Несмешно Крштење

Сваки свештеник зна како је тешко извршити Свету Тајну Крштења, када је сам поред аналоја, а иза њега стоји двадесетак људи, понекад и више. Једне треба да крстиш, други су дошли у виду родитеља и кумова, трећи као група подршке. Тојест ујаци и стричеви, баке и деке. И нико од њих по правилу није био на катехизацији пред крштење. Јер раније то није било обавезно по правилу.

Последњих година катехизација је постала обавезна, а до тог тренутка храмови су за време Крштења били пуни људи, који су од тога што се догађало мало шта разумевали. «Па ајде, подучи људе, ти си поп, на крају крајева», рећи ће читалац. Што да не? То ћу и да урадим. Прочистим грло и почињем да причам о дружењу са Богом, о поверењу и верности Њему, о опасности греха и блаженству Христовог Царства. Само мене нико не може да чује. Плачу и лудују деца, домунђавају се одрасли, забринути дечјим плачем. Само још мало па ће се чути опаске о губљењу времена. Треба да се прихватим посла, тим пре што после Крштења имам опело. Или освештање стана. Нико не воли када свештеник касни. Нарочито ако је настојатељ храма.

А знате ли шта је у Светој Тајни Крштења најсмешније? Не, не, није вам се учинило, написао сам управо «смешно». То су људи, којима ништа нису испричали о Светој Тајни и уопште о духовном животу, па се на сваком Крштењу осмехују од комичности обреда. Замислите, поп, окренут према олтару, спочетка нешто брбља на неразумљивом језику, затим се окреће и трипут у виду крста дува на вас. А ускоро и приморава све присутне да и сами трипут дуну и пљуну на ђавола. Мало ко може да се уздржи, а да се не осмехне.

Свештеник, ако је млад и недавно рукоположен, често почиње да се устручава због тих осмеха и подсмеха. Устручавао сам се ја, а и моји другови. И једанпут ми је пала на ум «бриљантна» идеја да заменим дување, на благослов руком. То је онај гест када свештеник скупља прсте своје деснице на посебан начин и у виду крста осењује оне који се моле. А можда и не оне који се моле, већ који се досађују. Прекрстим људе и нема весеља. Сви су озбиљни. Ипак, нисам дуго био тако несташан.

Обратила ми се са молбом о крштењу једна млада девојка. Веровала је у Бога, али јој је било тешко да иде у цркву. За време богослужења би јој се слошило и почела би да бесни. Уз рику, пљување и сва ружна дела који иду уз то. Само није имала новца. Због тога сам, попричавши са њом, одабрао за њу посебно време када нема службе и других обавеза. Све сам припремио сам, напунио водом купељ за крштење и чекам, надајући се да настојатељ неће за то сазнати.

Девојка је дошла и ја сам почео да читам одговарајуће молитве. А иза мојих леђа се дешавало нешто ужасно. Поред нељудских звукова, неприродних за девојачке гласне жице, слушао сам тихе претње упућене мени. Девојка се махнито понашала и махала рукама, што је било једва приметно у одразу на стаклу икона. Плашио сам се да се окренем. А још више да покажем свој страх. У глави ми се врзмала једна малодушна мисао да ће она сваког трена узети у руке неки тешки предмет, налик на вазу, и ударити ме у теме. Јер није било никог у храму, осим нас двоје.

«Биће, шта ће бити», – одлучио сам и наставио да читам молитве, трудећи се да то чиним јасно и разговетно, као никада пре. Коначно сам дошао до тог места где је требало три пута да дунем на девојку која се крсти. Окренуо сам се ка њој спреман да урадим све по правилима. Девојка се тресла и вриштала, посматрајући ме с великом мржњом. Претварајући се да се ничега не плашим и уопште крштавам по сто опседнутих људи на дан, прочитао сам речи из Требника:

– Изжени из њеја всјакаго лукаваго и нечистаго духа, сокритаго и гнездјашагосја в сердце јеја!

И дунуо сам на њу у виду крста. Девојка је истог трена престала да се тресе и вришти, исправила се, њен израз лица је постао спокојан. Поновивши исто дело још два пута, изнова сам се окренуо ка олтару и наставио да се молим. Није остало ни трага од злих сила. После Крштења, Миропомазања и мојих усмених поука, девојка ми се захвалила и отишла својим послом.

Од тог тренутка не уносим никакве измене и новотарије у правила Руске Православне Цркве и трудим се да се придржавам онога што је написано у Требнику.

С руског Александар Ђокић