Вечност је неизбежна!

У мају 1966. године, сабрат Псково-Печерског манастира, јерођакон Илија (Ноздрин) рукоположен је у чин јеромонаха. У сусрет 50. годишњици свештеничког служења, отац Илија је одговорио на питања читаоца Rublev.com.

50 година од хиротоније схиархимандрита Илије.

21. маја 2016.године навршава се 50 година од свештеничке хиротоније духовника Свјатјејшего Патријарха Кирила, схиархимандрита Илије (Ноздрина).

Старац Илија је рођен 1932.године. На монашењу је добио име Илијан, по једном од четрдесет мученика Севастијских. Од 1966. године, наредних десет година проводи као искушеник у Псково-Печерском манастиру. Од 1976. године премештен је у руски Свето-Пантелејмонов манастир на Светој Гори.

Крајем 1980-их година добио је послушање духовника Оптина пустиње, где је замонашен у велику схиму са именом Илија, по другом Севастијском мученику. На Васкрс 2010.године, рукоположен је у чин схиархимандрита.

Духовник је Свјатјејшег Патријарха Московског и све Русије Кирила.

Схиархимандрит Илија је познат не само у Русији, Белорусији, Украјини, него и у Америци и на Светој Гори у Грчкој. Најважнији позив оца је духовништво, то јест духовно руковођење људима.

Главно послушање оца Илије је старање о душама, брига о људима, решавање тешких животних ситуација и проблема, али пре свега — молитва. К њему притиче народ из целе Русије, у православном свету га називају старцем. Отац Илија о себи са смирењем каже: „Ма какав сам ја старац? Ја сам само стари човек.“

Многи, који немају могућност да се лично састану са старцем, постављају му питања у писаном облику. Отац Илија добија стотине и хиљаде писама из Русије и иностранства. Понекад проналази време за разговор са новинарима, наступа у ТВ емисијама.

Оно што највише карактерише оца Илију је неизмерна љубав, љубав према људима и Богу. Сви који су се макар једном срели са старцем, сећају се његових очију и осмеха!

У своје време, управо нас је отац Илија благословио на стварање православног портала «Рубљов». Могуће да смо опстали и пребродили многе невоље управо захваљујући његовим молитвама. Тим портала Rublev.com и дан-данас наставља своје служење у бескрајном интернет пространству.

У име редакције информационог портала «Рубљов» и у своје лично име желим срдачно да поздравим оца Илију, да му честитам годишњицу и пожелим добро здравље, радост и благодатну Божју помоћ у животу и служењу!

* * *

—Оче Илија, како савремени човек правилно да уреди свој живот и да спаси душу, а да се, при томе, ни са ким не сукоби?

—Пре свега, треба сви да имамо на уму суштину нашег живота, да разумемо нашу православну веру. И треба признати главну истину: постоји Господ и постоји наша Православна Црква.

Закон нашег живота, написани закон, то је Свето Писмо, посебно Нови Завет (Јеванђеља, Посланице апостола). Наша Света Црква основу вере узима из Новог Завета. Такође постоји и предање, али то је незнатни део, свакако најважнији је Нови Завет. Управо њиме треба у животу да се управљамо. Треба веровати и бити оцрковљен.

Шта је то оцрковљење? То значи да треба да тежимо ка познању Цркве Православне, њеног живота, историје и суштине.

Нажалост, често недостаје схватање о смислу живота. Основни смисао — то је наш живот са Богом, живот по црквеном поретку. А како живи Црква? Црква оваплоћује идеал нашег хришћанског учења о вери. Како Господ говори: „Пре свега тражите Царства Небеског и правду његову“.

—Какве могу бити пометње? Шта нас спречава да се спасимо?

—Које су највеће пометње у нашем животу? То је наше непознавање смисла живота, наш немар да га разумемо. У чему се састоји смисао нашег живота? Пре свега у признању да Бог постоји. Такође не треба заборављати да постоји и тамна сила - ђаво.

Наш живот је састављен од рада. Труд молитве. Онда и остало — комфор, између осталог и материјални.

Сви учимо. Уосталом, добро образовање има мањина, посебно у старим временима. Раније су људи просто живели. Али су у већини случајева били мудрији него ми данас, који имамо један, два или више факултета. Зашто? Јер често погрешно доживљавамо образовање. Спуштамо се до наших страсти, потпадамо под њихов утицај, а оне нас одвлаче од правилног животног пута.

