Националне химне наших добрих и толерантних пријатеља

Недавно је умро Јевгениј Јевтушенко. Једни су га ватрено и у потпуности волели, а други су га ватрено и у потпуности одбацивали. Трећи су неке његове ствари волели, а на друге су се мрштили. Чини ми се да је овај последњи став исправан. Ја се мрштим на многе ствари и на многе искрено и добро реагујем. Ево, на пример: „Питајте војнике који под брезама леже, / и њихови синови ће вам рећи да ли Руси желе рат.“

Овај текст је актуелан. Пошто су оптужени за ирационалну поквареност и суровост Руси су принуђени да се вечито правдају пред Западом који наводно представља оличење врлине. Очигледно је да није тако. Али кад то кажемо ми, људи одмахују рукама. „Како се може веровати речима покварене и сурове ирационалне нације?“ Чујмо стога шта сами кажу. Не полифонични хор политичара који не црвенећи данас причају једно, а сутра друго. Чујмо шта сами редовно певају ставивши руку на срце. Чујмо (прочитајмо делове) њихове химне.

Химна је поред заставе, грба и националне валуте, симбол државе, квинтесенција историје народа, сакрална појава. Ми постојимо. Постојали смо. Имамо свој пут, своје лице и своје призвање. Своје грехове врлине, слабости и таленте. То је химна. У њој се чују стабилне психолошке карактеристике народа. Ако се мењају начин живота и животни циљеви, мења се и химна. Француска је извела Револуцију и песму у краљеву част сменила је Марсељеза. То је природно. Немачка се смирава у Другом светском рату, трпи поделу и нацистичку химну мења новом, демократском. То је разумљиво. То се десило и с Русијом. То се уопште са свима дешава. У свакој химни земља која је пева покушава да изрази себе не за годину дана, већ у векове. Чујмо сад одломке из онога што годинама и вековима певају наша толерантна браћа.

Ево друге строфе енглеске химне, управо оне у којој моле Бога да спаси краљицу.

Господе Боже наш, устани,

Расеј њене (краљичине) непријатеље

И отерај их у погибељ.

Посрами напоре њихових држава,

Уништи њихова подла довијања,

У Тебе се уздамо,

Боже, чувај све нас.

Цео текст одише љубављу према човечанству. Непријатељима следи погибељ (алтернатива – вазални улазак у Уједињену Краљевину). Њихова непријатељска довијања су обавезно „подла“. Једном речју, непријатељи британске круне су, како се тврди у химни, - несумњиво подлаци (њихова довијања су обавезно подла) и осуђени су на погибељ. И они то певају сваки боговетни дан. Ето, такав је њихов поглед на свет. Махатма Ганди у својој аутобиографији пише да је радосно певао химну Велике Британије док није почео да се замишља над текстом. Кад се замислио одбио је да пева.

А ево Марсељезе. После Октобарске револуције она је на дуже време постала химна и у Русији. Све до четрдесетих година, до Ел-Регистана. Само што је у уметничком препеву изгубила много од своје крвожедности. Практично, свирепост је уступила место сновима и маштању о срећи целог света. Али ево њеног оригиналног рефрена.

На оружје, грађани,

Постројите се у батаљоне,

Идемо, идемо!

Нека нечиста крв

Натопи наша поља!

Марсељеза има мноштво строфа. И сваки пут они који је изводе бодро и из свег грла вичу о нечистој крви која треба да натопи поља. Шта ће на њима после тога израсти? И то је гламурозна Француска, земља галантних каваљера и префињених писаца, која одређује законе моде, најстарија и вољена кћерка Католичке цркве. Треба ли онда да се чудимо крвавим бајалицама Тараса Шевченка о „непријатељској крви“ која ће напојити земљу и пролити се даље, у плаво море? Европски свет из XIX века је свет нескривеног и похлепног национализма. Кроз ваздух је провејавала жеђ за крвљу. А ако постоји жеђ, она ће временом бити и угашена. Узгред речено, украјинска химна такође радосно обећава погибељ непријатељима и то је једина ствар у којој је данашња Украјина једнодушна с Европом XIX века.

