Благовест о свемоћи човека

У име Оца и Сина и Светога Духа.

Заиста чудо, небеско чудо данас на земљи. Еванђеље данашње свете Недеље – благовест натприродна, сва божанска, сва небеска. Еванђеље и благовест о свемоћи човека. Када је човек свемоћан на овој земљи? Он роб смрти, он слабић кога поробљава сваки грех? А да не говоримо о смрти. Сав се у прах и трепет и страх претвара човек пред смрћу. И гле, данашње Свето Еванђеље пружа нам благовест о свемоћи човека.

Кад је човек свемоћан? Објављује Господ данас: „Како си веровао нека ти буде“. Ето свемоћи људске. Како си веровао нека ти буде, ништа друго. Господе, ја хоћу Царство Небеско! – „Како си веровао, нека ти буде“. Господе, ја хоћу да победим све страсти у себи! – Како си хтео, нека ти буде.Господе, ослободи ме свих грехова! Како си хтео и веровао, нека ти буде.

Заиста, незнабожац капетан римски одједанпут постаје свемоћан, па он бескрајно смирен пред чувеним Учитељем. Чуо он да долази Исус из Назарета у Капернаум, а слуга његов дома лежи болестан. И пре него што је он казао: Ја … и није хтео да је каже до краја због силности своје, он чује речи: Како си веровао, нека ти буде! Како си веровао нека ти буде. Господе, каква је то сила вера!

Шта је то вера? – Да ја могу да учиним оно што желим. Вера је сила која, ето, васцелог Бога, све божанске силе уноси у овог незнабошца капетана. Нашао је капетан тај чудни спој између себе и Господа, пронашао веру, и све силе божанске уливају се у њега. И збива се велико Еванђеље, велика Благовест, по речима Апостола: „Христос се усељује вером у срце“ његово, вером се усељује. И то јадно и бедно људско срце које вапи: „Ето, слуга мој лежи болестан дома.“ Какво преображење! Мало људско срце сместило све небеске силе, божанске силе. Убрзано, усплахирено срце Савлово – шта бива са њим? Када вера удари као гром у његово срце он постаде свемоћни Апостол Христов у овоме свету, и свима бићима у свима световима смело објављује: „Све могу у Христу Исусу који ми моћи даје“. Све могу. „У тај час оздрави слуга његов“, када је господар капетан поверовао и вером исказао све биће своје Господу Христу, сву жељу своју. А тај час је тако чудесан и диван час, свакога од нас.

Еванђеље ово је и моје и твоје и сваког људског бића. Шта је то у овом кавезу смрти, што се земља зове, бити бескрајно слободан, моћнији од смрти, моћнији од свакога греха, моћнији од сваке болести, моћнији од свакога ђавола! Ти раскопај срце своје, душу своју и засади веру у Господа Христа, и сваки час твој биће победа над немоћима, над слабостима, над гресима, над смртима. Ја и ти, и сваки човек, свако људско биће, болује и пати сигурно од многих грехова, болује од пакости, болује од злобе, болује од гњева, болује од мржње, болује од греха разних и од страсти разних. А гле, ти имаш свемоћног лекара. Кога? Тебе сама – веру твоју.

Ето ти свемоћног лекара који може излечити себе од сваке болести: вера у Господа Христа, Јединог Истинитог Бога у свима световима; вера бескрајног поверења у Њега, најчовекољубивијег и уствари Јединог Човекољупца. Јединог Човекољупца! Једина права љубав према човеку, јер Он спасе човека од смрти, спасе човека од ђавола, спасе човека од греха. Осим ње ништа се друго не може назвати љубављу. А гле, Он такав, сав Бог, сав у силама божанским, Он се усељује у тебе, у малено срце људско усељује се. Како можеш у твоме срцу осетити мржњу када Он, Бог љубави, улази у твоје срце? Како можеш осетити гордост у својој души када он, Бог смирења, улази у твоју душу, усељује се у твоје срце? Како можеш осетити ма коју смрт у себи када Он, Победитељ смрти, усељује се у тебе вером твојом? Како се може у тебе уселити какав демон, ма какав нечисти дух, када Он, Бог, свесавршени Бог, доноси Божанство Своје и усељује се у тебе? Да, несумњиво ти постајеш свемоћан вером у Господа Христа.