Страст је зависност. Најстрашније наше страсти — почевши од алкохола, наркоманије, потом наша завист и тако даље... Не руководећи се Законом Божијим живимо за испуњавање својих жеља. Не стварамо унутрашњи мир у својој души, који у целости зависи од нашег односа према Богу. Не схватамо зле притиске ђавола који се стално труди да нам науди.

Као што је рекао један познати филозоф, „највећа ђавоља победа је била да убеди људе да га нема“. Али, он постоји и свим силама се труди да одвуче човека од правилног животног пута, од правилног схватања живота. Он наводи човека на све те погубне страсти. Пошто је заражен њима, човек брзо скреће са животног пута. Живот кратко траје, брзо се прекида, брзо...

—У породичном животу постоје многе потешкоће, пометње и искушења. Како сачувати породицу?

—Врло је важно правилно уређење породице. Треба имати у виду и накупљено историјско искуство. Историјски гледано, Русија је имала чврсту, јаку породицу.

Али за то је потребан труд, стрљење, смирење. Ако не желимо да обраћамо пажњу на то, нећемо моћи правилно да изградимо свој живот. Тражимо одређене излазе, бавимо се новим учењима и теоријама; мењамо место становања, мењамо посао...

Потребан нам је посао. Ако смо добили образовање, треба да се трудимо да по том образовању и живимо, да тежимо стабилности. Да на тај начин изграђујемо навику. Зато морамо да волимо своју професију, управо да волимо! Истовремено да градимо породицу.

А за породицу је неопходно стрпљење. Пре свега треба бити свестан да није потребно јурити некакав идеал, надати се да ће све и у свему бити идеално. У животу ништа није идеално. Али треба тежити ка добром уређењу. А за то је обавезно важно пристајати на компромисе.

Тада ћемо имати стабилност — како у породици, тако и на послу, у нашој професији.

Што се тиче места становања, важно је да оно обезбеђује пријатне услове за наше здравље, за наш миран, спокојан живот, за развој породице.

Треба увек да будемо задовољни оним што имамо. Наравно, треба да тражимо комфор, најбоље услове, како материјалне, тако и духовне. Али, ако будемо живели са Богом, тада ћемо схватати садашњост и будућност. Нећемо се никуда гурати, тискати. Бићемо задовољни оним што имамо данас. И оним људима који нас окружују — и у породици, и на послу.

Зато што увек може настати тренутак у животу, када ће се пред нама појавити велике тешкоће. Тада ће нам се учини да немамо стрпљења. Зато треба бити са Богом.

Када смо са Богом, тада ће нас Господ увек упутити, наша душа ће нам сама шапнути, како да изађемо из тешке, наизглед неподношљиве ситуације. Ако се будемо молили, Господ ће нам увек помоћи да изађемо из проблематичне ситуације, да се изборимо са тешким околностима.

—Како да опростимо издају блиских људи? Превару мужа?

—Како да сами не издамо, и како да живимо са издајом ближњих? Управо о томе говори једна од прича из Јеванђеља. Један човек је срео домаћина, добростојећег властелина коме је дуговао велику суму новца. Овај је, са правом, тражио свој дуг. Али, подређени није могао, услед свог тешког положаја, да врати дуг и молио је свог господара да се стрпи, да причека.

Господар се сажалио над дужником, видевши како му је тешко, и опростио му...Већ после неког времена, овај дужник је срео свог познаника, који је од њега позајмио новац. Познаник му је дуговао много мању суму. Али је сада онај подређени, уз претњу, почео да тражи да му се одмах врати дуг. Тај дужник такође није био у могућности да исплати, и молио је за опроштај, али је овај човек, за разлику од свог господара, захтевао је да се врати незнатни дуг и није желео да опрости.

Када је господар сазнао да је његов дужник жестоко поступио са својим дужником, узнегодовао је: „Како тако?! Толико сам ти опростио, велику суму, а ти ниси био у стању малу суму да опростиш...“

А сада, молим вас, да пробамо да донесемо закључак! Ми смо пред Богом огромни дужници. То јест, свакодневно, не испуњавамо вољу Божију, често грешимо, наносимо бол ближњима. То јест, пред Богом смо грешни. Али нас Бог ипак трпи и све нам опрашта.

Из тога следи да и ми морамо опраштати онима који су криви пред нама. Треба да схватамо да су они пред нама криви много мање, него што смо ми пред Богом. Зато, природно, треба опростити издају ближњих па и превару мужа... Можда прекорити мужа за такву безобразну издају. Али, ипак, на крају опростити.

