Честит родољуб на челу СПЦ у најтежем времену

Митрополит Јосиф Цвијовић (Фотодокументација „Политике”)

Ужице – Навршило се шест деценија од упокојења митрополита Јосифа Цвијовића (1878–1957), па је тим поводом у ужичком Историјском архиву отворена изложба архивских докумената о животу и делу овог знаменитог првосвештеника. Поставку је отворио епископ жички Јустин, рекавши да се овим сећамо митрополита Јосифа, духовника и ратника, изданка те истините, праве цркве.

– Увек је на овим нашим просторима потребно бити не само духовник, него и ратник, јер ми овде често не ратујемо с непријатељима видљивим, него и невидљивим – казао је у Архиву Јустин, па затим одржао и помен митрополиту у оближњем Дрежнику, где је Цвијовићев спомен-дом.

Изложба у ужичком архиву речито говори о посебности Јосифовој. „Његово честито родољубље и архијерејско искуство прожето карактерним особинама ’ерског варијетета српско-динарског типа’ извукло је лађу Српске православне цркве из бурних и метежних година Другог светског рата. Он је увек био достојанствен пред окупатором, одбивши у неколико наврата да доноси одлуке на штету српских црквених и националних интереса”, написао је о митрополиту Радован Пилиповић, директор Архива Српске православне цркве.

Цвијовић је замонашен 1913. године у манастиру Раковица, а у ратовима за ослобођење учествовао је у четничком одреду војводе Вука. После окупације Србије био је у дипломатској мисији у Бизерти и Русији, а 1917. ректор Српске православне богословије у Енглеској. По завршетку Великог рата вратио се у своју земљу, 1920. изабран је за епископа битољског, а 1932. постао митрополит скопски. Радио је на реорганизацији црквеног живота у Скопској епархији, окупио је научне раднике и покренуо „Хришћанско дело”. У то време у родном Дрежнику Јосиф је као задужбинар подигао школу и цркву.

Његов плодни рад у Скопској епархији прекинули су 1941. Бугари, прогнавши га у Београд. Ту је Цвијовић прво посетио заточеног патријарха српског Гаврила, а на његову молбу да помогне у збрињавању избеглих свештеника, митрополит је преузео бригу о Српској православној цркви, стајући на њено чело. Чинио је да се дозволи рад Синода и преузео место председавајућег.

Убрзо су, Јосифовим залагањем, црквене канцеларије постале седиште духовних и политичких збивања нашег поробљеног народа, ту су долазили сви који су тражили утеху и помоћ. Збринуто је све избегло свештенство, а свештеницима на окупираним подручјима давана је подршка и уз највећи ризик слат новац на Космет, у Македонију, БиХ, Далмацију. Овде су стизале и прве вести о усташким злочинима. Из те куће потекла је иницијатива да се подигне глас против нечувених злочина и о њима обавести светска јавност. Прва конференција истакнутих српских јавних радника о томе одржана је под председавањем митрополита Јосифа, с ње је упућен протестни меморандум немачком команданту и протурен у иностранство до владе у избеглиштву. То је била прва вест која је продрла у свет о нечувеним патњама српског народа.

После Другог светског рата, како је говорио митрополит Јосиф, српска црква је доведена до просјачког штапа, јер је први пут у историји остала без своје имовине и обезбеђених прихода за издржавање централних тела и просветних установа. „На опште изненађење, чак и негодовање, сналажљиви митрополит у репрезентативној згради Патријаршије 1946. године отвара Завод за израду свећа, који је остваривао приходе на које се црква у послератном периоду ослањала”, пише у каталогу за ову изложбу.

После рата митрополиту Јосифу није био дозвољен повратак у његову епархију, а у другој половини 1950. ухапшен је у Београду и без суђења држан у затвору, да би касније био притворен у манастиру Жича. После пуштања на слободу администрирао је Жичком епархијом, а већ оболео настанио се у манастиру Ваведење у Београду, где се упокојио 3. јула 1957. године.