Игуман Василије Домановић

Ако сте пречули ријечи ваших очева, дједова, мајки и бака; ако сте на трен забoравили ко су наши славни преци и господа хришћанска. Ко су свети људи из рода нашега, духовници, свештеници и калуђери који нам очуваше вјеру, име, културу и знамење српско? Ако и нисте чули, почујте ријечи о једном од њих, као истинито свједочанство да Бог преко служитеља својих не оставља народ свој.

Пуноћа Цркве Православне огледала се увијек у обједињавању свих примјера таквог живота и етоса у једноме. У плејади таквих личности, као посебно издвојен град на гори, јавља се лик и дјело игумана Василија Домановића.

У Жичкој епархији одакле отпочиње службовање, у то вријеме влада права пустош. Братија из манастира се услед рата разишла. Ипак, манастир Благовештење за вријеме његове управе у току рата, упркос недаћама, одржава духовни и материјални ниво. Преподобни отац Василије управљајући кормилом свог братства, уједно помаже читавој Српској светој гори. Иако малобројно братство се сачувало. Из њега је као из Божије баште изашло неколико најплодоноснијих и најбитнијих личности Српске Цркве, попут старца Јулијана Студеничког и патријарха Павла. Посебно је интересантан однос оца Василија и Гојка Стојчевића (касније патријарха Павла). Студирајући медицину и теологију, Гојко је имао план да после студија буде љекар и свештеник. Када је постао у Бањи васпитач у избеглиштву за дјецу из Босне, 1944. године спасао је једног дјечака из ријеке у коју је упао. Загазивши у вир дјечак се почео давити јер није знао да плива. Гојко је ускочио у ријеку и спасио га. Пошто му је одјећа била мокра све до повратка, прехладио се и добио запаљење плућа. Сусрет са игуманом Василијем у Благовештењу, оставља на њега дубок траг и пресудан утицај. Размишљајући о Богу, својој будућности и здрављу, остаје један период под искусним духовним вођством преподобног игумана Василија. 1948. по примању монашког пострига и новог имена Павле, будући патријарх и првојерарх српски, трајно је исцјељен од тешке болести. 1944. уснио је сан како је запао међу стијене и коприве. Из невоље га помоћу ужета спашава игуман Василије Домановић. Тумачио је то блаженог спомена патријарх, да је неопосредним молитвама и заступништвом преподобног игумана Василија од Бога примио исцјељење. Касније ће оца Василија на опслуживању парохија чајничких, увијек пратити неко од братије из Раче. Кратак период је био и његов сабрат Павле, али због оштре климе није се дуго задржао.

Године 1949. братство на челу са игуманом Василијем одлучује да пређе у манастир Рачу, у предивну тишину и љепоту испод Таре. После годину дана, из манастира Вујан у Рачу долази поменути, чувени духовник Јулијан. Игуман Василије из смирености и поштовања према њему, предаје мјесто игумана ове свете обитељи оцу Јулијану. Испоставиће се да је ово била истинска промисао Божија, која га је пратила цијелог живота. Опоравивши се од тегобних година, братија са игуманом проналази молитвени мир у Рачи. Велики страдалник свога времена, митрополит сарајевски и дабробосански Нектарије Круљ (од комуниста је претрпио затварања, бијења и ране од чега је и скончао), 1954/55 позваће из Раче врлог и способног оца Василија. Митрополит му упућује позив с молбом да обнови ратом порушену цркву у Чајничу, највећу светињу ове епархије у којој се чува чудотворна икона Мајке Божије - „Чајничка Красница“. Предање казује да је управо та икона једна од оних које је насликао Св. апостол Лука. Иако тежак и велики крај за опслуживање (географски и по искушењима која са собом носи ова велика светиња), од Бога на службу бива призван у најтежем периоду отац Василије, који се са радошћу одазива.

Италијански, ханџарски и комунистички злочини остављају за собом духовни, материјални и морални гареж. Велељепни храм у спомен Успења Пресвете Богородице је саграђен 1857. – 1863. Италијани при повлачењу преосталом муницијом и динамитом, ставивши у храм, дижу га у ваздух. Тако Чајниче и његова светиња остају само са старом црквом, која је тада такође потпуно разрушена, али по завршетку рата одмах обновљена. Вриједно је споменути да се при тој експлозији ни кандила испред чудотворне иконе нису угасила, а она сама остаје нетакнута. На тој великој и тешкој дужности, отац Василије својим дјелима отпочиње васкрсавање храма из гарежа и пепели. Свјестан је био овај свети човјек коме Господару служи. Света и чудотворна икона Чајничка Красница, својим спасоносним и благодатним чудесима, помаже свима који са вјером и надом притичу. Њој се поред православних Срба моле и помоћ добијају Јевреји, муслимани и мноштво другог свијета. Самопрегорни рад оца Василија, пун љубави, није остао незапамћен. Најупечатљивији примјер се десио при обилажењу сусједног мјеста Заборка, удаљеног четири сата хода гдје је тог дана светио водицу. У повратку за Чајниче спасио је муслимански брачни пар који је захватила мећава и снијег. Ишавши из правца Заборка на коњу, отац Василије угледа двоје људи како се једва пробијају кроз снијег и мећаву из правца Метаљке. Сишавши са коња он изнемоглу старију жену попе на седло, а мужу даде узде и пред њима поче гртати и пртити снијег. После дужег пута до Чајнича стижу сви живи и здрави. Због овог геста посебно су га поштовали муслимани, а однос између народа у овог граду постаје здравији.

