Вештицофобија

– Оче, шта да радим? – питала ме једанпут парохијанка. – Мислим да моји ближњи покушавају да баце чини на мене.

«Ох, више с том вештицофобијом!» – мислим у себи, а наглас говорим:

– Да ли неко од ваших ближњих уме да лети?

– Како да лети? – обесхрабрено одговара.

– Па, у ваздуху, – појашњавам, – као некада давно Свети Кипријан Антиохијски док је још био чаробњак. То ти је прави правцати вештац. А ваши то не умеју, претпостављам?

– Не, – забринуто је процедила парохијанка.

– Па какве су то онда вештице? То је смешно, чак и ако би они читали бајалице и боли лутке иглама. Сећам се како је архимандрит Јован (Крестјанкин) на слично питање рекао да за читав живот није срео ниједног лошег човека, осим себе самог, и није могао ништа да каже по поводу било каквих чаробњака.

Жена се осмехнула и успокојила.

Не, ја не поричем да на свету постоје они који троше своје време на магију, надајући се да ће извући неку корист за себе. Али ја сам против страха од чаробњаштва. Ако си хришћанин, треба да се бојиш само једног – да изгубиш Бога. Јер ако и врачар Кипријан, који је достигао врхунац свог заната, није могао да омађија девојку, само зато што је она била хришћанка, онда из тога следи да тему вештицофобије треба да оставимо по страни једном за свагда.

Али не и тему шкодљивости од занимања врачањем, и сходно томе, тражења магијске помоћи.

«Нека се не нађе у тебе... ни врачар, ни који гата по звездама, ни који гата по птицама, ни урочник, ни бајач, ни који се договара са злим духовима, ни опсенар, ни који пита мртве, јер је гад пред Господом ко год тако чини» (Поновљени закони 18: 10–12). Чак и оне који су из незнабоштва прешли у хришћанство и који никада нису ни видели Стари Завет, Апостол Павле уверава да ће свако, ко се буде бавио сличним стварима, бити лишен Царства Божијег. (Гал. 5, 19–21).

На први поглед се чини да ништа не може бити страшније од тога. Па ипак, до дана данашњег у цркви примећујем људе, који покушавају да спроведу овакав или онакав магијски ритуал. До дана данашњег, на исповести слушам покајничке приче о томе како је нека жена покушала да омађија младог свештеника за своју ћерку. Нећу залазити у техничке детаље те методе, али када сам просветлио на ту тему свештенике које познајем, они су после тога престали да са стола за прилоге узимају, фабрички запечаћене, слаткише. Не из бојазни да буду зачарани, наравно, већ из гадљивости.

Међутим, мало сам пожурио са речју «наравно». Лично познајем двојицу свештеника, који верују у моћ вештица:

– Дешава се да служиш литургију, а молитва никако не иде, ништа ти не полази за руком. Схваташ да је у цркви одређени човек, који зна неку враџбину.

Други је скроз уверен, да постоје врачари који су способни да «покваре» Свете Дарове, ако само погледају на њих и изговоре бајалицу.

– Баћушка, а како то може бити? Запутио се Христос у Капернаум, а у гомили се налази вештац, који је погледао на њега на посебан начин, прошапутао нешто отприлике «Пирцхгшл» – и оп: урекао Богочовека! То је чиста бесмислица? – одговарам, а тад сам био млад свештеник.

– Ти си још млад и неискусан, после ћеш разумети све, – рекао ми је тај свештеник.

Од тада су прошле године. Данас сам десет година старији, него што је тада био мој противник. Хвала Богу, никад и нисам разумео страх према тим несрећницима, који се не плаше да огорче Бога повезаношћу са магијом. Зашто кажем «огорчити»? Христос исцељује читавог човека (Јн. 7, 23), чини целим и његову душу и тело, јер рана је његова велика као море (Плач. 2–13). Ко још може учинити тако нешто, ако не Онај, Који је створио сав свет и законе његове? Приврженост чаробњаштву нарушава ту недељивост, пуноћу, која се достиже само кроз савез човека са својим Творцем. Сетите се шта се десило човеку у Едемском врту, када је он, очаран магијом змије, решио да може и без Бога достићи жељени резултат. Премудри Адам, који је наденуо име животињама, који је видео суштину ствари, скрива се од Господа под жбуном. Адам, који је некада сведочио о Еви да је она тело његово, од тела његовог, после пада у грех почиње да се стиди своје нагости. Ето и краја чедности. Шта је добио човек прихвативши враџбине? Смрт, као резултат нецелокупоности свог тела.

«Сине мој, дај ми срце своје, и очи твоје нека пазе на моје путе», – говори Господ (Приче Соломунове 23, 26). Да ли можеш Богу дати скоро цело срце, а делић магији? Да ли се можеш молити, исповедати, причешћивати и истовремено читати хороскоп, врачати, ићи видовњацима? Помало служиш Господу и малчице златном телету? Ујутру си веран жени, а увече љубавници? А Свето Писмо управо као прељубу карактерише све окултне радње. Нећу говорити ни о каквим Божјим казнама за бављење магијом, јер ми смо новозаветни људи. Изгубити Бога – ето чега се треба плашити. Удаљити се од Њега, макар за корак. Зар се онај који воли не плаши да изгуби из вида њему драгу особу? Зар не тежимо спајању са онима које волимо?

– Оче, али видовњаци су свуда по телевизији и све погађају! – спори се са мном православна хришћанка.

– Када бих ја био видовит, не бих другима читао судбину. Купио бих срећку и купао се у парама. Да ли познајете много таквих? Е, па ето! – завршавам досадну расправу.

Раме уз раме са веровањем у магију иде и веровање у сан, црвене конце, кафе и друга сујеверја. Какав ли је притисак живети у таквом свету, где се човек налази у илузији незаштићености од тамних сила, а његова судбина зависи од кретања и броја звезда?!

Не дао Бог никоме да се обре у атмосфери страха и да се поклања томе, што Свето Писмо назива гадошћу, јер и Апостол љубави овај пут строго учи: «А страшљивима и невернима... и врачарима... њима је део у језеру што гори огњем и сумпором» (Откр. 21, 8). Блажени Павле нас бодри говорећи: «Ако је Бог с нама, ко ће на нас?» (Рим. 8, 31–32). Драги православци, хајде да оснажимо своју верност Богу, попут Свете Јустине, и тада ћемо моћи, као богољубиви архимандрит Јован (Крестјанкин), да живимо у свету без вештица и других гадости.

С руског Александар Ђокић