Живот око храма

По завршетку Царских дана, који се сваке године одржавају на Уралу у спомен на убиство породице последњег руског императора, митрополит Јекатеринбуршки и Верхотурски Кирил је у госте примио кореспондента „Росијске газете“. Питали смо владику о плановима за Царске дане за наредну годину, када се навршава сто година од тренутка трагичних догађаја у Јекатеринбургу, и споровима око изградње храма на води, о животу сеоских парохија.

-Литија од Храма на Крви до Ганине јаме је најупечатљивији догађај Царских дана: дубока ноћ, десетине хиљада ходочасника, огромно одушевљење! Шта Ви осећате, када прелазите последњи 21. километар?

-Литија је слика нашег покајања, љубави према цару и нашој отаџбини - Светој Русији. У литији иду млади и стари, богати и сиромашни и сви су помешани. И не прекидају молитву. То примећујеш и не осећаш се више као одвојени појединац, већ као део народа. То осећање се не може ни са чим упоредити!

-Канонизација представља највиши степен прослављања неког човека од стране Цркве. Неоцрковљеном човеку није јасно зашто се РПЦ тако трепетно односи према царској породици. Молим Вас да нам то објасните.

-Разни народи шефове својих држава другачије називају. Наш народ га зове цар-баћушка. Баћушка и матушка, то је најважније и најмилије срцу. Такав је однос верника не само према Николају II, него према цару уопште, као према помазанику Божијем, којег Господ бира да управља народом, да одговара пред њим за народ. То је прво. Друго. Канонизују се када црква проналази оно што дозвољава да се неко приброји лику светитеља. Руска Православна Црква посебно поштује мученике. То су људи који су пострадали за веру Христову. Постоје свети страстотерпци, они који су хришћански примили смрт. Царску породицу је црква канонизовала управо као страстотерпце: за потпуно смирење пред својом судбином. Током целог периода заточеништва породица Николаја II није покушала да се ослободи и до смрти се са поштовањем односила према својим убицама.

-Верници су, вероватно, сви монархисти?

-Сада већ не! (смеје се). И либерали, и конзервативци – шта хоћеш. Чак и комунисти.

-А да ли је монархија у Русији могућа?

-У Русији је све могуће (осмехује се).

-2018. године се навршава сто година од убиства царске породице. Како се спремате за тај догађај?

-Биће све као и обично. Само мислим да ће бити више гостију и ходочасника него раније. Надамо се да ће службу служити патријарх Кирил, обећао је да ће бити у литији. Међутим, поред тога, постоји велика жеља да се у Русију из Кине врате остаци великих кнежева Романових, с којима су се обрачунали у Алапајевску, следећег дана после јекатеринбуршке трагедије. У Кину су, сећам се, пребачени 1920. године.

-Зашто се Црква тако обазриво односи према остацима, пронађеним код Јекатеринбурга?

-Комисија за идентификацију остатака која је формирана за време Јељцина, негативно се односила према позицији Цркве. У процесу утврђивања истинитости нису укључили представнике Руске Православне Цркве. Када су се огласили резултати, почео је притисак, да признамо те остатке за царске. У раду данашње комисије учествује Црква, и све информације су нам доступне. Најважније је друго: цар је прослављен, у његову светост смо убеђени. Да ли су то његови остаци или не, то већ треба Господ да укаже. Не истражитељ, не антрополог, ни криминалистичар, нити генетичар. Верни народ треба то да осети.

-Како Ви гледате на спор о изградњи храма на води у Јекатеринбургу?

-Када је нека идеја у питању, увек постоји група противника, и већина која се према њој односи индиферентно. У изградњи храма не видим претњу ни по језеро, ни по градски пејзаж. По мом мишљењу, храм би, напротив, јако лепо украсио центар Јекатеринбурга. Не желимо ни са ким да ратујемо, спремни смо за трезвени дијалог о пројекту. Али, за људе који протестују, главни задатак је следећи: да Црква, у принципу, не буде доминантна. Мислим да ће се храм изградити, јер су људи који желе да оставе нешто иза себе у већини у односу на оне који протестују. На крају, где год да стоји, бићемо му ради. Променио би духовни облик Јекатеринбурга: Храм на Крви – то је Голгота, храм Свете Јекатерине – Васкрсење, живот и светлост.

