,,СПОНА,, као јака веза Срба из Македоније са Косовом и Метохијом

Разговор са Милутином Станчићем, председником Културно-информативног центра Срба у Републици Македонији ,,Спона,, приликом његове посете Косову и Метохији

На једно од многобројних путовања по Косову и Метохији, и овога марта, је Милутин Станчић из Скопља, повео десетак чланова, Културно-информативног центра Срба и Републици Македонији „Спона”, на чијем је челу као председник већ неколико година. Своја путовања, у последње време чланови ,,Споне,, усклађују са поклоничким путовањима организације ,,Сви за Космет,, из Београда. У току године ,,Спона,, организује по неколико хуманитарних акција за српски народ у Македонији као и за социјално угрожене породице на Косову и Метохији. Са Милутином Станчићем, који је поред водеће улоге у активностима ,,Споне,, активно присутан у животу канонске Охридске архиепископије Српске Православне Цркве, великим борцем за права и очување идентитета Срба у Македонији, разговарали смо о животу, али и проблемима Срба у Македонији.

Често сте на Косову и Метохији, и широкогрудо помажете наш народ, разноразним акцијама. А тамо, у Македонији и ви се срећете са многим проблемима. Како Срби у Македонији живе?

     У условима врло специфичног друштвено-политичког миљеа, који по много чему карактерише Македонију у читавом периоду од издвајања из југословенске федерације, део српског народа, изложен је сталној, снажној, вишедеценијској асимилацији, започетој још из времена комунизма.

   Чињеница је да се један број Срба у Македонији асимиловао, а како се они који покушавају да сачувају свој идентитет боре и какву улогу у томе има ваш Центар?        

   -Под варљивим и недовољно утврђеним приступима матице у зависности од политичких «боја» власти у Београду, однос према Србима у овој земљи као да погодује том суровом процесу. Међу 20-так разних удружења и асоцијација у Македонији, делује и наш српски Културно-информативни центар „Спона” у Скопљу. ,,Спона,, је основана 2005. и од тада све активности су у знаку непрестане борбе, често без икакве подршке. Али, и у најтежим искушењима, „Спона” истрајава, јер унутрашња подршка постоји и место је где Срби могу да се друже и пронађу подршку у опстанку.

У ,,Спони,, има пуно младих, што се може видети и на овим посетама Косову и Метохији?

   -Да, од младих волонтера нам стиже и највећа помоћ, подршка. То су образовани активисти, својеврсни сабораци, који кроз програмске активности, без подршке са стране, учествују у одбрани сопственог идентитета. Ови млади људи, су окупљени око „Споне“, када не постоји буквално никаква друга основа и институција која може да окупља српску младеж. Јер не постоји Црква, нема фолклорног друштва, нема основне ни средње школе на српском језику у Скопљу, па свој идентитет и кураж за додатну активност често пре свега граде након самог одласка на Космет.

,, Спона,, има и свој сајт на српском језику?

   -Има, али већ скоро три године, Центар је без икакве подршке ресорног Министарства културе из матице, иако информише на српском, порталом „Споне” (www. srbi.org.mk) и доскора часописом „Слово”. Портал ,,Спона,, и часопис Слово су у пионирском подухвату покренути 2006. године. И сада без подршке, сајт је једини прави информативни извор на српском језику у Македонији и као осавремењени и редизајнирани, садржајно је богатији и ажурнији.

       ,,Спона,, како се може видети и на сајту, организује различите културне манифестације, окупљања, дружења?

   - У Центру ,,Спона,, од 2010. професори одржавају и бесплатне часове факултативне наставе за полазнике различитог узраста у Скопљу и у селима Кучевиште на Скопској Црној гори и Речица код Куманова. Факултативна настава није прекидана, иако је финансијска подршка за тај део активности неустаљена и често обустављана. Као независна грађанска асоцијација, „Спона” делује афирмишући низом активности културне и духовне вредности Срба, одупирући се политичким притисцима за било чије страначко туторство, што је у доброј мери и цена тих „заобилажења“ у суфинансирајућој подршци. Од оснивања Центар нема било какву институционалну подршку власти Македоније. Практично, рад и учинак Споне у протеклом периоду, иако сада без икакве подршке, објективно је, без лажне скромности, на нивоу домета добро финансираног државног културног центра. У склопу активности на спровођењу пројеката програмског деловања „Споне”, у Центру је, а затим у алтернативним центрима културе, у главном граду Македоније, организовано више од 60 књижевних радионица обрадом дела истакнутих српских стваралаца. Приређено је 20-так ликовних изложби, низ песничких вечери, сусрета и промоција књига, 20 филмских пројекција, десетак трибина, представљања туристичких потенцијала центара из Србије...

Мало пре споменусте да су Срби у Македонији ускраћени и за своју цркву.   Како то објашњавате, ако знамо да у Македонији има много древних српских, православних храмова?

