Бог има сву моћ

Са схиархимандритом Илијом (Ноздриним) разговарамо о исповедању Христа, мирном животу на земљи и вечном блаженству, а такође и о саблазнима и гоњењима која су онима који љубе Бога у исти мах препрека и пречица ка добру (Рим. 8:28).

–Оче Илија, зашто су у Русији допустили трагедију 1917. године?

–Најважније у животу је смирење. Зашто је Русија – таква велика, моћна, пространа, јака, мудра држава – одједном пала? Све је имао руски народ, и одједном се таква провалија отворила, све прогутала. Због гордости и жеље народа да се узда у своје вредности било је допуштено то искушење. Чинило се, верују у Бога и поштују Га, а Господ их је тако казнио? Зато што је у народу, код велике већине, поред спољашњег благочешћа почела да се пројављује самоувереност којом су покушавали да склоне Бога у други план. Човек убеђује себе у своју кобајаги аутономну самосталност: „Шта ће ми Бог ако све радим сам?“ Али, то је сатанин пут, пут погибије. А Господ наш Исус Христос Који је Једини „пут и истина и живот“ (Ин. 14:6), показао нам је пример смирења: „Узмите јарам мој на себе, и научите се од мене; јер сам ја кротак и смјеран у срцу, и наћи ћете покој душама својијем. Јер је јарам мој благ, и бреме је моје лако.“ (Мт. 11:29-30).

Свима нама би било корисно да читамо житија новомученика и исповедника Руских. Они су трпели гоњења као искушења вере и верности према Богу и задобијали своју слободу у Христу. У две речи и једном интервјуу то се не може објаснити. Требало би да се пишу нови и нови томови. Немају сви новомученици и исповедници састављена житија. Али, она житија која имамо, морамо обавезно да знамо. Добро је што се у манастирима и породицама опет почело са читањем житија древних подвижника, на пример из Чети- Минеја, светитеља Дмитрија Ростовског. Зашто се не читају житија новомученика?

Колико су исмејавали свештеномученика Исакија Оптинског, последњег настојатеља пред разореном Оптином пустињом! Ноћу су га испитивали, тукли, хранили харингама, а потом дуго држали жедног. Након тога су га одвезли подно Туле и 1938.године, и на други дан Божића, када се слави Сабор Пресвете Богородице, у шуми стрељали. На истом том месту су убили 1.5-2 хиљаде невиних људи.

–Зашто су на самом почетку XX в. читаве гомиле могле да прате светог праведног Јована Кронштатског, а већ 1917. године, иста та гомила је викала: „Распни!“ – скрнавили су светиње, стрељали свештенство?

– Ништа се не догађа изненада. Револуција се деценијама спремала. Постепено су подривали моралне принципе у држави, веру у народу. У XIX в. су већ отворено агитирали интелигенцију и студенте. Већина оних који су насели на тај мамац „добрих намера“, касније су се, увидевши куда је одвео пут који су сами утабали, покајали. Али већ је било касно.

Много је било присутно и преваре. Свако суди према мери своје сопствене душе. Бандит бандитски, поштен човек поштено. У војсци Врангела, историјски су познати случајеви, када су козаци били спремни да ратују за Русију – да ратују до краја, при чему су били свесни да ће погинути. Међутим, услед подметања и интрига које се сада откривају, показали су се као беспомоћни таоци, те су их убијали: стрељали, пуштали да се удаве, везујући камење за ноге, или потапајући читаве бродове.

И после, када су већ убили најбоље од најбољих, та машина за уништавање руског народа није се зауставила. Матушка Ефросинија из Кликова је причала како се радило у време бољшевичке власти: радници су носили делове пруге, а на крају радног дана те изгладнеле и измучене раднике су слали на састанке. На састанцима се објављивала тема дана: „Тај и тај су непријатељи народа. Подигните руке, ко се слаже“. Они који нису подизали руке, били су означени као непријатељи народа на наредном састанку. И тако је ишла та антиселекција: после масовних убистава у време револуције и Грађанског рата, наставили су плански да бирају у народу најпоштеније и најправичније, како би их стрељали.

Потребно је време, мирно, без потреса, да би људи схватили шта се догодило. Зашто је сада толико важно да се молимо новомученицима, да читамо њихова житија, да размишљамо о догађајима тог времена? Како се то не би поновило.

– И таква опасност постоји?

–Наравно. Зар ће ђаво престати да гони оне који исповедају православље? Само, сада његове слуге препредено делују: саботирају, праве неред како би изазвали сукобе. Чине да омладина буде развратна. Покушавају да униште мир у земљи. Праве препреке свему што је добро и здраво. Сада ђаво – тај „крвник људски од почетка“ (Ин. 8:44) – исто као и у сваком другом времену, ратује против људи. Он отворено даје до знања сатанистима који му служе посебне службе. Током тих сеанси он им нешто конкретно поручује, обучава их како да делују, да саблажњавају.

–Православни хришћани не треба да се боје?

–Не. Ми никако не смемо да се бојимо. Бог има сву моћ. Међутим и заборављати да се ђаво стално супротставља човеку, не смемо. Не смемо да захладнимо у вери и ослабимо у молитви.

–Како данас да исповедамо Христа?

–Нека свако живи по Јеванђељу – то и јесте исповедање. Више од онога што је речено у Јеванђељу неће нико рећи. Најважнија борба за сваког од нас је да живи у складу са православним учењем. Човек обавезно мора бити оцрковљен – наоружан благодаћу Духа Светог, против сатанске злобе и греха. А такође да се труди да помаже другима.

Једном ми је дошао породични пар са пуно усвојене деце. Имали су двоје своје деце, и још децу из дома. Већ неколико година та породица води сопствену фарму. Тешко је, наравно. Обрађивати земљу никада није било лако. Имају различите врсте стоке, живине, не пуно, али имају. Сада уређују ново земљиште, првобитно је постало мало. Шире газдинство, како би омогућили људима на селу посао, да производе сопствене – добијене од наше земље – прехрамбене производе. Тамо ће градити и храм.

Треба се бавити стваралачким пословима. Ратовати против чамотиње, лењости, равнодушности према својој земљи и људима.

Данас се много манастира обновило, много храмова је рестаурирано. Ипак, много је теже препородити благочешће. Па и људи су сада другачији. Какво је раније страхопоштовање било код верника! У Москви сам имао познаницу, рабу Божију Александру: како је само плакала због оне старе Москве, њеног једниства и побожности. Друга раба Божија је стално плакала сећајући се како су дизали у ваздух Храм Христа Спаситеља. То су биле чисте, истински верујуће душе, које су, осетивши живот са Богом, желеле да се сви спасу. Плакале су гледајући како људи сами себи ускраћују могућност за миран живот овде, на земљи, и блаженство у вечности са Христом.