Косово је најскупља српска реч

,,Косово је стални подсетник оне јеванђељске истине да је земаљско пролазно, а да смо ми кроз наше претке опредељени за Царство Небеско“ казао отац Иларион

Eво нас, оче Иларионе, у манастиру Драганац. Данас је служена света литургија и било је двадесетак верника. Ви сте овде игуман последњих неколико година. Можете ли да нам кажете нешто о овој великој светињи?

Манастир Драганац је древна светиња.Помиње се први пут у 14.веку.Верује се да је задужбина светог кнеза Лазара којем је родно место налази недалеко одавде, Прилепац. Доживео је процват и развој у доба управе кнеза Лазара Србијом, пред крај 14. века, да би, вероватно, запустео после пада Новог Брда. После, неколико векова, се не зна много о овој светој обитељи, да би у 19. веку почела обнова. Мештани околних села су се заузели да се црква обнови на старим темељима, да се напуне конаци, које је освештао Митрополит Рашко-призренски Мелентије 1868. године. И тада манастир Драганац почиње свој нови живот. У њему се настањује архимандрит Дионисије, пореклом из Страже, и углавном је био настањен монасима, који су вршили службу Божију, молили се Богу и дочекивали народ. Једно кратко време, после упокојења дечанског сабрата, јеромонаха Мирона Бошковића, манастир је био без сталне службе, односно манастир су опслуживали парохијски свештеници из околних села, да би се поново обновио трудом и ентузијазмом верника овога краја 1994. године, када се ту настањује јеромонах Серафим. Тада је направљен конак, у коме се сада налазимо, и од тада непрекидно је настањен монасима.Тренутно манастирско братство броји десетак чланова, нас смо тројица монаси и имамо шест искушеника и, хвала Богу, увек има гостију и све је већи број верника који долазе у ову свету обитељ,иако је мало забачена и није на главним путевима. Овде највише долази народ из Косовског Поморавља, јер је једини живи манастир у Косовском Поморављу, пошто је манастир Бинач, такође посвећен Светим Архангелима као манастир Драганац, уништен током многих ратова и до дана данашњег, нажалост, није обновљен. Народ је вековима долазио чак и кад није било службе Божје, па су се људи пред затвореним вратима некада молили Богу, целивајући двери храма и захватали воду са извора целебног, који се налази близу манастира. Вековима тај извор даје утеху и исцељење потребитима,свим људима добре воље, не само хришћанима, већ, као што је случај у другим нашим светињама у Дечанима, Зочишту, Пећкој Патријаршији, где долазе и Муслимани на пример да се моле и добијају утеху по својој вери, тако је и ова светиња доста утехе пружила људима, и ево у ово време доживљава обнову. Mи се трудимо да увек буду отворене двери нашег манастира, посебно празницима, када се наша црква и трпезарија напуне. Долази верни народ, не само из Косовског Поморавља, него и из централног Косова, али и широм српских земаља. Људи долазе нама у посету и помажу, морам да кажем, и различите организације хуманитарне и парохије наше, које су у иностранству, и људи који имају разумевања за ову ситуацију у којој се налазимо. И тако, уз помоћ добрих људи, али и институција Републике Србије и овде косовских и локалних институција и међународних организација, ми се трудимо да обнављамо манастир Драганац и да оспособимо га, да буде адекватан за живот монаха у њему и да може да прима одређен број гостију.

У манастирској цркви су на целивање и мошти Светог Јакова Персијанца. Одакле мошти Светог Јакова овде у манастиру?

Мошти су донешене из манастира Бинач, пре него што је срушен. Пре него што су монаси морали да напусте манастир Бинач, зато што им је живот био угрожен, дошли су у манастир Драганац, заједно са неким иконама и црквеним предметима, утварима, књигама, и међу њима су донели мошти Светог Јакова Персијанца. Један део моштију је чуван у манастиру Св. Тројице у Мушутишту, који је такође срушен, па су оне измештене у манастир Кончуљ, а овај други део је био у манастиру Бинач и сада је у Драганцу. Ми се молимо Св. Јакову, заједно са верницима који долазе, служимо му бденије за његов празник у децембру. И утеха нам је што су његове мошти овде, али се надамо да ће манастир Бинач бити обновљен и да ће мошти бити враћене тамо где су биле и да тамо и даље народ иде на молитву.

