„Овај цар ће постати великомученик“

Дан после канонизације цара Николаја Другог и његове породице настао је интервју са професором Московске духовне академије протојерејем Валентином Асмусом. Он је угледни специјалиста у области историје монархије у Русији. Отац Валентин је дао исцрпне одговоре на питања о личности и духовности новопрослављеног цара, као и његовој државној делатоности.

Цар Николај Други

Духовни живот мученичког цара

– Странице дневника цара Николаја Другог исупњене су именом Божијим. Колики значај је православна вера имала у његовом животу?

– Без сваке сумње, вера и Црква су заузимале најважније место у животу Николаја Другог. Он не само да спомиње име Божије, већ из његових дневника сазнајемо да никада није пропуштао недељна и празнична богослужења. Можемо рећи, да су вера и молитва заузимале све више простора у његовом животу, како се приближавао зрелом узрасту. Он је несумњиво доживљавао царевање као служење Богу, и истовремено је своју власт схватао као дар од Бога. Његова одговорност пред Богом је подразумевала да он није био дужан да полаже рачуне пред било каквом овоземаљском инстанцом. То осећање одговорности пред Богом је код цара било врло развијено.

– Позната је посебна улога Николаја Другог у прослављању Преподобног Серафима Саровског, његова помоћ манастирима и мисионерским друштвима, православним братствима. Какво је било његово залагање у области Цркве?

– Николај Други је веома активно учествовао, не само у прослављењу Преподобног Серафима Саровског, већ и у целом низу канонизација, које су обележиле његово царствовање. Канонизације су биле врло ретке у Руској Цркви од Петра Првог до револуције. За цео 19. век до Николаја Другог спроведене су свега две канонизације: Митрофана Вороњешког за време Николаја Првог и Тихона Задонског за време Александра Другог. А за време владавине Николаја Другог, канонизације су се низале једна за другом, притом су неке спроведене углавном захваљујући залагању цара.

Николај Други је много урадио на изградњи храмова и манастира. Подржавао је ширење мреже парохијских црквених школа, које су биле важна карика у систему народног образовања Руске Царевине.

– Николају Другом је био близак период руске историје до Петра Првог, волео је тадашњу уметност, обичаје, па чак и оне који су се тицали политичког живота. У којој мери су се његови вредносни оријентири поклапали са уверењима политичке елите Русије његовог времена? Како је руско друштво гледало на тежњу цара Николаја ка повратку духовној и политичкој традицији Свете Русије?

– Николај Други није само на емотивном нивоу волео Русију пре Петра, већ је био један од највећих поштовалаца древног руског иконописа и умногоме је утицао да се и у друштву побуди интересовање ка иконама. Он је био иницијатор рестаурирања древних икона и изградње нових храмова у истинском древноруском, а не неоруском стилу, као што је тад било прихваћено. То се односило и на осликавање цркава у стилу 16. века. Можемо навести као пример Теодоровски царски саборни храм у Царском селу и цркву Светитеља Алексија у Лајпцигу, која је подигнута на стогодишњицу Битке народа 1913. године.

Таква интересовања цара Николаја дошла су на добар одзив код људи у уметничким круговима, али су на нивоу друштва била осуђена да буду непопуларна. Уопштено говорећи, интересовање друштва је било устремљено на супротну страну. Стога можемо рећи да је Николај Други у духовном смислу био веома «старомодан» човек.

– Како су личност Николаја Другог оцењивали православни подвижници тог времена и они чији ће духовни ауторитет доцније порасти?

– Преподобни Серафим Саровски је предсказао: «Биће једном Цар, који ће ме прославити... Бог ће Цара величати.»

Свети Јован Кронштатски је рекао: «Цар је наш праведан и живи благочестивим животом. Бог му је послао тешки крст страдања, као Своме изабранику и омиљеном чеду, као што су рекли тајновици.» А руски народ је упозорио пред револуцију: «Кога волим, тог разобличавам и кажњавам. Ако се руски народ не покаје, крај света је близу. Бог ће им одузети благочестивог Цара и послати им бич у виду нечасних, сурових, самозваних владара, који ће залити сву земљу крвљу и сузама.»