Двадесет година Чајниче није видјело свештеника, а поготову не тако лијепог, маркантног и наочитог. Дуге косе и браде, лијепих црта лица, проницљивог и мудрог погледа, отац Василије никога не оставља равнодушним. По његовом доласку многи су са страхом прилазили да виде чудо Божије од човјека, нарочито дјеца рођена после рата. Неки би злонамјерно говорили да је предратни пуковник, можда четник или хајдук због изгледа али реалност је била другачија. Ко је иоле хтио да увиди његов живот и дјела у Цркви Божијој, могао је да ускликне као ријетки из народа: „Људи, па ово је Свети Сава устао из мртвих и дошао са неба, или из Милешеве да нас посјети у овом безбожном времену“. Удбашка јагма га не попушта ни у Чајничу. Док се јунаци и ослободиоци овога краја попут Шипчића, Меденице и Бјелице налазе у илегали због страховладе црвених, безбожници иду за оцем Василијем кад свети водицу по домовима и испитују народ шта им је говорио и шта је радио. Одговор о томе како је изгледала проповијед оца Василија разоружава и најокорјелије: „Молио се Богу, осветио нам водицу, пјевао свете црквене пјесме и учио нас да се и ми молимо Богу“. Тако је будио вјеру и учвршћивао вјерни народ овај свети човјек, у мученичкој и светосавској Босни и Херцеговини.

Без икакве помоћи, осим Божије, у овако тешким условима, отац Василије Домановић за кратко вријеме обнавља велику чајничку цркву, са четрнаест малих и четири велика кубета. Од тада до данас ова светиња доминира Чајничем, непоколебиво стојећи као необориви стуб истине и благодати Божије. На Малу Госпојину 1959. године патријарх српски Герман, са архијерејима Српске Цркве, извршио је велико освећење храма. Тадашњи режим није дозволио да аутобуси ходочасника иду према Чајничу од Горажда, тако је народ осамнаест километара ишао пјешице у литији, што је створило посебан призор. Тридесет хиљада људи на освећењу и прва велика црквена свечаност од рата. Исцрпљен од ратних година и тешког рада и служења, отац Василије се разболио. Митрополит дабробосански Нектарије (Круљ) је намјеравао да га на Литургији за ову свечаност награди чином игумана, али је то због његове болести одложено. Не треба заборавити да је у тешком безбожничком периоду, отац Василије морао прибавити све дозволе за обнову храма. Притом је у рекордном времену обновио велељепни храм и вратио све у првобитно стање.

Обавивши тешко али свето и богоугодно дјело у Чајничу, отац Василије се враћа у Рачу својој братији. У вријеме епископа жичког Василија (Костића), 1961. године братство прелази из манастира Раче у Студеницу. Отац Василије ту добија чин игумана и намјесника манастира, помажући игуману студеничком Јулијану.

Многе бриге, обавезе и тешке године сустигле су свештеноигумана Василија изненадном болешћу. Оболио је од цирозе јетре, због чега је примљен у краљевачку болницу. Иако није знао од чега болује, већ након четири дана боравка у болници допремљен је мртав у манастир Студеницу. Његова прерана смрт била је превелики ударац за Цркву и народ. Отишао је највећи духовник једне епохе, највредније што је Бог поклонио Српској Цркви у мећави искушења. Свештеноигуман Василије (Домановић) упокојио се у Господу 1963. у четрдесет деветој години живота.

Мноштво народа притекло је његовом светом одру на сахрану. Благодарни народ са свих страна, бројно свештенство и монаштво на окупу због одласка великог монаха, аскете, обновитеља и духовника. О трошку вјерних Чајничана и управе манастира, подигнут је надгробни споменик оцу Василију. На храму Успења Пресвете Богородице у Чајничу, постављена је спомен плоча у знак захвалности и благодарности искреном и добром пастиру. Улица која води према цркви носи име овог заслужног и истинског свештенослужитеља. Вјерујемо да га је Дародавац свих добара удостојио непролазног вијенца славе и најљепшег кутка раја небескога. Молимо се Богу да, овај ревносни и за живота свети човјек, буде причислен лику светих рода српскога.

Кратким житијем свештеноигумана Василија Домановића, отпочињу духовне свечаности у Чајничу посвећене значајним јубилејима. 525 година од првог писаног помена храма записаног у Прологу (житија светих) који се чува у ризници. 423 године од када је Чајничка Красница донешена у Чајниче. Чудотворна икона је 270 година чувана у старој, каменој цркви. Навршава се 160 година од изградње нове, саборне цркве, у коју је по завршетку пренијета чудотворна икона у свечани трон. Јубилеј 60 година од обнове и освећења цркве у Чајничу.