Митрополит Kостромски Ферапонт: И ви Срби прошли сте многа искушења, зато се ми тако добро разумемо

Митрополит Kостромски и Нерахтски, његово високо преосвештенство г. Ферапонт учинио је на Илиндан, на велики празник руског и српског народа, велику част „Искри“. Срели смо се на градилишту Богојављенског храма у Костромском кремљу чија обнова увелико траје, разговарали о обнови цркава и Русије, о Србији и Русији, везама два народа…

– Обнова Костромског кремља има два важна циља. Први је подићи поново, из пепела, једну од највећих светиња костромске земље. И то је тај сакрални циљ. Други циљ је практичан. Нама је у Костроми потребан управо овакав саборни храм, а Успењски храм је и у старо време био саборни. Богојављенски сабор је део комплекса Костромског кремља. Веома је важно и што ће бити враћен стари, првобитни изглед Костромског кремља, онако као што се Кремљ види на старим фотографијама. То је важно и због становништва Костроме, и због туриста – рекао нам је митрополит Ферапонт.

У Русији, видео сам то ових дана, обнављају се цркве и манастири, многи су већ обновљени. Да ли је обнова цркава, манастира и обнова душе Русије?

– Ово је само део огромног процеса који се у Русији дешава у последњих двадесетак година. Много је храмова у нашој земљи било порушено у прошлом веку, после револуције, ово што се сада дешава, обнова, то је јединствен процес у свету. Сведоци смо, за само неколико година у Русији је подигнутно 20.000 цркава, 700 манастира, а у СССР-у, 80-их година прошлог века било их је остало тек мање од – 10. Не постоји земља у свету у којој се у овом обиму гради, обнављају верски објекти. Но, обнова храмова је само један део укупног верског живота. Важно је што много људи учествује у овом процесу, од обичних радника, архитеката, инжињера, мецена који дају новац до представника Владе, и за свакога од њих појединачно то значи и обнову душе.

Богојављенски сабор, Фото: Зоран Шапоњић

Да ли обнова храмова значи и повратак људи црквама, манастирима, вери својих предака?

– У сваком месту у коме се граде храмови, људи се враћају цркви. То се не дешава само на местима где су били храмови па су порушени, то се дешава и у новим насељима у којима градимо храмове на местима на којима их никад није било. И тамо је на службама пуно људи. И овде ће бити тако, а сем тога, овде нам је храм преко потребан. Ово ће бити и духовни центар, градимо овде библиотеку, верску школу…

Како се десило, како је покренута обнова храмова и Костромског кремља?

– Појавила се потреба за обновом, за градњом храма на овом месту, на коме је некад био, обратио сам се нашем светјајшћем патријарху Кирилу писмом, замолио га да да свој благослов, да покуша да нађе државну подршку за изградњу. Патријарх је примио то писмо, а онда је замолио Виктора Ивановича Тиришкина, он је позив патријаха прихватио, и, ево резултата, храм се убрзано гради, Кремљ у Костроми се обнавља, слава Богу.

Много је храмова, много светиња у Русији страдало од револуције на овамо…

– Није то код нас реткост. Таква је политика власти била, храмови су рушени, намерно скрнављени. На колико само места, намерно, тоалети су прављени у простору олтара! А овде у близини је и гробље на коме је сахрањен архиепископ Афанеј који је рукоположио Сергеја Радоњешког. Ово што ми сада овде у Костроми радимо је образ нашег покајања. А, зашто су неке генерације пре 100 година рушиле храмове, зашто их ове данашње поново подижу? Ако погледате стање из другог угла, то што су радили пре 100 година, у то време није било необично. У то време, Империја је била јака, било је много верника, војска, све је то тако изгледало споља, а изнутра није било тако. Много људи, чак и из духовне сфере, свештеника, радовало се тада обарању цара. Али убрзо, када су почели притисци на цркву, затварање и рушење храмова, свештеници су схватили шта се дешава. Чини ми се да су људи данас много искренији верници него раније. У руској царској војсци, била је обавеза да се сваки војник православне вере причести барем једном у години. На крају Великог поста причешћивало се 95 посто војника. Када је после фебруарске револуције та обавеза укинута, причешћивало се само пет посто…. Сада је другачије, сада се не причешћује 95 посто народа, али, они који се причешћују чине то искрено. После сто година, дошли су други људи, друге генерације, и можда нам је требало тих 100 година да схватимо, разумемо неке ствари.

Обнову овог храма као и многих у Јарославској области помагао је и помаже добротвор Тиришкин?

– Оно што видим код Виктора Ивановича је огромна љубав према својој цркви, он разуме оно што ради, има свој став, а он је, ако си зарадио неки новац, онда део мораш дати и за обнову своје земље, своје цркве, својих људи. Друга црта његовог карактера је послушање, он је војник, официр и са те тачке то је разумљиво. Када га је патријарх позвао и затражио помоћ на обнови Костромског кремља, а и других цркава, за њега је то било наређење. Мало је оних који раде оно што он чини, мало је данас у Русији искрених доброчинитеља. Многи људи не верују да он то што ради, ради искрено, али, то је само доказ колико је још потребно да се код нас промени систем вредности.

Какво је ваше мишљење о Србији, Србима?

– Био сам у Београду пре четири године, обишао сам манастир Ћелије, место где је сахрањен велики духовник св. Јустин Поповић, видео храм Светог Саве у Београду. Из Србије носим добре утиске. Истина је да смо ми браћа, ви сте заиста православци. Ви можда и нисте у обиму у ком смо ми прошли искушења таквог рушења храмова, али, и ви сте прошли много тешких времена. Комунизам је био и код вас и код нас, сличан, код вас у Србији није било рушења храмова, али су искушења кроз која сте ви ка православци прошли и пролазите и даље непојмљива. Зато се ми тако добро и разумемо.