—Питање из писма: „Моји родитељи су православни хришћани, али већ неколико година се не исповедају и причешћују... Ма колико се трудио, наговарао, објашњавао, убеђивао да је то крајне неопходно за спасење душе, ипак доживљавају то неозбиљно. Ако почнемо озбиљно причамо о томе, сви разговори се забораве... Оче, помозите, како да поступим? Желим да се моји родитељи спасу, и наследе живот вечни!“

—Наравно, прво треба речима, а потом им дати литературу. Можда неко други, неко од пријатеља да им сугерише да је неопходно наћи време.

Јер наш живот је кратак и не знамо када ће нас Господ позвати на суд. Шта је живот него трен — цап, и он се прекида, наш живот. Одлазимо у вечност. Тамо нећемо моћи да исправимо своје грешке. Ми смо грешни, сваки дан у нечему грешимо. Наша је обавеза да стално мислимо на смрт. Речено је: „сети се краја твојег, и никада нећеш згрешити“. Како бисмо увек имали чисту савест, неупрљан живот и мислили како да станемо пред суд Божији. Јер је речено да ће бити прелазак у живот вечни и даљи суд.

—Батјушка, некако се морамо молити за такве родитеље?

—Да, обавезно се морамо молити. И можда им одабрати неку добру литературу.

—Батјушка, постоји такво веровање, да када наручујемо за особу (рођака или супруга) сорокоуст (то јест, регуларно молитвено помињање за здравље током четрдесет дана), треба да будемо спремни да ће човеку за кога се молимо бити послато неко искушење, или да ће се појавити неке тешкоће у његовом животу. Како гледати на та веровања?

—Не, па шта је вама! Нема таквог закона да ако ми наручујемо сорокоуст, појачану молитву, да нас као резултат чекају непријатности. То је немогуће!

—Joш једно писмо са питањем: “Идем често у цркву, али никада се нисам причешћивала, нисам се исповедила. Међутим, када уђем у цркву, душа једноставно пева, не желим да одлазим из храма. У последње време осећам велику потребу за духовним развојем, почела сам да читам православну литературу. Још увек ми није све јасно. Не знам одакле да почнем. Како да пронађем духовног наставника?“

—Господ, како је и речено, куца на врата да би ушао, ушао у нашу душу. Господ чека да отворимо. Како да отворимо? То је наша жеља да будемо са Богом. Наравно, већ много значи то што смо дошли у храм да се молимо — ту је посебна благодат. Можемо, наравно, да се молимо и код куће, али у цркви је молитва јача — као што сами кажете, душа пева.

Природно, Господ призива сваког. Бог нас воли више него што ми сами себе волимо. Ради нас је Бог, Спаситељ, распет. И Господ нам жели добро. Али постоји једна чињеница: Господ призива сваког човека — никог не присиљава.

Он жели спасење. Још увек се нисте причешћивали, али је важно да имате пуноћу духовног живота. Како је то установљено не вековима, већ хиљадама година. Зато не треба да игноришемо оно што нам Црква предлаже.

Јасно је да човек осећа благодат Божију управо у Цркви. Некада, неки од оних који су сами, одлазе у манастир, где је живот изграђен према заповестима Божијим, ради испуњења главног послушања — спасења душе. Али када човек има породицу и друштвене обавезе, природно, не сме да остави породицу или посао. Исто је и са војницима и бизнисменима.

Како поступати када је у питању исповест? Као што је старац Силуан говорио, није неопходно тражити неки идеал. Али, ако се обраћате духовнику, Господ ће вам преко њега јавити како је најбоље поступити.

Иди у најближу цркву и обрати се оцу који тамо служи.

—Господ нам преко било ког свештеника може открити Своју вољу?

—Да. Старац Силуан тако и каже: тражи и Господ који види твоју душу, откриће је и том оцу.

— Опет питање из писма: „Желела бих да се муж и ја венчамо. У браку смо скоро једанаест година, сигурна сам да би то ојачало нашу породицу. Међутим, муж се скептички односи ка томе. Иако је крштен и понекад одлази у цркву, али изгледа да му недостаје вера. Не могу га силом вући пред олтар?“

—Треба више читати Нови Завет, Посланице апостола. Тамо је све написано, написан је и одговор на то питање. Тамо је речено да неверни муж (то јест, онај који не верује) обраћа се благодарећи верујућој жени. Уколико живе заједно, ако га трпи и моли се за њега. И супротно: неверна (неверујућа) жена обраћа се, јача у вери захваљујући верујућем мужу. Исто је и са венчањем. Ако тренутно нисте венчани, временом се то може променити.