Оптински старац Анатолије (Потапов): «Нема већег греха од противљења вољи Помазаника Божијег. Чувај њега, јер на њему почива земља руска и вера православна... Судбина цара је судбина Русије. Ако се радује цар, радоваће се и Русија. Заплаче ли цар, заплакаће и Русија... Као што човек одрубљене главе више није човек, већ смрдљиви леш, тако ће и Русија без цара бити смрдљиви труп.»

Оптински старац Нектарије: «Овај цар ће бити великомученик.»

Светитељ Тихон Московски: «Он се одрекао престола имајући у виду добробит Русије и волећи је. Он је после абдикације могао да живи релативно спокојним и безбедним животом у иностранству, али није то учинио, јер је желео да страда заједно са Русијом. Он ништа није предузимао како би побољшао свој положај и без роптања се покорио судбини...»

Митрополит Антоније (Блум): «Цар је себе самога и целу своју породицу одао у мучеништво зато што је сматрао да, у виду њега и његове породице, на Крст иде Русија. Веровао је да ако је представљао Русију у мирно доба, сад мора бити нераздвојан од ње и у црна времена. О томе како су цар и његова породица завршили своје овоземаљско страдање, можемо да судимо из белешки, које су оставили на делима светих отаца, које су имали при себи... и писама царице и деце... Ти одломци говоре да се царска породица у потпунсти предала у руке Божије, без туге, с трепетом, који је тако дивно изражен у песми једној од великих кнегиња.»

Цар Николај благосиља војнике у Руско-јапанском рату

Николај Други у свакодневном животу

– Многи мемоаристи су приметили да су цару Николају била страна осећања такозваног царског гнева, раздражљивости, и уопште оштре емоције. Често смо могли да чујемо да цар није волео свађе. Његови савременици су били склони да те карактерне особине тумаче као недостатак воље или равнодушност. У којој мери су те оцене оправдане?

– Цару Николају је била својствена велика уздржаност, и због тога је то некоме могло да личи на апатију и равнодушност. Али то заиста није био случај. Требало му је пуно снаге да не покаже осећања, када су се она сама борила да се пробију на површину. Та уздржаност је понекад могла и да шокира, али можемо рећи да је за време последњих месеци живота цара, када је са својом породицом био у заточењу, та уздржаност пројавила све своје добре стране, јер цар буквално није направио ниједан погрешан корак. Он је подносио своје заробљеништво, с једне стране, са скрушеношћу, а с друге са највећим достојанством. Он никада није тражио ништа за себе, за своју породицу, у тим месецима је показао истинску царску величину.

– У царевом дневнику се стално помињу читање извештаја и састанци са министрима. Да ли је цар пуно свог времена посвећивао државним пословима?

– Цар је непрестано радио. Сваки дан је читао мноштво докумената и састављао одлуку за сваки од њих. Он је био обдарен свим неопходним умним способностима, које су биле потребне за тако велику одговорност, као што су сведочили њему блиски људи. Између осталог, њега је красило феноменално памћење, наследна особина Романових, тако да можемо рећи да је и то један од доказа да су његови преци Самим Богом били предодређени за тешки терет царске службе.

– Чему је посвећивао своје слободно време?

– Цар није имао пуно слободног времена. Проводио је то време у кругу породице, пуно пажње је посвећивао деци, читао им је белетристику или историјска дела. Веома је волео историју и читао је много историјских истраживања. Такође су му били својствени хобији, који приличе свим војним лицима. Волео је спорт и у неку руку и лов. У питању су древне војничке вештине, које су и за ратнике 20. века сачувале свој значај.

– Какву улогу је у животу Николаја Другог играла његова породица?

– Николај Други је био породични човек за пример. Као што сам рекао, цело своје слободно време је проводио са женом и децом. И међу свим члановима те велике породице владала је права љубав и духовни склад.

Цар Николај у Главном штабу

Окружење Николаја Другог

– Многи мемоаристи су мишљења да су на цара, у различитим раздобљима његове владавине, вршиле утицај његова мајка царица Марија и његова жена Александра Фјодоровна. Да ли је то тачно?

– Што се утицаја на Николаја Другог тиче, могуће је да су и мајка и супруга, две царице, имале неки утицај на њега. И ту нема ништа чудно. И једна и друга су имале не само право, већ и потребне особине, да би могле да учествују у државном животу Русије, коју су оне тако искрено волеле и којој су желеле да служе.