Нема онда неизлечиве болести, нема непобедиве смрти у овоме свету, нема непобедивог ђавола у овоме свету, када Бог улази вером у тебе. Вера у Њега… Кад човек не верује у Господа Христа – шта је? Немоћ, сав немоћ. А са Њим постаје свемоћан! Када човек не верује у Господа Христа он је лакши и мањи од ништа, а кад поверује у Њега он, који је ништа, постаје све. Од небића постаје биће. Ето чуда, чуда љубави Христове. Од небића постаје човек биће, постаје сунаследник Христов. То даје вера у Њега: даје Живот Вечни, даје Истину Вечну, даје Правду Вечну, даје Добро Вечно. И ти, ако само имаш вере у Господа Христа за тебе нема неизлечиве болести. Не знам каква да је мржња у теби – ти ћеш је лако савладати вером у Господа Христа. Не знам каква да је гордост, пакост, злоба, злоћа, сви ти греси у теби – шта је то ако имаш веру у Њега.

Каква треба да је твоја и моја вера? Ево, показао нам је незнабожац. Вера треба да је смирена, свесмирена. Господе, пред Тобом ја сам једно бескрајно небиће… Пред Тобом, пред Тобом ја сам помрчина, пред Тобом ја сам ноћ, а Ти Светлост изнад свих светлости. Вечна ноћ у мени, а Светлост Божанска, Светлост Вечна улази у мене. Ја човек, залудео у немоћима и слабостима својим, залудео у гресима својим, а Ти – Божанска Свемудрост. Ја сав смртан, безброј грехова у мени, а сваки грех по мала смрт – а Ти сав у бесмртности, сав Вечан. Како, како да постанем Твој? Када стојим пред Тобом како смем да стојим пред Тобом, реци ми? – Као капетан: вером, свесмиреном вером. „Господе, нисам достојан да под кров мој уђеш“. А кров душе моје – и душа моја шта? Душа је моја створена од Бога, као палата, божанска небеска палата на земљи, а шта сам ја начинио од те палате? Земљотреси греха, земљотреси страсти порушили ту небеску палату у мени. Шта је остало од моје душе Господе? Рушевине… Нисам достојан да уђеш под кров душе моје.

Али ето, опет излаза, за мене таквог, за мене и немоћног и свемоћног, за мене свесмртног. Ево, пронашао је излаз капетан незнабожац: „Господе и ја сам човек под влашћу, и ја имам војнике па речем једноме: Иди, и иде; другоме: Дођи и дође; И слузи своме: Учини то и учини“. И заћутао је капетан. Није договорио своју мисао, своју жељу. Шта вели? Господе, зар ти знаш … Као шта је управљам војницима, тако Ти управљаш смртима у овоме свету. Рекнеш смрти: „Дођи“, и дође; рекнеш смрти: „Иди“ и иде; рекнеш искушењу: „Дођи“ и оно дође; рекнеш да иде, и оно иде. Допустиш ђаволу да ме куша, и он долази са свим силама својим, а Ти само рекнеш једну реч и он безобзирце бежи са свима својим пакленим силама. Пред њим стоји Исус из Назарета, али то је испред њега Господ Бог, Владар, Господар над свима слабостима, свима болестима, Господар над свима гресима, над свима смртима, над свима демонима. „Само реци реч и оздравиће слуга мој“.Знам, само реци реч и оздравиће слуга мој.

А ти, и ја, да лечимо душу своју, душу која болује од многих грехова, од многих страсти, од многих демонизама, од многих ђаволстава. Господе, само реци реч и оздравиће душа моја. Али шта да Ти ја дам? Оно што и капетан: смирену веру, свесмирену веру. Веруј, имај поверење у Господа Христа да је Он увек јачи од свакога твог греха, увек јачи од сваке твоје смрти, увек јачи од сваког демона. Веруј и Он ће учинити по вери твојој. Како си веровао нека ти буде То ће ти Он рећи увек кад Му се обратиш свим срцем, свом душом. Биће с тобом оно исто што и са слугом, оздравићеш ти одмах. Оздравиће душа твоја, слуго, оздравићеш ти одмах. Оздравиће душа твоја, исцелићеш се, и осетићеш каква је благост и сила у Господу Христу. Имај апсолутно поверење у Господа Христа.

Јер вера није ништа друго, и моја и твоја, него наше поверење у Јединог Истинитог Бога, у Господа Христа, не у неког лажног Бога, не у неког измишљеног Бога, него у Јединог Истинитог Бога у свим световима. Када човек душу своју, ум свој, срце своје, очи своје, чуло своје, биће цело своје преда вери и верује у Господа Христа, тада се са њим збивају непрекидна чудеса, непрекидна чудеса у души његовој и у свету око њега. Он одмах почиње да осећа како заиста Господ дела у њему и око њега, дела кроз људе, кроз пријатеље и непријатеље, дела кроз ваздух, кроз птице, кроз биље, кроз звезде, кроз небо. Са свих страна навиру и увиру у таквог човека силе Господа Христа, и Он увек победник, увек јачи од сваке немоћи земаљске, увек јачи и од онога што је најјаче и најстрашније у овоме свету, јачи од зла. Богом смо јаки, Христом смо свејаки. Нема силе овога света која се не може уништити или уплашити ако све бриге своје пренесемо на Господа Христа. Ако све биће своје предамо Њему онда Он ради по вери нашој. Како си веровао нека ти буде!