   -У Македонији је за Србе посебно болно питање вредних српских споменика културе, древних храмова, у условима познатог вишедеценијског црквеног раскола. Сви храмови су у владавини неканонске МПЦ, док канонска Охридска Архиепископија, при Пећкој Партијаршији, своја Богослужења изводи у параклисима, по становима и кућама, викендицама, будући да државне власти у Скопљу одбијају да региструју њено деловање. И поред успостављања канонског поретка у таквим околностима, чињеница је да Срби, као својеврсни заложници вишедеценијског нерешеног раскола, објективно, немају могућности за нормалан верски живот. Македонија је потписница Европске повоље о људским правима, али по овом питању Срби у овој земљи у 21 веку, остају ускраћени за најосновније људско право, слободу вероисповести. Ово специфично стање је веома тешко практично објаснити, јер је све на први поглед „исто и нормално“. Не постоји видљиви прогон, али како објаснити чињеницу да поред толико српских светиња на овом протору, немамо могућност да у немањићким задужбинама,,свети принос у миру узнесемо,,...

Упркос многим тешкоћама и препрекама, ви организујете и спроводите многе хуманитарне акције. Како то успевате?

-Ми се кроз рад увек нечему новом надамо, некада и несвесни како успевамо да и ово мало урадимо, истакнемо, забележимо. Нешто кроз рад, хуманитарне активности... нешто кроз записе по Космету, сусретањима с људима у честим походима, упознавањем, сталним учењем од наших људи у тешким искушењима... Наше културне, али хуманитарне активности, на прикупљању помоћи за социјално угрожене, сиромашне, српске породице, не само у Македонији, него и на Косову и Метохији, настављамо не смањеним интензитетом. Увек има људи који нас подрже, помажу.

   Шта Вас и друге људе из Споне мотивише да кренете пут Косова и Метохије?

-Знате, нисам и нисмо свесни како су нити које су повезивале народ са обе стране Шар-планине (Шаре), некако покидане... Да ли због рата, нових подела, разграничења, да ли због медијског бојења стања у искривљеној слици? У сваком случају потребно је одважити се и кренути једанпут пут Космета, дали са хуманитарцима ,,Срби за Србе,, да ли са ,,Делијама,, да ли са Ћирићем из организације ,,Сви за Космет,,... и доживети тај неописиви осећај пуноће времена и простора. Нешто налик осећају у времену и овог великог поста по речима оца Шмемана, Радосна туга, или Сећање на будућност.

     И какав је осећај бити, боравити, на Косову и Метохији?

-Боравак на Космету вам је нешто попут саме Евхарситије. Јер је осећај тај, нити си на земљи, нити си на небу, негде између. Јер, како другачије да стихове Јеванђеља видиш у животу, у очима људи, као да су за њих писани, у Липљану, Ораховцу, Чаглавици... па и тамо где их више нема, у Косовом пољу, Обилићу... Наша актуелна последња путовања смо усмерили са организациом ,,Сви за Космет“ управо због узајамног дружења, упознавања, али и слике ангажовања, истрајности и помоћи коју ова организација видљиво споводи, и која оставља утисак сваком новом посетиоцу из Македоније...

     Иако живимо раздвојени Шар-планином како рекосте, а имамо и неке сличне, можда донекле и исте проблеме, шта бисте поручили Србима на Косову и Метохији, а опет да то буде порука и Србима у Македонији?

Што се поруке тиче, некада и немам те праве речи, нисам свестан година које пролазе, и свесности шта смо то учинили у нашим животима, у нашем добу, наших дана... Имајмо увек на уму да је активност од пресудног значаја за опстанак, за свесност живота достојан човека, ако се тако можемо назвати, ми деца овог века, кад нас запљускују утицаји западних струја...Нису бадава песници предвидели наше дане, нису Солунци осећали онакав полет и храброст, да бисмо ми данас дисали ту слободу, крвљу стеченом.
И тако, док наше време цури, шта смо учинили? Шта смо допринели? Какво смо прегнуће изнели, какву муку претрпели? Само поређења ради, сетимо се како је за то неко време, у оно (не)време Његош спевао Горски вијенац, Ђорђе Скопљанче четовао у биткама на Гуглину, Петраљици и Челопеку 1905. године. Умро је од последица дуготрајног четовања, и нарушеног организма, услед дугог живљења на отвореном, под лошим временским условима...А ми? Где смо ми? Послужим се тако мудром главом Његошевом, том величином, и нас тако несрећних и малих.

А ја што ћу, али са киме ћу?

Мало руках, малена и снага,

једна сламка међу вихорове,

сирак тужни без нигдје никога…

Моје племе сном мртвијем спава,

суза моја нема родитеља,

нада мном је небо затворено,

не прима ми плача ни молитве;

у ад ми се свијет претворио,

а сви људи паклени духови.

Црни дане, а црна судбино !

О кукавно Српство угашено,

зла надживјех твоја сваколика,

а с најгорим хоћу да се борим !

Да, кад главу раздробиш тијелу,

у мучењу издишу членови…

   Лежу ми тако ови стихови , јер истину волим и зборим и молим је да нам обасја дане ове пуне неке симболике, и нашег кратковида...