На слави у Зочишту пуно верника са свих страна

Манастирска слава Свети бесребреници и чудотворци Козма и Дамјан у истоименом манастиру у Зочишту, је у среду 13. јула, започела празничним бденијем које је уз игумана манастира Дубоки поток оца Ромила, служио игуман манастира Завала из захумско-херцеговачке епархије, отац Василије. На бденије су осим мештана Велике Хоче и Ораховца и других места са Косова и Метохије, стигли и расељени Срби из Зочишта, а многи су преноћили под ведрим небом у порти манастира, као некада како се практиковало "за здравље".

А са јутарњим звоном у манастир је пристигло још верника из Грачанице, Племетине, Косовске Митровице, Крагујевца, Београда, Крушевца, а организовано су дошли и расељени Срби из Ђаковице. Са овогодишњим домаћином славе Новицом Миленковићем из Јажинаца, пристигли су и Срби са Шаре, а једни за другим пристизали су монаси из манастира Свети Архангели, Дечани, Дубоки поток, Драганац, као и монахиње из манастира Девич, Грачаница, Никољача и других.

Литургијом је, у присуству око хиљаду верника, началствовао епископ рашко-призренски г. Теодосије, уз саслужење бројног свештенства и монаштва рашко-призренске, црногорско-приморске и захумско-херцеговачке епархије.

На крају литургије владика је освештао водицу и славске колаче и жито, и манастирски колач преломио са игуманом ове обитељи архимандритом Стефаном. Из руку овогодишњег домаћина део колача као залог за наредну годину примио је Саша Маниташевић пореклом из Велике Хоче.

Владика Теодосије је у празничној беседи подсетио окупљене да је манастир био срушен 1999. године, али да се верни народ са владикама, свештенством и монаштвом окупљао и на рушевинама:

-Ми смо сведоци велике благодати и благослова Господњег, и никада нећемо доживети тако нешто као тих година када смо на рушевинама служили службу, свету литургију и призивали помоћ Светих Бесребреника. И заиста је та помоћ брзо уследила и ево сви смо сведоци како се обновила ова света обитељ, обновило се братство, обновила се црква. Св. Врачи су се поново вратили у овај манастир, ову свету обитељ и они нас дочекују овде и нарочито на овај дан. То је нама свима, браћо и сестре, знак да ми не смемо да напустимо ово свето место, наше свето Косово и Метохију, не смемо да будемо кратковиди и кратке памети, него да се угледамо на наше претке, који су знали и да гладују и наготују и често пута у опасности и затварани у тамнице, и мучени, али нису светињу остављали, нису хтели ради ово мало земаљског, да изгубе оно вечно, оно вредније и лепше, које нам је Господ припремио. Питамо се како је могуће опстати данас на Косову и Метохији? Могуће је вером, оном вером којом су живели Свети Апостоли и Свети мученици Козма и Дамјан. Ту веру ће нам Господ дометнути, и ако имамо веру у Господа ништа нам неће бити тешко и ничега се нећемо плашити. А ова светиња нам најбоље показује да је Господ овде присутан и Св. Врачи да су овде присутни и данас и више него пре и Господ ће нам помоћи да ове светиње и даље блистају и сијају и да се у њима служи света литургија, да овде се преображавамо душом и телом, онако како су то наши преци чинили и да се ми држимо светиње, светиња ће чувати наше душе, а Господ ће нас све сачувати.

Поруку да, без обзира на сва искушења не одустајемо од права на живот и слободу, из Зочишта је упутио и представник Канцеларије за Косово и Метохију Жељко Јовић рекавши:

-Желим да нам Господ да снаге да на овај велики дан скупимо још снаге и мудрости и да из свих искушења у којима смо и у којима ћемо бити у будућности изађемо јачи, спремнији, бољи и да и даље бранимо право да свуда где живимо, живимо слободни и у миру са самим собом и са онима који живе са нама и поред нас.

Домаћин славе Новица Миленковић из села Јажинца у општини Штрпце је са супругом, ћерком и два сина још од претходног дана дошао у манастир да помогне у припреми славе. За њега је велика част да буде домаћин славе у манастиру Зочиште, који је, како нам је рекао "познат по томе што исцељује невољне и вернике, а неверници треба сами да се исправе и да буду верници и да имамо наше поравославље, сложно, јединствено и напредно."