Мени и теби, брате и сестро, бива онако како верујемо. Господ чини све оно што хоће вера наша, вели Свети Исак Сирин. Господ чини са нама све оно што хоће вера наша. Пази како верујеш, гледај да то буде најјаче у теби. Ето Светих Апостола који, гледајући у Господа Христа и Његова чудеса, опет нису имали довољно вере, довољно силе да то све приме и схвате, да унесу у мало људско биће. Господе, додај нам вере говорили су, увећај нам веру. Да, вера настаје као што настаје зрно горушично – то је Спаситељ објавио. У почетку је мала, ти треба да је негујеш као зрно горушично, да пазиш да је зима греха, да је трње страсти не угуши и удави, ту младицу, то зрно горушично које клија, ниче и расте. Као што се трудиш око једне воћке док не порасте и не почне да доноси род, тако се треба трудити и око вере, око горушичног зрна вере. То узгајај у себи, и када та вера узрасте, гле, њене гране – то су све свете врлине. Једна грана љубав света, друга грака молитва света, трећа пост свети, кротост, благост, смиреност, све врлине из корена вере, из тог малог горушичног зрна.

Такво је Царство Небеско, вели Спаситељ. У почетку невидљиво, и ти се плашиш. У души твојој нема Христа, нема ничега. Али потруди се, потруди се. Ако се трудиш око усева, труди се довољно око небеских усева у твојој души, само пази, пази да се ђаво не ушуња и тражи искушења кроз неке страшне падове твоје, и не украде то од тебе. Сећате се приче о сејачу и семену. Спаситељ вели: „А ђаво дође и украде оно што је крај пута“. Украде… А ти спаваш, спаваш у греху некоме, у страсти некој, у искушењу некоме. Ђаво краде посејано у срцу, посејаног Господа Христа. Највећи бол, највећа мука, највећа несрећа човекова у овоме свету јесте да му се украде из душе оно што је божанско, што човека чини човеком, оно што му даје вредности и бескрајне вредности небеске у нашем земаљском блату. Зато вера наша мора бити јака.

Ми горушично зрно, зрно вере узгајамо и помажемо да узрасте – како? Ето, молитвом. Шта молитва ради? Молитвом расте наша вера… И још: љубављу расте наша вера, јер вера дела кроз љубав. И још, смиреношћу расте наша вера. Тако, свака света врлина појачава веру, иако оне све долазе од вере, све се хране вером, и све се врлине хране једна другом. И човек велике вере.човек истинске вере, гле, у души својој има све свете врлине.

Погледајте Апостола Павла, погледајте Апостола Петра, погледајте Свете Апостоле, погледајте Светог Саву, погледајте Свете Мученике, Исповеднике. Шта они раде? Они живе и хране се само врлинама светим. Сваки је велики вером, али у великој вери је велика љубав, у великој љубави је велика молитва, у великој молитви велика нада, у великој нади велики пост, и тако врлина врлину храни. То је једно дрво које органски расте, органски се развија и све врлине цветају у теби. Пази како живиш, пази шта радиш, са осећањем вере у себи. Осећање вере је топло, оно загрева душу, осећање вере уноси топлоту у душу. Човек вере осећа се бесмртан у овоме свету. Бесмртност је осећање Бога. Када осетиш Бога у себи, заиста осетиш да си бесмртан, осетиш се сав Божји, осетиш да си ти вечно биће, да те је Господ створио за Вечни Живот, и да је Он дошао у овај свет да тај Вечни Живот у теби разради, умножи, да те тако васцелог пренесе из овог у онај свет као вечно божанско биће. Човек, човек светих врлина, раја Божјег, човек вечно биће! Али ђаво се руга нама кроз искушења, ђаво хоће да ми заволимо грехе, да живимо у њима. И онда он полако претвара наш живот на земљи у мали пакао.