– Посебно место у окружењу Николаја Другог зузимао је Распућин, као и други људи са стране, који су били у блиском односу са царем. Шта нам можете рећи о односу цара са њима?

– Што се нашироко познатог Григорија Јефимовича Распућина тиче, њега су на двор довела веома поштована духовна лица, међу којима су биле врло утицајне фигуре Петербурга, као што је архимандрит Теофан (Бистров), ректор Петербуршке духовне академије, а касније и архиепсикоп Полтавски, и епископ Сергије (Старогородски), који је касније постао патријарх.

За Николаја и његову супругу је однос са тим човеком означавао комуникацију са представником вишемилионског руског сељаштва, који је могао до царског престола да донесе жеље и надања тог друштвеног слоја. Што се тиче утицаја Распућина, ту је све претерано надувано путем злонамерне политичке пропаганде. Ако обратите пажњу на истраживање Олденбурга, видећете да Распућин није имао никакав значајан утицај на државна дела.

Цар Николај и царевић Алексеј

Одрицање од престола, револуција и цареубиство

– Абдикација цара Николаја Другог изгледа као свесно уништење монархије од стране самог цара. Како Ви то тумачите?

– Само људи који не знају ништа о историји и желе једино да оцрне цара, могу у његовој абдикацији видети намерно уништење монархије. Цар је учинио све у његовој моћи, како би војним средствима зауставио револуцију, и тек када је видео да се његова наређења не испуњавају, да генерали главнокомандујући фронтовима захтевају његову отставку, да му се нико не подчињава, био је принуђен да пристане на абдикацију. Абдикација је без сваке сумње била изнуђена, и ту је посреди била не заиста абдикација Николаја Другог, колико одрицање руског народа, у виду његових најистакнутијих представника, од цара и монархије.

– Комунистички историчари су представљали монархију као деспотију и полицијску државу. Каква је била руска монархија тога доба?

– Руска монархија није била никаква деспотија ни полицијска држава. Тог деспотизма и полицијског свевлашћа је у Русији било много мање, него у Западној Европи. Томе сведочи чињеница да је у Русији било мање полицајаца по глави становника, него у Француској, на пример. У Русији су биле незамисливе строге полицијске мере, какве су се тада примењивале у Француској. У Француској су почетком 20. века, могли да отворе ватру и на литију, ако је то по мишљењу неког полицијског сатрапа било окарактерисано као кршење реда и мира. А од почетка Првог светског рата 1914. године, у Француској је била дозвољена примена смртоносне силе као одговор и на најмању безбедносну претњу. Тамо је држава у толикој мери примењивала силу, да у Русији нико тако нешто није могао ни да замисли, до бољшевичке револуције.

– Привремена влада, која је на власт дошла после Фебруарске револуције 1917. године, основала је Ванредну истражну комисију за ислеђивање наводних злочина царског режима. Какви су били њени закључци?

– Ванредна истражна комисија за ислеђивање наводних злочина царског режима, коју је основала Привремена влада, почела је са радом одмах после Фебруарске револуције и радила је све до Октобарске револуције. Њу су чинили најбољи правници тадашње Русије, притом су у њен састав именовани, разуме се, најватренији непријатељи царског система. И та комисија, која је имала све ресурсе на располагању, на крају није открила никакве злочине царског режима. А најважнији злочин, за којим је трагала комисија, су биле оптужбе да је цар водио тајне преговоре о сепаратном миру са Немачком, иза леђа народа. Испоставило се да је цар Николај увек одлучно одбацивао такве предлоге, које је Немачка одиста и упућивала при крају рата.

– Шта нам можете рећи о случају чудеса повезаних са поштовањем Николаја Другог и његове породице?

– Заиста, поштовање цара Николаја се све више шири, и могу рећи да никога од новомученика народ не слави у тој мери, у којој слави мученичког цара и његову породицу, иако међу новим мученицима несумњиво има великих светаца. Чудеса повезана са поштовањем царске породице су несумњиво истинита, и у то се може убедити свако ко прочита дивне зборнике, које је сакупио протојереј Александар Шаргунов.

Разговарали Семјон Соколов и Људмила Боњушкина