„Не могу га гурати пред олтар?“ Не, треба говорити, али никако силити.

—Ево једно тешко питање. Човек пише:

„Не тако давно, у тренуцима гнева прокљинао сам речима људе из свог окружења. Некога сам проклињао када сам био сам, и када ме нико није чуо, а некоме сам чак у лице бацао речи клетве. У прошлости сам имао дрскости да проклињем колеге, родитеље, рођеног брата. Исповедио сам своје грехе, али тескоба никако не пролази. Батјушка, помозите, шта треба да учиним како би исправио грешке? Желео бих да се ова проклетства не испуне и да буду збачена са свих оних које сам проклињао.

—Добро. Бог зна цео наш живот; рођени смо, а Господ зна све што се са нама догађа, па и како ћемо завршити. Ако смо сада нешто лоше учинили, касније ћемо зажалити. А такве клетве смо изговарали услед незнања. Наравно, сада, када смо се покајали, те клетве неће имати дејство на људе којима смо их упућивали. Јер је Господ већ тада знао да ћемо се покајати због тих речи. Ето, сада, жалимо због тога.

Нисмо се још увек покајали за све што смо учинили. Какву су последицу могле да оставе клетве. Природно је да душа још увек осећа неку горчину од клеветања. Али ћемо се молити и кајати због тога! И наша душа ће добити олакшање. Наравно, не треба страховати да је све пропало. Потребне су молитва и покајање.           

— Батјушка, говорите о души човека који је проклињао. Али аутор овог писма се боји и за оне које проклињао, којима је нанео штету. Како то исправити?

—Ништа, кајаћемо се. Кажем да је Господ знао да ћемо се у одређеном тренутку покајати и зато, наравно, ниједна од клетви се неће испунити. Господ све види, Богу је све знано.

Да се нисмо покајали, наравно, ономе кога смо проклињали било би много теже, а још горе би било нама. Чак је овако речено: та незаконска и злоћудна клетва више се нама враћа. Пошто се кајемо, кајемо се и за своје поступке, и да олакшамо онима које смо повредили.

— Некако би требало да се молимо за њих?

— Да. Пре свега се молити да се те клетве не испуне.

—Следеће писмо: „Због чега има запоседнутих и ђавоиманих људи? Чиме се запоседнути разликују од оних који их окружују, шта их чини горим?“

—Зли дуси наносе штету свима нама, свакодневно. Некоме више, некоме мање. Ако живимо хришћански, по Божијем закону — устали, помолили се, посебно ако смо били у храму, ако смо се исповедили, — природно је да ђаво неће моћи много да нам науди. Ипак, он проналази неке пукотине да нас повреди. Зато, што смо више са Богом, мање ће нам непријатељ наудити.

А запоседнути, чиме се разликују? Могуће да је тако Господ допустио за неки велики, тешки грех. Посебно, да узмемо вештице. Како се у народу називају — гатаре. Оне су наравно у најтежем и најгорем положају. Зашто? Зато што су склопиле пакт са ђаволом. Наравно да су то најнесрећнији људи! Тешко им је да се ослободе ђавола. Само усрдна молитва најближих може помоћи, а и тад је мала шанса...

А у ширем смислу, запоседнути — то су они који не желе да признају Бога, не желе чак ни у храм да уђу. Уз то, клевећу и сматрају верујуће људе за ментално поремећене.

То су ти запоседнути, јер их непријатељ држи.

Ако неки ђавоимани човек (у ужем смислу те речи) иде у храм, жели да се ослободи од ђавола, он је бољи од оних људи који не желе чак ни да привире у храм. И тако живе са ђаволом, зли дух их држи читавог живота. Наравно да је то ужасно. Страшна је њихова смрт, без Цркве...

Вечност... Вечност је неизбежна! Наш животни рок је превише кратак. Колико у просеку живимо? Ретко, ретко неко достигне сто година. У већини случајева се живот завршава у седамдесетој, осамдесетој, добро, деведесетој.

Човеков живот се прекида...И човек одлази у Вечност. Она постоји — свиђало се то нама или не. Као што постоји Бог и будући, вечни живот.

Схиархимандрит Илија (Ноздрин)
Разговарала Анастасија Сињакова

Извор: «Рубљов»

Са руског Ива Бендеља