-Желим да помажем овај манастир Зочиште, колико је у мојој могућности. Не може се описати осећај када је човек домаћин славе са оволико људи и у оваквој светињи. Човек може да доживи овакву топлину и задовољство кад узме славу да слави, и тад може да доживи ту врелину и понос и испуњење срца и своје православље.

Новица је и пре рата долазио у манастир, а од кад је мало слободније долази уназад неких пет година редовно.

Са педесетак мештана села Зочишта на славу у манастир, а потом и у посету своме селу била је и Снежана Крстић Ђиновић. Сваки пут када се расељени из њеног села организују и дођу, она им се придружи са својом мајком. Овога пута је дошла са сестрама Виолетом и Горицом.

Радујем се сваком доласку овде, радујем се кад видим да је манастир обновљен и некако ми је црква споља слична, готово иста са оном пре рушења. А унутра, кад вратим слику, биле су оне старе фреске, боје су им биле тамније, борда боја, сада су фреске нове, лепе на свој начин...

Снежани се са доласком у манастир враћају слике лепог детињства у Зочишту. Она се сећа и монахиње Саватије која је у манастиру тада била сама, а после је дуго у манастиру био отац Марко, потоњи игуман Дамјан, па остали монаси који су долазили из манастира Црне реке: отац Мирон, отац Петар, отац Јован, отац Ромило.

Сећам се сви су монаси имали добру сарадњу са народом у селу, а ми смо, прво као деца а потом као девојке долазиле и помагале у чишћењу и служену у манастиру. А сабор, ех то је било опште весеље. После литургије сви су силазили у село, свака је кућа имала госте из целе Србије, а ми смо се за сабор спремали по недељу дана... Сад се радујем кад дођем сретнем неке људе које само овде могу да сретнем, сви смо се расули на све стране...

А у селу је "јадно и тужно" каже Снежана.

У селу је срушена црква Свете Пречисте, само се у корову види део крова. Срушене су куће, а међу онима које су обновљене није наша. Рекли су да ће бити у другом кругу, али   другог круга није било. А комшије... како ко, док смо пролазили кроз село неко се сакрио, неко је звиждао неко се јавио, али углавном су се скривали.

На питање ко је рушио цркву и да ли су у томе учествовали људи из села, Снежана каже:

-Не бих знала да кажем, грехота је рећи, ако нисам видела, и оптужити некога за нешто. Неко је рушио, а ко не знам. Само знам да је манастир док смо сви живели заједно у селу, био увек пун болесних људи, многе њихове жене, деца, одрасли људи, долазили су на лечење, иако нису били наше вере, долазили су по помоћ. Било је исцељења, причало се пуно о томе, нисам видела лично, али знам пуно примера из прича.

На питање да ли се нада повратку, Снежана одговара да би волела да се Срби врате у Зочиште:

Волела бих да се вратимо, искрено бих волела, али с обзиром каква је ситуација у селу тешко, заиста тешко.

Анђелко Мишић је имао само 16 година када је са породицом побегао из села. Сада је ожењен човек и има двоје деце. Живи и ради у Свилајнцу, и дође у посету селу када се организује посета. Другачије не може. Док је обновом манастира задовољан и каже да је све лепо урађено и црква и манастир и порта уређена, за село каже да је "непрепознатљиво".

-Обишли смо село, али је непрепознатљиво, куће порушене зарасли купињари, нема путева ни улица које су биле пре између, не препознају се дворишта које је чије, како је било пре. Нема оних двоспратних кућа које су биле пре рата ни помоћних објеката, бунара, дворипта, воћака... И ове куће које су обновљене нису направљене како треба, не зна се ни која је на чијем плацу, а већ су и оне полупане, попљачкане. Први пут сам ушао у моју кућу и жалосно је, тужно, као да сам ушао у туђу кућу. Ја се надам повратку, али не верујем да ће га скоро бити, бар не наредних десет петнает година.

И док су се неки од гостију служили за трпезом љубави у обновљеној манастирској трпезарији, за оне који су журили на пут ручак је послужен у црквеној порти. А сво време су се у колони пред моштима Светих Бесребреника смењивали поклоници са свих страна и од Светих Врача тражили помоћ у болестима и нуждама. За многе су свештеници и монаси читали молитве за здравље и за добијање порода. А ретко је ко из манастира отишао да није за дар пријатељима или рођацима понео по неку иконицу, бројаницу или макар освећену воду. Игуман Стефан и братија су усрдно целога дана дочекивали госте и испраћали са позивом да опет дођу.