Прича о свештенику и пилоту

Када ми је свештеник Драган Гороњић, парох цркве Свете Тројице у граду Јангстауну (Охајо) и архијерејски заменик кливлендски крајем месеца маја саопштио да треба да пратим епископа Иринеја источноамеричког у Гринзборо (Северна Каролина), вест сам једним потезом забележио у свој календар, очекивајући да је у питању путовање као и свако друго које сам имао до тада.

Међутим, нисам ни наслутио да ће тај дан бити један од најинтересантнијих у мом животу. А живот је сам по себи леп и чудесан, с обзиром да Господ све ствара чудесно и добро. Наравно, живот је истовремено непредвидив и саткан од разних изазова. Наше путовање у Гринзборо и тамо већ увелико најављивано литургијско заједничарење у цркви Светог Василија Острошког је било озбиљно доведено у питање. И то не нашом кривицом, колико сплетом чудних околности.

Путовање из Кливленда није било могуће организовати авионом, просто јер су цене карате биле астрономске, док густ распоред обавеза није дозволио маневарски простор у којем бисмо путешествије од 500 миља могли прећи довољно брзо да бисмо безбедно стигли на време до нашег крајњег одредишта.

И у том моменту, баш као и сваки пут када човекова немоћ некако замагли веру, Господ чини чуда показујући Своју милост. Епископ Иринеј се је сетио да у нашим епархијским редовима има ''новопеченог'' пилота, свештеника Бошка Стојановића, искреног љубитеља висине и пространстава небеских. Отац Бошко је један део своје свештеничке службе провео у Аргентини, где је са жаром ширио радосну вест Јеванђеља о васкрслом Господу. Вративши се из латинске Америке у Северну Америку своје пастирствовање је наставио у епархији источноамеричкој, али је своју љубав према небу желео да оствари тако што ће да упише школу летења. Отац Бошко је то и учинио, уредно се пријавивши у Zone Aviation признату школу летења у Лорејну, (Охајо). И тамо је упознао свог инструктора, господина Лерија Мишченка (Larry Mischenko), који му је стручно помогао да овлада овом необичном вештином, осмеливши се тако да и он постане пилот и то не баш обичан! Осим на јелинској телевизији где сам још као студент гледао репортажу о свештенику који је пилот, нисам упознао човека који је и свештеник и пилот. Завршни испит отац Бошко је имао 16.маја 2017.године, који је са успехом положио.

Ово полагање је прошло готово нечујно у нашој Богом спасаваној епархији источноамеричкој, и то све док се наше путовање за Северну Каролину није искомпликовало а владика Иринеј досетио да и он пилота за трку има. Један телефонски позив владике Иринеја је био довољан да јереј Бошко има своју прву муштерију за лет!

Тог суботњег бистрог и мирног јутра 10.јуна 2017.године, као да је цела наша епархија размишљала у шта ли ће овај лет да се претвори. Свештеници су у шали поручивали да ће широм наше Епархије читати молебан за миран и добар пут, што је најкорисније што је и могло да се учини. Ставили смо наша литургијска одјејања у малени авиончић од 4 седишта, сели у своја уска седишта и прекрстили се за добар пут. Отац Бошко је полетео смело и сигурно, као да то чини ко зна који пут и као да иза њега не седи нико други, до његов надлежни епископ. Био сам одушевљен призором и лепотом планете Земље, сетивши се стихова вечерњег псалма Како су величанствена дела Твоја, Господе, све си премудро створио! Али је још дивније било видети како је леп однос створио овај млади свештеник са својим инструктором Леријем, који је смирено седео поред свог ученика и пратио шта овај ради. Могао сам да се уверим да је овај инструктор одличан педагог и да се изнова подсетим како је педагог сваки онај човек који другога учи да чини добро. А нас јеванђелски речник поучава да све што чинимо треба да чинимо у име Христово.

После два сата лета на 8000 фита, слетели смо на земљу где нас је дочекао свештеник Милан Катанић који нас је врло брзо довео до дивне цркве светог Василија, чудотворца острошког и тврдошког. По божанственој литургији, где смо се сјединили Телом и Крвљу Христовом, сели смо са нашим благочестивим и добрим народом, којем је владика Иринеј испричао на који интересантан начин смо дошли до Гринзбороа.

Било је већ 18 часова а ми смо се авионом враћали за Кливленд. Владика је, за сваки случај, дао своја три архипастирска благослова, а мени није преостало ништа друго него да уживам у призорима изнад и испод себе. Отац Бошко је суверено и мирно крстарио небом, повремено разговарајући са инструктором Леријем.

Већ сутрадан смо сви заједно били у цркви Свете Тројице у Јангстауну, славећи Бога Господа за сва добра којима нас храни.

Ђакон Јован Аничић