Међу осталим иконама на иконостасу, значајно место заузима икона Богородице на источнику. Да ли је та икона од постанка манастира ту или је из новијег периода?

Дешавају ли се, оче, исцељења у манастиру у периоду од кад сте ви дошли?

Да, дешавају се. Чак смо били сведоци да се и неки неправославни исцеле, добију утеху. Пре неколико година једно дете од неких шест- седам година, пошто је ушло у извор само од себе без да гаје ико на то упутио, пошто се окупало у том извору, изговорило је прве своје речи.

Осим тога што сте у манастиру затекли светиње и мошти које су донете, манастир се и даље гради, обнавља. Сада смо у капели, која се ових дана осликавала. Ко је фрескосликар и коме је посвећена капела?

Овај параклис је посвећен преподобном оцу Јустину Ћелијском. Ту служимо током хладних, зимских месеци, пошто немамо још увек грејање у цркви. И трудили смо се да капелу украсимо и да буде прави дом молитве и током протеклих година смо почели осликавање, а осликавали су живописци Анастасије Радовић и Вук Дабетић. Они су осликавали и храм у Митровици недавно, као и храм у Бару и многим другим местима. Са њима смо се у Христу зближили и ето радујемо се што су они радили и то је опште једна радост, када свако доприноси светој литургији, даје свој дар. И трудимо се да овај велики комплекс, који сам ја затекао 2011. када сам овде дошао да ставимо у функцију и да неке недостатке који ту постоје, исправимо, да оспособимо, да може одређени број монаха ту да живи, а да можемо и да примимо госте који долазе недељом и празником некад и на преноћиште. Јер још увек немамо ваљане услове, да већи број људи примимо у току целе године, а да се тако организујемо, да се наш монашки живот и манастирски поредак не ремети.

Последњих година се имање око манастира продаје Шиптарима, Албанцима. Да ли манастир има проблема са тим, ако знамо да се манастирско имање граничи са неким од тих имања?

Манастир Драганац има по оним старим тапијама велико имање. Сва ова шума која се налази око нас је припадала, припада манастиру. То је реституисано од стране институција Републике Србије, али после конфликта, тако да косовски систем то не препознаје, прихвата. Ми се ипак надамо да ће и косовски систем да реституише и врати манастиру земљу и да ћемо ми то несметано да користимо у будућности. Истовремено се трудимо да и оно што је у близини манастира, а што није у склопу тог имања, да и то на неки начин сачувамо, да бисмо избегли развој туристичког насеља у овом крају. На жалост, много је имања српских продано и цео овај крај око манастира Драганац је постало викенд насеље. Мишљења смо да развој и изградња викенд насеља дугорочно може да угрози манастир, па смо се договорили да једно имање откупимо у селу стари Драганац, баш зато да бисмо на неки начин спречили нежељени развој догађаја. Уз Божју помоћ и уз помоћ добрих људи (приватних лица, парохија наших из Цириха, СПЦ, и наших пријатеља са различитих страна који су нам помагали), смо успели да обезбедимо средства да купимо једну парцелу, коју већ обрађујемо. То полако почиње да бива манастирска економија, која је и довољно удаљена од манастира да развој неке економске делатности не ремети наш поредак и живот овде, али опет и довољно близу да може да функционише несметано.

Да ли манастир, осим те продаје земље око њега, трпи још неке притиске од стране Албанаца који вас окружују?

Највећи проблем je илегална сеча шума, које припадају манастиру и уз помоћ полиције покушавамо да ту илегалну сечу шума спречимо и имамо успеха. Премда је, када се говори о тој врсти успеха, то релативно, зато што је сва територија Косова и Метохије унакажена што се тога тиче. Не знам и да ли уопште има шума које нису потпуно искорењене. Овде имамо још увек доста површина покривених шумом, али то је константна борба са тим људима, који се баве том врстом илегалне делатности. Морам да кажем да смо захвални интервенцијама полиције из станице Ново Брдо.

Кад споменусте Ново Брдо, да ли постоји сарадња са том општином?