Господ је дошао у овај свет, спустио се у наше трулежно људско биће, биће у коме се угнездила не једна смрт, него на хиљаде смрти; угнездио се не један ђаво, на хиљаде ђавола; и Он Бог сишао је у човека и постао човек. Није послао Анђела да постане човек. Немоћан је Анђео да спасе човека од његових ђавола и од његових страсти. Само Бог јачи је од ђавола. Зато је Бог постао човек да би човек постао јачи, јачи од смрти, јачи од греха, да би постао свепобедни победник, и васкрсао победивши све смрти и узнео се у Живот Бесмртни Вечни, у Живот Божански. Зато смо створени ми људи, зато смо на овој земљи да то постигнемо; да са Христом се узнесемо изнад свих небеса, изнад свих смрти, изнад свих грехова; да постанемо Христоносци и Богоносци; да узрастемо човека у Господу, вели Свети Апостол Павле, у меру раста висине Христове.

Човек си, хришћанин си, ето Господ Христос је мера твога рашћења. Труди се да порастеш духовно у овоме свету у меру раста висине Христове, вели Свети Апостол Павле. Зато човек хришћанин никада не стаје на земљи, увек је у покрету, увек у подвигу, зна да треба непрекидно да расте. Камен, како вели Григорије Ниски, он већ заостаје. „Хришћанин никад не стаје“, вели исти Светитељ, никада не стаје. Стално иде напред. Гле, шта је са њим? Вечни Живот: то треба да наследи, Бога треба да смести у души својој, у срцу свом. Зато он увек иде напред, зато он по великој милости оваплоћеног Господа причешћује се великом и најсветијом Тајном, Светом Тајном Причешћа: прима васцелог Господа Христа, усељује Га у себе да би побеђивао још на земљи све демоне, све ђаволе, све грехе, све смрти, и да би стално осећао себе бесмртним и вечним и непобедивим у овоме свету, непобедивим од ма ког греха, од ма ког искушења.

Ти, хришћанине, имаш сва небеска божанска средства да себи осигураш још на земљи Живот Вечни. Таква је љубав Господа Христа, љубав не само према капетану незнабожачком, који је показао толику веру у Господа, него према сваком људском бићу. Како си веровао нека ти буде! То Спаситељ вели за свакога од нас, и та Блага Вест, њен успех, њен живот зависи од тебе и од мене, од наше воље. Хоћемо ли или нећемо. Нико нам није крив ако ми нећемо да верујемо правом вером. Нико нам није крив ако ми нећемо да обрађујемо своју веру у себи. Немој се изговарати: те крив је овај, те крив је онај. Не, сва вера твоја зависи од тебе, од твоје воље, од твога хтења, од твога смирења пред Господом. Зато, на дан Страшнога Суда нико и неће одговарати место тебе, него ти сам, ти лично. Еванђеље је Господ донео и мени и теби: лично мени, лично теби; и с правом ће на дан Страшнога Суда питати и мене и тебе: „Како си испуњавао моје Еванђеље, живео по њему? Ја сам био на земљи, ту међу вама, ради тога; и не само то, него сам дао све небеске силе да би могли испуњавати моје Еванђеље“.

Шта је Дух Свети, шта је Света Педесетница, шта је сила Светога Духа? Ето, у Цркви Христовој све божанске силе кроз Светога Духа дате свакоме од нас да их помоћу светих врлина, помоћу Светих Тајни учинимо својима. Од нас се тражи вера, смиреност, кротост, и даје нам се Бог у Светоме Причешћу.

Опомени се увек, брате и сестро, сваки дан размишљај о томе шта ти дајеш, како мало дајеш од себе, а шта заузврат добијаш. Добијаш Живот Вечни, добијаш Истину Вечну, Правду Вечну, добијаш Царство Небеско, а дајеш из маленог срца свог веру у чудесног Господа Христа, и љубав, и молитву, и пост, и смиреност, и остале свете врлине. Све тако ситно и мало према Његовој Вечној Љубави и Милости према свима нама. Њему, само Њему човек има да захвали што није постао ђаво на земљи. А да Господ није дошао у овај свет, то би се десило са човеком. Хвала Господу Који је, по великој милости и човекољубљу, дао нам све што нам треба за Живот Вечни и у овом и у оном свету.

Зато, нека увек расте вера наша у Њега. Нека наше осећање и наша мисао буду увек свесни да је вера наша, ма како велика била, увек мала. Господ усађује у нама веру нашу да и ми можемо веровати у Њега оном свемоћном вером којом је веровао овај незнабожац капетан, да бисмо и ми у свима тешкоћама нашег живота, у свима искушењима, у свима борбама, у свима хрвањима на земљи са гресима, са ђаволима, веровали у Њега као свепобедног Победника и вапијали: „Верујем, Господе, помози моме неверју“. Амин.