Сами себе и једни друге

У малој јектенији, баш у оној где стално чујемо «опет и опет», коју знају чак и ликови из комунистичких филмова, наћи ћемо следеће речи: «сами себе и једни друге и caв живот свој Христу Богу предајмо.» Ове речи се у богослужењу понављају чешће од многих других. Шта то чујемо у њима?

Чујемо врло радикалан позив, док учесталост понављања овог позива сведочи о највишем ступњу његовог значаја. Слушати Литургију срцем… Ех, када бисмо само могли да научимо да слушамо Литургију срцем! Цео наш живот би могао да ускисне од јеванђељског квасца. И ум, и душа, и тело. Све три мере брашна. У супротном, речи на које смо навикли пролазе мимо нас, ништа посебно не доприносе ни уму, ни срцу.

И тако. Прво и треће – «сами себе» и «сав живот свој» – то није ни мање ни више него апологија мучеништва. Мученици су они који су целог себе предали Богу и ништа нису оставили за себе у свом животу. Они су гарда Небеског Цара. Цар је Себе зарад слугу исцрпео – слуге су у потпуности предали себе свим мукама зарад Цара. Они су нераздвојни у том узајамном давању. Дали су имовину, таленте, снагу, овоземаљску славу и спокој. Показали су спремност за трпљење и свакојако страдање. И били су испуњени таквом чудотворном надахнутошћу и устремљеношћу у живот будућег века, да је све невидљиво и што предстоји за њих унапред било очигледно. То је мучеништво. «Сами себе» и «сав живот свој» – то је унутрашњи смисао мучеништва. Задржимо се на тренутак на средини.

«Једни друге» такође треба да «предамо» Господу. На какав начин и шта то значи? Чега је то апологија? Нисмо се још ни приближили томе да предамо самог себе Христу Богу, а сада треба некако и свог ближењег да поверимо Господу. То вам је браћо апологија живота у парохијској заједници. Зар не чујете у том узвику глас заједнице која се моли? Тојест духовне породице, где сви познају једни друге, где нема случајних пролазника и странаца, где су туђе потребе свима познате и о њима се сви брину. Мислим да је то глас древне литургијске и парохијске праксе, који се чудесно очувао у нашем богослужењу и да се он управо може чути у овој фрази.

Јер практично, фактички, суштински и реално (кажи како ти је воља), људи у наше време долазе у цркву «за себе» и ради себе. Често се ни не спремамо да нешто предајемо, поклањамо и жртвујемо Богу. Насупрот, спремамо се да од Њега нешто узмемо. Здравље, породични мир, нови и бољи посао, решење проблема. За све то «Господа молимо». «Подај Господе» нам је много разумљивија молба од речи «Теби Господе». И одједанпут се испоставља да ми још треба, поред себе самог, да Господу предамо и једни друге. За то је неопходно да барем познајемо оне који стоје близу нас на молитви. Не баш све, али део њих, а најбоље већину. И треба да знамо њихове потребе, како се не бисмо молили само за своје, већ и за тог човека чије блиско присуство осећамо и чији глас чујемо за време «Символа вере».

Сматрам да је глас богослужења, глас Предања, много дубљи, него историја било које помесне Цркве. То је глас Васељенског и Апостолског предања. Каква радост и какво чудео, што ми не измишљамо и проналазимо богослужење, на шта су принуђени, рецимо, «најслађи» и најнаивнији протестанти. Не лутеранци и англиканци, они имају вишевековну културу, најчешће квазикатоличку, са све оргуљама, витражима, свештеничким одорама и богословском науком. Говорим о «нашим» ученицима америчког харизматског покрета. Ти су просто у обавези да из себе цеде радост и глуме одушевљење уз звуке синтисајзера. Они славе уз батргање, моле се уз крике и благодаре са затвореним очима. Они, уз намрштено чело, са сцене читају импровизоване молитве. И ако имаш прилику да присуствујеш томе, тада ћеш неизбежно осетити стид и жалост. Јер то је наивно, па све нека је и искрено, и без поштовања према историји Христове Цркве.

Али то није повод за нашу гордост. Наше православље, просејано кроз сито вишевековног богослужења, нераскидиво је привезано за апостолско служење, и ту нит можемо пратити све до наших дана и дужни смо да то сами осетимо и разумемо. У супротном, просто изговарамо велике речи без неопходног односа са њима, и не остварујемо их у животу. У богослужењу, апостолско учење није изражено ништа мање колоритно и убедљиво, него у Делима апостолским. Остало нам је још «мало»: да слушамо, како је већ речено, службу срцем, промишљајући о позиву Литургије, какви треба да будемо и какви смо заиста. Јер озбиљна је разлика у питању. Чување апостолских формула – догматских и молитвених – захтева загревање апостолског духа, без којег ће саме формуле изветрити и изгубити смисао.

Трећа молба мале јектеније нас одлучно свакодневно и многоструко подсећа да је Црква пре породица, него што је место за усамљену молитву. Да, и у породици треба да постоји лични простор за сваког њеног члана. Али «породица» се може тако назвати, само ако узајамно уважавамо њене потребе, нужде и пружамо помоћ једни другима. Баш тако треба да буде и у Цркви.

Идете у цркву. Одлично. Познајете ли друге који иду на исто место да се моле? Да ли знате које су потребе тих које познајете? Знате ли због чега они уздишу, плачу или за шта се моле? Да ли помажете својим ближњим да понесу свој крст, макар с времена на време? Да ли сте то барем једанпут пробали? То нису заморна питања човека који вам се увлачи у душу. То је покушај да макар део смисла мале јектеније допре до наших умова и срца. Нарочито њене треће молбе, а пре ће бити позива. И на овај начин треба да пређемо сав текст наше основне службе, који није настао да би ђакони увежбавали своје гласовне способности, већ да би унео нови смисао у наш свакодневни живот. Нови смисао и силу Духа Светога, који несумљиво живи у православном богослужењу.