Сарадња са општном Ново Брдо је добра. Имамо подршку у свим нашим подухватима. Где они могу, излазе у сусрет, посебно од када је нови градоначелник Србин, ситуација се значајно променила, па смо доста ових пројеката реализовали захваљујући томе. Асфалтиран је пут, захваљујући помоћи Министарства за локалну самоуправу и уз посредовање општине, гостопримница је направљена и различите друге пројекте смо реализовали захваљујући подршци од стране општине.

Рекли сте, оче, да народ из околних места долази у манастир. Како тај народ, ти људи живе? Да ли се они суочавају са тешкоћама, пошто све више људи одлази, и који су по вама њихови највећи проблеми?

Која би ваша порука била Србима који живе на Косову и Метохији, али и Србима који живе у другим деловима Србије када је Косово и Метохија у питању?

Косово се спомиње у Горском вијенцу нешто мање пута него Бог. То баш Иво Андрић говори о томе говорећи о Горском вјенцу, као нечем најузвишенијем, најзначајнијем што је написано на нашем језику. Па савремени песник говори да је Косово најскупља српска реч..., и тако, то је одјек уметности, поезије, књижевности, тог значаја, које Косово и Метохија имају. Огромна је сила, коју Косово и Метохија имају, и заиста се осећа да је то наша света и заветна земља.То је нешто што је много пута речено и нећу ништа ново да кажем, ал треба то сваког дана да понављамо у себи, да је Косово стални подсетник оне јеванђељске истине да је земаљско пролазно, а да смо ми кроз наше претке опредељени за Царство Небеско.То је оно чему стремимо, па и ако ово што нам се дешава данас није баш сјајно ми видимо више. И у овим хаотичним и мрачним дешавањима видимо неки смисао,који сија изнад свега и видимо коначну победу Бога Логоса, који ће доћи да суди и живима и мртвима, како је представљено на овој икони на западном зиду наше капеле, Господ Христос коме се надамо. И Косово и Метохија имају ту унутрашњу динамику која каже да није ништа готово.Ово је поприште духовно на коме се боримо за Царство Небеско. Мислим да би Срби, и уопште сви људи добре воље, који живе на овим просторима, требало да живе са добром вером, пре свега они који су вековима успели у најтежим околностима да сачувају своју веру, а сада, у овим страдањима садашњим, да је не продају јефтино. Треба да се води рачуна о дедовини, о томе што је баштина. Грех је и срамота да се продаје баштина. Многи наши људи су то урадили, али ја то видим као грех. Наравно, Бог прашта и грехе, али треба да смо свесни тога да је земља коју су преци наши стекли знојем и крвљу својом и очували је под српским именом, ако је неко неодговорно прода,отуђи, да то није у складу са оним што је библијско предање, једно црквено предање и то треба Срби на Косову и Метохији да имају на уму. Ја, у дубини душе, гајим неку наду да ће неко олакшање, растерећење, убрзо доћи. Можда та моја нада није реална, али ја заиста тако осећам, без обзира на све притиске, осећам напредак макар у цркви која се и обнавља, остаје, опстаје.Све више је људи на службама у црквама и манастирима, што свакако охрабрује. А свим људима, који нису били на Косову и Метохији, треба рећи ,,Дођи и види!“.Редак је онај ко није осетио нешто ново, дубоко, када је дошао у Дечане, у Пећку Патријаршију, а ево и овде у манастиру Драганац, за који многи нису чули, многи људи кажу да им се живот променио када су почели да долазе у овај манастир.

   И за крај оче, пошто идемо у сусрет Васкрсу, да ли да се надамо да ће и наш народ да васкрсне, и да се пробуди и да ће све оно што сте рекли да васкрсне са вером?

Сигурно. ,, Праведник ће од вере живети“. Вера је основ, неки предуслов за живот. Без вере не постоји живот, љубави нема без вере.Човек мора у једном тренутку да се преда без икаквог рачуна и потврде унапред да ће нешто да буде како он очекује, него мора да верује да би заиста почео да живи. И независно и од Цркве, него уопште у животу. Вера је неопходна, а посебно овде на Косову и Метохији, вера је толико присутна у нашим животима, посебно код људи који су потомци оних који су овде опстали у тешким временима. А опстали су захваљујући само вери да је ипак добро и сада без обзира на све, а сутра ће бити боље. Захваљујући тој вери, која је у основни израз нашег јеванђељског очекивања, коначне победе добра да се надамо и ми да ће сутра увек бити боље него данас.