Масакр у сарајевским Пофалићима - затирање Срба

У општем нападу муслиманских јединица на сарајевско насеље Пофалићи, у рано јутро 16. маја 1992. године, према српским изворима, убијено је око 200 цивила српске националности, а упоредо са ликвидацијом и протјеривањем српског становништва њихова имовина је опљачкана и спаљена.

Пофалићи. Фото: РТРС

- Као посланик у Народној скупштини Републике Српске благовремено сам покретао иницијативе да се испитају и истраже злочини почињени над српским становништвом Пофалићима. МУП Српске прикупио је документацију и поднио кривичне пријаве надлежном Тужилаштву БиХ и стога је недопустиво да дуги низ година ништа конкретно није урађено - истиче за Срну Зоран Ђерић, савјетник предсједавајућег Предсједништва БиХ Младена Иванића.

То, истиче он, не треба ни да чуди, јер Тужилаштво БиХ ни на другим мјестима гдје су почињени злочини над Србима није урадило скоро ништа.

- Не може бити помирења међу народима у БиХ све док надлежне институције не буду објективно оцијениле и казниле починиоце злочина који су прављени на свим странама - сматра Ђерић, који је током свог политичког дјеловања обављао и функцију министра унутрашњих послова Српске.

Предсједник Предсједништва Борачке организације "Илиџански борац" из Источне Илиџе Горан Шеховац веома је разочаран односом Суда и Тужилаштва БиХ према страдањима Срба у насељу Пофалићи у Сарајеву, средином маја 1992. године.

- Они који су се заклињали да желе мултиетничко Сарајево починили су мучке злочине над српским цивилима, а да за та недјела никада нису одговарали пред лицем правде. Сматрам да, због тога, дуго неће доћи до међусобног помирења у БиХ, односно све док муслиманске власти у Сарајеву не санкционишу све оне који су чинили ратне злочине над Србима - истиче Шеховац за Срну.

Према његовим ријечима, мучки напад припадника муслиманских паравојних јединица Патриотске лиге и Зелених беретки на Србе у Пофалићима, 16. маја 1992. године, "отворио је очи" Србима који су живјели на подручју сарајевске општине Илиџа, који су се организовали и пружили отпор нападу муслиманских фаланги који је, такође, изведен и на њих и њихова имања.

- Шта би било на територији Илиџе да Срби тада нису схватили да их чека судбина браће из Пофалића и да нису били будни и опрезни? Сљедбеници Алије Изетбеговића имали су намјеру да побију Србе, да сатру све што је српско, и то им је био једини циљ. И данас већина муслиманских лидера у Сарајеву не крије своје намјере да од БиХ направе исламску државу. То им нећемо никада дозволити - поручује Шеховац.

У Организацији породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Сарајевско-романијске регије напомињу да за злочин у Пофалићима ни послије 25 година нико није одговарао, а да се и дан-данас трага за још 21 лицем српске националости, који су нестали у нападу муслиманских фаланги.

Ова организација, заједно са породицама жртава, покушава да утврди истину о несталим пофалићким Србима, али при томе стално наилази на проблеме и препреке, и административне и политичке природе, које им стварају власти у Федерацији БиХ и Кантону Сарајево, којима је циљ да прикрију стравичне злочине над сарајевским Србима.

Портпарол Тужилаштва БиХ Борис Грубешић у штуром одговору на питања у вези са процесуирањем овог злочина наводи да у Тужилаштву БиХ постоје предмети који се односе на дешавања и евидентиране злочине над жртвама српске националности у насељу Пофалићи, 16. маја 1992. године. "Предмети су у раду", гласи одговор портпарола Тужилаштва БиХ Срни.

О страдањима и прогону пофалићких Срба и јасној намјери муслиманског политичког и војног руководства да направи етнички чисто Сарајево и БиХ свједочи и документарни филм "Пофалићи" новинара и уредника РТРС-а Сњежана Лаловића, који је ових дана промовисан у Културном центру у Палама.

Аутор филма упозорава да је данас мало филмова који говоре о оваквим стравичним злочинима.

- Филмови попут "Пофалића" налазе се у Југословенској кинотеци и остаће тамо у архиву као свједочанство, о којем ће се неко некад интересовати. Наши филмови који говоре о злочинима почињеним над Србима немају баш велики пролаз, поготово на Западу. "Истина" и даље остаје онаква каква је пласирана од 1992. до 1995. године - каже Лаловић Срни.

Према подацима којима располажу надлежни органи Српске, а који су били доступни и медијима, напад на Пофалиће припремили су командант и локални старјешина "територијалне одбране БиХ" Хасан Ефендић и Идриз Салко.

На десетине људи, само због хришћанског имена и презимена, ликвидирано је, а на стотине хапшено, брутално пребијано и терорисано. Од многобројних злостављаних жена, доказано је да су двије малољетнице силоване.

У акцији су учествовали одред "Пофалићи 1", чији је командант био Хабиб Идризовић, "Пофалићи 2", са командантом Јусуфом Лошићем и Одред "Велешићи", којим је командовао сада покојни Енвер Шеховић, док је на челу батаљона Војне полиције био Џевад Топић.

Прије напада, Пофалићи су свакодневно гранатирани, а по насељу је пуцано и из снајпера. У овим дејствима на Пофалиће погинули су Славица Ђуровић и њене комшије Саво Марић и Обрен Пантовић, док је теже рањен Славичин муж Добро.

Од снајпера је страдао Рајко Савић, а послије убиства пензионисаног полицајца Млађена Братића међу становништвом су завладали страх и паника. Братић је убијен 4. маја 1992. године у Горњим Пофалићима, а истог дана рањен је Драгомир Игњатовић.

Десет дана касније убијен је Рајко Савић, након чега је почео терор над српским цивилима, уништавање и пљачка њихове имовине, да би 16. маја, у 5.30 часова на насеље, које је било у потпуном окружењу, почео напад из више праваца - од Жељезничке станице, Фабрике дувана, Бућа Потока и Кобиље Главе.

Убијена је и Нада Васковић, а брачни пар Војислав и Марица Пикулић одведени су из своје куће и до данас се воде као нестали. Убијен је и брачни пар Савић - Мирко и Роса, затим Божидар и Љубица Елек, који су касније запаљени. Ликвидирани су и супружници Стана и Стеван Васковић, као и Вида Братић.

Злочин у Пофалићима однио је стотине живота, мада број никада није прецизиран, јер су многи Срби с почетка рата тражили уточиште у већински српским Пофалићима.

Многи се и данас воде као нестали, док многи од оних који су преживјели ову голготу нису вратили своју имовину, тако да и нису у прилици, нити у могућности да отворено говоре о страдањима својих најближих, јер страхују од опструкције и негативних реакција сарајевских власти на захтјеве за враћање имовине.