Монах треба да чува унутрашњу слободу од спољних утицаја

Беседа Свјатјејшег Патријарха Московског и све Русије Кирила за братском трпезом у Оптиној пустињи 20. јула 2017. године.

Данас на нашем монаштву лежи велика одговорност. Монаси су, са једне стране, попут истуреног одреда црквене „армије“; са друге стране, то је одред који се повлачи последњи. Управо је због тога током своје историје монаштво одиграло велику улогу у очувању јединства Цркве, побеђивању јереси и расколничких тежњи. Али та одговорност не треба да храни гордост, већ напротив, да побуђује монаха на стални духовни раст; а ако неко сматра да је призван да доприноси очувању православне вере, онда и на интелектуални раст, јер се данас православна вера суочава са великим изазовима из спољашњег света.

И то нису они изазови који су постојали у дубокој старини, о којима добро знамо из историје Цркве. Данас мало ко оспорава деликатност богословске мисли или одлуке Васељенских и Помесних Сабора. Али постоји врло условна и често лукава подела на: савремене и несавремене људе. Ако под савременим човеком подразумевамо онога ко се уклапа у ток друштва, ко живи као сви, то је велика заблуда. Заправо, савремени човек је онај ко уме критички да оцењује оно што се догађа у свету. Сви ми пливамо у реци времена, никоме није дато да се исчупа из ње; али може се пливати неразумно, ослањајући се на то, да они који пливају поред нас знају куда их вода носи, а може се пливати и свесно, бирајући свој сопствени пут. За то је потребно да човек зна да плива и супротним током. Када Господ говори: „не бој се, мало стадо“ (Лк. 12:32), када Он говори да је „узак пут“ који води у Царство Небеско (Мт. 7:14) — Он управо о томе говори. Не о широкој реци, у којој је лако пливати, већ о уском путу који захтева свестан и критички однос према свему што се догађа у свету.

Зашто је то тако важно за монахе? Зато што монах треба да чува унутрашњу слободу од спољних утицаја. Једино чиме треба да се руководи је дубока вера, искрена и срдачна молитва. А све оно што споља управља свешћу огромне количине људи, монах треба да прихвата критички. Постоје врло корисни сигнали који долазе споља, и било би неправилно да се игноришу. Али, поред њих, постоји и много опасних и штетних сигнала. Испит монашког живота се и састоји из тога да се следе речи апостола Павла „уклањајте се од сваког зла“ (1 Сол. 5:21). Ваља много да зна, али у срце и разум треба да прима само оно што је проверено Словом Божијим, учењем Цркве и својом сопственом савешћу.

Ето зашто су манастири увек били бедеми Православља. То нису опскурантске заједнице које ништа не признају, ничему не придају значај, живе искључиво према сопственим унутрашњим правилима, — уопште није тако! Прави монах је онај који чува критички поглед на свет око себе. Критички — не значи и негативни, као што знате. Сасвим је могуће имати и позитиван поглед на многе ствари које се догађају. Али критички поглед подразумева способност оцењивања догађаја у свету, полазећи од онога што нам је дао Сам Господ, тојест нашег црквеног Предања, које потиче од светих апостола.

Црква треба да узима у обзир све што се дешава, да придаје пажњу променама у свету који је окружује, како би изградила правилну пастирску и мисионарску делатност. Не можемо избећи владање савременим знањима, али треба да чувамо унутрашњу слободу, да стихија овог света не уништи наш унутрашњи свет. Искрено речено, на томе се и заснива непролазни значај монаштва у Православној Цркви.

Монаси треба, пре свега, да чувају православну веру. Да је чувају и буду способни да одговарају на изазове савременог света, да одговарају убедљиво, не само речима, него и својим животним искуством. Јер манастир није академија наука, нити универзитет где се долази за неким посебним знањима. Овде долазе са својим тугама и радостима, да се добије велико монашко искуство. Зато је у животу монаха најважнији његов унутрашњи, духовни свет. Треба чувати свој монашки позив, никада не расипати снагу на ситнице, не заносити се оним што често осваја душу и што је у својој суштини грех. Треба чувати завете, чувати монашко братство, чврсту и чисту молитву, и тада ће се око монаха спасавати на хиљаде људи.