-Шта вам се као митрополиту не допада код свештеника?

-Не треба да буде равнодушан ни према чему, ни да буде „никакав“, неискрен. Некад приметим како зрели, искусни људи теже младом свештенику, јер је овај врло искрен, обдарен дубоком вером. Према таквом свештенику се и стари односе као према старијем.

-Да ли је уобичајено да настојатељи имају пуно деце? Која је према статистици „средња“ старост свештенства у епархији? Какво им је образовање? Чиме се њихове жене баве?

-Средњи узраст је отприлике између 35-40 година, обично имају по два образовања. Деце 4-7, а некад и десеторо и више. Десио се следећи случај. Дошао сам у цркву где је служио један врло уважени свештеник. Тај човек има шеснаесторо деце. Причешће, попадија му једног за другим приводи децу, овај причешћује, причешћује, па одједном застане и пита следећег на реду: „Како се ти зовеш?“... Попадије су различите. По правилу младе. Све раде, некада чак финансијски помажу баћушкама.

-Реците нам да ли постоје парохије без свештеника?

-Нажалост, да. Неки свештеници служе истовремено у две суседне парохије. Ако би нам сада дошло тридесет свештеника за које бисмо могли да пронађемо финансијска средства, одмах бисмо их примили.

-Како се може организовати парохија, изградити храм, пронаћи свештеника за храм?

-У сваку цркву долазе групе верника и жале се да им је неопходан храм. Међу њима се увек може наћи човек са највећом иницијативом, и њега бирају за председника парохије. Даље верници сами граде храм под надзором неког свештеника. Много зависи од заинтересованости парохијана и њиховог делотворног учешћа. Када се људи не осећају као одвојени атоми, већ као заједница, део јединственог народа (одатле смо, сећате се, почели разговор), тада посао иде – граде се храмови, друштво постаје здравије, држава јача.

-Познаник има кућу на селу, а његов први комшија је месни свештеник. Испрва њихови односи нису били баш комшијски. Познаник је сматрао да то није његова кривица. После, када се на територији цркве појавило дечије игралиште, негативно расположење је нестало. Испоставило се да у околним улицама има много деце. Раније једноставно нису имали где да се играју.

-При многим сеоским црквама, направљена су таква игралишта где у свако време можете угледати децу. Раније једноставно нису имала где да се играју. Ако је у питању добар свештеник, око храма у којем служи, увек се нешто догађа. Постоји, на пример, врло интересантан храм Владимирске иконе Мајке Божије у Јекатеринбургу на Семи Кључах. Људи су сами изградили дечије игралиште, отворили образовни центар, који похађају и деца из црквене недељне школе и кадети и деца-инвалиди. Парохијани се баве очувањем историјског сећања на претке, сакупили су солидну библиотеку. Имају чак и малу ергелу и зоолошки врт. Љубимци исто припадају парохијанима: од кокошки до коња.

Рећи ћу Вам још нешто. Често села постоје захваљујући добром свештенику, јер код њега долазе људи из градова и подржавају не само њега, него и парохију, па и село. Имамо неколико таквих примера. Ево Староуткинск и Новоуткинск, две парохије у којима су врло занимљиви свештеници. Становништво – између две-три хиљаде. Парохије, природно, нису велике, али храмови су скоро увек пуни. Долазе верници из Јекатеринбурга, иако је удаљен сто километара! Дођу једном недељно, а некада и чешће и на тај начин подижу села. Тако да какав је поп, таква је и парохија! Уколико је свештеник добар, у селу ће све бити добро. Ако је супротно, онда је то проблем за све нас.