Комунисти су почели да прогоне старицу када су видели колико људи јој се обраћа за помоћ. На крају су Блажену пребацили у одвојену собу за старе и немоћне, где је она живела све до затварања манастира.

Марија Ивановна је пуно страдала од разних болести, буквално је била прикована за постељу. Нису се увек довољно брижно старали о њој и због тога су је мучиле ране од лежања. Највећи подвиг Блажене Марије је било благодушно подношење најтежих болести, често без праве неге.

Пред своју смрт, Блажена Марија је сестрама предсказала колико ће за њу прочитати катизми до 40. дана. Све то се испунило у потпуности. А Соњи Булгаковој је у октобру 1930. године, када ју је ова последњи пут посетила, рекла: «А ти за мене нећеш причитати ниједну катизму.» Соња заиста није прочитала ниједну и тек се сетила тога на 40. дан од упокојења старице.

Блажена Марија се преставила у Господу 8. септембра 1931. године у селу Череватову, где је живела после затварања манастира. Сахранули су је на сеоском гробљу.

Све три Блажене Христа ради старице дивејевске посвећене су на нивоу своје епархије 2004. године, на дан празновања 250. годишњице Преподобног Серфима. Општецрквено су посвећене, следеће, 2005. године. Њихове свете мошти налазе се у Казањском сабору у Петербургу. Монахиње из Дивејева верују да Блажене матушке, заједно са бађушком Серафимом, молитвено чувају њихов манастир све до Судњега дана.

Јелена Владимирова

С руског Александар Ђокић