«Зов Карауле»

"Војнике са Кошара није поразио рат, њих је поразио мир потписан у Куманову" рекао је Ненад Милкић на представљању књиге у Београду.

У Дому војске Србије у Београду је 8. јуна представљена књига Ненада Милкића "Зов карауле" - други део трилогије "Ми смо бранили Кошаре" посвећена страдалим и преживелим припадницима војске СР Југославије који су 1998. и 1999. године животима бранили државну границу према Албанији. Како је аутор раније најавио, ово је било и последње представљање књиге, пре објављивања трећег тома. Трећи том ће, по речима Ненада Милкића, бити круна целокупног рада и потпуно заокружење приче о Кошарама.

Промоцију у Дому војске је организовало удружење грађана "Српски Светионик", па је председник овог удружења поздравио присутне, а о "Зову карауле" говорили су: Михајло Меденица, новинар из Београда и први Србин који је после НАТО бомбардовања успео да дође до Кошара, двојица преживелих припадника 53. граничног батаљона Иван Дражић - Дража и Ђура Елчић - Цицибан, Синди Иванковић, ћерка капетана Крунослава Иванковића, официра из 125. моторизоване бригаде, који је погинуо у рејону Кошара 14. априла 1999.године и аутор књиге. Својом песмом допринос незабораву хероја са Кошара, дали су Ивана Жигон и Косовски божури.

Сви који су се те вечери окупили у сали Дома војске, знали су да је представљање књиге о херојима Кошара, више од обичне промоције и да је то окупљање пре свега само један вид сећања на хероје, који су у пролеће 1999. године, бранили и одбранили своју земљу, и посебно на оне који се са границе нису вратили. Окупљени су имали прилике да неке од преживелих хероја Кошара и лично поздраве.

Први се публици обратио Ђура Елчић "Цицибан" из књиге, један учесника Битке на Кошарама. Тада момак од 19 година, данас зрео човек, описао је осећања своје генерације, истичући да је циљ књиге и оваквих окупљања да изнесе тј. пренесе причу о Кошарама, о младим људима који се нису вратили.

- Пред собом имате књигу "Зов карауле" коју је Ненад дуго припремао разговарајући са свима нама понаособ. Знам да је обишао, ако не све, а онда већину породица погинулих бораца. Битно је да прочитате књигу, због вас самих и због оних који се нису вратили. Чињеница је да су се момци од 18 и 19 година нашли ту где јесу, и нећете чути од граничара са Кошара, да им је било тешко, да нешто кажу о себи. Ово је једно од ретких иступања граничара са Кошара. Књига ће вам пренети дух који је владао тих дана. Имена појединаца нису битна, већ је битно да истакнемо колектив и дух те генерације. Мени је јако драго што има пуно младог света ту, који на срећу нису били у прилици да их лично затекну та дешавања, и драго ми је што се млади интересују за ову нашу тему. То показује да Ненадов труд није био узалуд, да ће прича о момцима са карауле Кошаре и свих других караула и свих припадника војске, остати у животу и да ће се, можда, у неком будућем времену више причати о томе како би они који се нису вратили добили некако признање. Ми не треба да измишљамо приче о херојима, ми своје хероје имамо и немојмо да се стидимо наших хероја који су платили највишу цену слободе од свих нас - рекао је Цицибан.    

Присутнима се обратио још један учесник битке за Кошаре, Иван Дражић - Дража, који је на тој караули смрти провео годину дана и био учесник најжешћих окршаја са агресорима. Он је поручио окупљенима да он и његови саборци на Кошарама нису поражени:

- Окупили смо се овде да бисмо погинуле другове отргли од заборава. Драго ми је због младих који желе да чују истину о Кошарама. Ми смо тамо били младићи од 18 година. Никада ова држава, ни она пре ње, није се одужила овим херојима. Слава палој браћи, за крст часни и слободу златну. Ми на Косову и Метохији нисмо поражени - поручио је Иван Дражић.

Синди Иванковић, ћерка капетана прве класе Крунослава Иванковића, погинулог у априлу 1999. била је дете када је остала без оца.Она се захвалила свима који су дошли на промоцију Ненадове књиге и рекла:

- Сећања ће живети само ако их чувамо кроз овакве сусрете, ако о њима причамо и смештамо их у књиге које их штите од заборава. Знам колико је упорног труда требало да би се сакупиле приче и подаци са ратног подручја Кошара 1999. године . Битка за Кошаре била је велика и страшна. У тој бици је учествовао и мој отац капетан прве класе Крунослав Иванковић. Мог оца памтићу као тату, јер сам га последњи пут видела када сам имала седам година. Памтићу га као тату хероја, јер је априла 1999. био један од бораца који су својим животом храбро бранили Кошаре. Тих априлских дана на Кошарама су остале младост, лепота и срца јуначка. Тамо су се угасили младалачки снови, тек стасали за живот. Та младост нас је научила једну најважнију животну лекцију, шта значи бити човек. Ваш долазак је, као и сама Ненадова књига, најлепши, али нажалост једини спомен нашим херојима са Кошарама, како оних који су дали своје животе тако и оних који су преживели пакао Кошара.