А сад се сетите наших химни. Царска химна никоме није претила. Само је молила цара: „Владај на страх непријатељима.“ Нека живе, али нека се боје. Нећемо их дирати. Ни совјетска није желела ничију крв. Прочитајте поново и уверићете се. Нема непријатеља, нема ни њихове крви и смрти. Нова химна која се пева на стару мелодију је такође невина. Помињу се народна мудрост и братски савез многих народа. Постоји традиционална очараност руским пространством: „Од јужних мора до поларног краја простиру се наше шуме и поља.“ И нема ни речи ни о чијој крви. А погледајмо, радозналости ради, химну САД.

И у њој се у првој строфи помиње „поносни одговор подлим непријатељима“. У трећој: „Где је банда убица који су се хвалисаво заклињали?...“ „Чека вас трулеж гроба, сви ћете добити по заслузи.“ У принципу, „трулеж“, „гробови“, „банде убица“, „чик, изађи“. Шема је иста. Народи као да су још увек очарани крвавим сукобима из прошлости. Американци – ратом за независност; Французи – револуцијом и републиком; Енглези – светском влашћу из времена непрегледне империје. Пољска химна прети о томе да ће против Немаца и Руса бити исукан мач. Италијанска химна, која је рођена у рату за независност и уједињење Апенина прожета је речима о борби и смрти. „Умримо, умримо,“ свако мало се чује у њеном рефрену. Може се навести велико мноштво примера. Нације су се ментално потпуно заглибиле у временима националног самоопредељења и по навици свакодневно певају крваве песме, чији смисао данас тешко могу објаснити. Али су свеједно Руси због нечега проглашени крвожеднима.

А ми смо, напротив, изашавши из времена безумља, одрекавши се светске револуције, очистивши ране унутрашњих крвопролића, освојивши тешке победе на спољашњим фронтовима, сваки пут мењали симболичне текстове, изражавајући спремност за промену живота. Престајали смо да опевамо бајонет и сабљу, рану и црвену крв, комесара на коњу и Розу Луксембург. Почели смо да певамо о мирном раду, о поштовању старијих, о лепоти земље. Ипак, у очима оних који или нису умели или нису мислили да треба да се одрекну крвожедности, ми остајемо конфликтни, злобни и опасни људи. Апсурд.

У дословном преводу реч „апсурд“ значи „од глувог“. То су бесмислене речи које се изговарају ван контекста. Човек који их изговара или сам себе не чује и не разуме с ким разговара; или ради свој посао и прави се луд. На свој начин је апсурдан, али и користан за самог лопова повик на пијаци: „Држ’те лопова!“ А наши толерантни суседи се у званичним разговорима такође понашају као глуви. Премда све лепо чују и просто упорно раде свој посао. У сопственим очима су толико добри да представљају еталон, а ми смо незамисливи дивљаци. Само што узорни праведник неће певати о крви од јутра до вечери и неће стављати руку на срце кад његов омиљени тим стоји на постољу и кад се подиже застава. Неће.

Будимо праведни. Земље су различите. Рецимо, летонска химна је врло мирољубива. У њој се наводе само речи о миру, о томе да треба певати и играти под сунцем рођене и слободне Летоније. Шта може бити лепше? Сличан је смисао и данашње химне уједињене Немачке. Овај извор два светска рата и прећутни господар Европе – Немац – у тексту химне само што није биљождер. Певамо, осмехујемо се и желимо својој земљи славу. И то је све. Постоји још и химна уједињене Европе на стихове Шилера и музику Бетовена. Њено писање су наручили масони из Дрездена. То је за сада химна Европске уније. „За сада“, зато што им будућност не обећава ништа чврсто, између осталог, ни судбину недоношчета – Сједињених Европских Држава. Али не треба само нешто да певамо и нешто да слушамо. Треба пажљиво да слушамо свакодневне мелодије и речи. Оне ће нам често боље од било каквог научног трактата рећи нешто о суштини појава и показаће нам скривену тајну.

Судећи по химни, Руси не желе рат. Судећи по химнама пола Европе је лудо за ратом. А реч није птица. И није пара, и није ваздух. Она је хлеб и лек. Или је гвожђе и камен. У зависности од тога каква је реч.