Новинар Михаило Меденица, први Србин који је крочио на караулу Кошаре после 1999. Године, објаснио је кроз какав је тада пакао рата прошла млада војска, и додао да хероји са Кошара "широке душе" нису ни свесни шта су све урадили за ову државу:

- Због чега је значајна битка за Кошаре? - запитао се Меденица и одговорио: - Фронт ширине 10 км и више бранило је мање од 100 момака, деца од 18 и 19 година, са свега троје официра и три подофицира. Један од њих је овде споменути Крунослав Иванковић. Само у првом нападу на њих је јурнуло више од 2.500 албанских терориста, потпомогнутих артељеријом војске Албаније и злочиначке НАТО армаде, који су их засипали свим и свачим. Међутим, чувари Кошара, нису устукли ни педаљ. Њихово херојство равно је Кајмакчалану, Косовском боју, свим славним биткама српског рода. Нажалост, као што песник рече "на Кошарама смо бранили Србију, а данас смо принуђени да у Србији бранимо Кошаре". Али изгледа, то је наш усуд, јер ми смо, тек јуче, почели да се сећамо хероја Првог светског рата. Не смемо заборавити хероје с Кошара, јер да су Кошаре пале, Шиптари би ушли у Србију до Ниша. Они то нису дозволили.

Меденица је навео и разлог свога одласка на караулу Кошаре:

- Кад ме питају зашто сам отипшао горе, одговарам, зато што су се Шиптари заклели да српска нога неће крочити горе! Не могу да се они заклињу у нешто што није њихово и што никада неће бити њихово. Косово и Метохија су били, јесу и биће довека Србија.

Нагласивши да се држава није одужила јунацима Кошара, Меденица је захвалио колегама из Српског телеграфа, који су покренули иницијативу да се подигне споменик херојима Кошара.

Окупљенима се последњи обратио Ненад Милкић, аутор дела о херојима са Кошара подсећајући да се одлучио за писање, како би јунаке спасао од заборава. Он се захвалио свима који су дошли, а посебно је представио Душицу Коматовић, сестру Саше Коматовића, чије је тело остало на Кошарама.

- Глас ми дрхти јер ми кроз главу пролази сав материјал који сам данима скупљао. Знајте да у књизи није ни десети део онога што сам слушао, а ни стоти део онога што су они доживели. Данас су свима пуна уста Кошара, па се питам где су сви они били тада. Јер они који су бранили Кошаре су овде са нама, уз мене и пристали су да причају за моју књигу. Осуђују нас што смо после 18 година скинули пришину са те приче и што смо се причом вратили тамо одакле су неки од њих побегли.Имао сам 14 година када је злочиначки НАТО пакт бомбардовао нашу земљу. Моји пријатељи, моји рођаци, моји кумови, су ишли на Косово да бране ову земљу. Слушајући њихове приче добио сам податак да је најважнија битка, у модерном добу српске државе, вођена баш на Кошарама. Први, најтежи, напад био је на Велики петак 9. априла 1999.године. Шиптари су увек бирали да нападају на велике српске празнике, мислећи да војници седе у посту, да се моле и да се склањају. У тренутку када је нападнута караула, било је по списку 110 момака и тих 110 момака бранило је и одбранило рејон. Гледали су смрти у очи и нису се повукли. И ма шта данас говорили, војнике са Кошара није поразио рат, њих је поразио мир потписан у Куманову. Када се то десило, они су питали ко их мења. И зато треба причати о њима и својим срцима им подићи споменик.

Ненад се присетио и неких појединаца наводећи имена и херојство, али је нагласио да их је много било што су бранили херојски своју земљу.

Окупљени су неколико пута устајали и громким аплаузом поздрављали јунаке са Кошара, писца, и чланове породица погинулих хероја. Милица Бараћ, чланица Косовских Божура, је отпевала песму посвећену јунацима са Кошара, а Мирјана Бараћ и Ивана Жигон су прочитали одломке из књиге "Зов карауле".

На крају вечери организатори су позвали све да се окупе на парастосу херојима Кошара који је одржан у цркви Светог Марка на Ташмајдану.

Роман "Зов карауле" представља наставак трилогије "Ми смо бранили Кошаре". У првом делу трилогије "Последња стража" описан је животни пут у последњих месец дана живота редовног војника Владимира Радојичића, који је са још четворицом припадника Војске Југославије страдао у заседи на југословенско-албанској граници септембра 1998. године. Књига је настала на основу приче мајке Лозанке, али и војничког Дневника Владимира Радојичића.

Роман "Зов карауле", говори о догађајима након погибије чланова Војске Југославије 1998. године, све до напуштања Косова и Метохије, јуна 1999. године. Детаљно је описано стање на терену, размишљања, осећања граничара и њихових претпостављених, херојства, рањавања и погибије јунака са Кошара.