Христос од нас очекуjе веру

Блажена старица Макрина (у свијету Марија Васолулу), игуманија манастира Панагије Одигитрије близу града Волоса, духовно је чедо старца Јосифа Исихасте (+1959) и старца Јефрема Филотејског (Аризонског) (Мораитиса). Старица је више од тридесет година – од 1963. до 1995. руководила манастиром који је основан по благослову великог старца Јосифа Исихасте. Задобила је многобројне духовне дарове и удостојила се високих духовних стања.

Герондиса (старица) Маркела из манастира посвећеног икони Пресвете Богородице „Живоносни источник“ (Данлоп, Калифорнија, САД) причала је о родитељима старице Макрине. „Њени родитељи – и мајка и отац – били су веома духовни људи. Једном јој је отац казао: ‘Ове године ја ћу умрети, на Чисти понедељак. А сљедеће године умријеће твоја мајка’. Тако се и десило. Почео је Велики пост, и он је умро, а након годину умрла је њена мајка.“ Десетогодишња девојчица је била принуђена да било шта ради како би прехранила себе и млађега брата. Али, Господ није оставио сиротице. Марија је и сама стала на ноге и подигла и брата. Колико ју је то коштало, то зна само Пресвета Богородица, којој се сиротица молила. Живела је с братом у граду Волосу – центру континенталне Грчке, око 300 километара северно од Атине, поред планине Пелион – најљепше у земљи.

Живот се регулисао, али 28. октобра 1940. италијанска армија почела је продор у Грчку из Албаније, и Грчка је ушла у Други свјетски рат. Марија је тада имала 19 година. Храбра грчка војска нанела је пораз агресору и Италијани су одступали у Албанију, али у априлу 1941. године Хитлер је послао своју војску да заузме Грчку, одложивши напад на Советски Савез за шест недеља. Њемачка војска је окупирала земљу и опет су услиједили ужаси рата и глади. Грчка је од окупатора претрпјела разарање, веће него друге земље Европе, силније је страдала само Русија. Гладни људи су јели јежеве, муле, корњаче. У својим мемоарима шведски дипломата и члан Црвеног крста у Грчкој, Пол Мон, описује грчку престоницу овако: „Град је очајно изгледао... Деца с пепељастим лицима и танким ногама као у паука боре се с псима у гомили смећа. Када је на јесен 1941. почео мраз, људи су на улицама падали од изнемоглости. У зимским месецима те године свако јутро сам се спотицао о лешеве. “У Волосу је нестало посла, намирница. Марија је с била на граници смрти од изгладњелости. Били су принуђени да се раздвоје у нади да ће се спасити једно од њих. Брат је отишао у Солун, други по величини град у Грчкој, мислећи да ће се тамо прехранити, а Марија је остала у Волосу и веома је туговала због растанка с братом. И она се опет усрдно молила. Тако је молитва постала њен ослонац у тешком животу. После рата Марија се много трудила да заради да купи комад хљеба. Зарађено је делила са сиротињом – девојку је одликовала доброта, праштање, велико милосрђе и трпљење у тешкоћама.

У Волосу се родио, и тамо је провео детињство и младост и Старац Јефрем Филотејски. Он је знао Марију од детињства и сећао је се: „Једном је на Васкрс, послије дугог и тешко рада, успјела да уштеди новца да би себи купила свијећу за службу. Међутим, док је ишла у цркву, наишла је на сиромашну и гладну дјевојку. Уопште не размишљајући о својој сопственој биједи, она јој је дала то што је с тешком муком зарадила. Тако је отишла у цркву без свеће. Када је дошао моменат да се прими света свјетлост и кад је читав народ пошао са својим свећама свештенику, Марија је стајала иза свих без свеће. Стајала је у мраку, плачући и говорећи: ‘О Христе мој! Каква сам ја грешница кад се нијесам удостојила чак ниједне свећице на Твом празнику’. И док је она то са самоукоревањем и плачем говорила, одједном је угледала Нетварну светлост. Изгубила је свест, и људи, мислећи да се онесвестила од глади, однели су је кући на рукама.“[1]

Старац Јефрем Филотејски се сећао како се његова мајка (будућа монахиња Теофана) упознала с Маријом Васопулу, и тога како се у Волосу формирала мала женска општина: „У то вријеме млада Марија се упознала с мојој праведном мајком. Те свете душе заједно су се молиле у кухињи наше куће, клечећи на кољенима читаву ноћ, лијући много суза и вршећи мноштво земних поклона. Њихов свети примјер веома ме је многоме научио. Захваљујући Маријиним врлинама око ње се од времена окупације окупило неколико благочестивих дјевојака, које су пожељеле да постану Христове невјесте“.

Отац Јефрем (Карајанис) причао је тој женској општини о свом старцу Јосифу Исихасти, о његовим поукама и духовном руководству. Када се се отац Јефрем (Карајанис) 1952. године вратио на Свету Гору, сестре су написале писмо старцу Јосифу Исихасти, рекавши да су чуле за њега од његовог духовног сина, оца Јефрема (Карајаниса) и замолиле га да и њих прими међу своја духовна чеда. Старац Јеферем се овако се тога сјећао: „Ја сам у то вријеме већ био на Светој Гори са старцем. Старац им је одговорио: ‘Ако будете послушне, примићу вас. Ако не будете, оставићу вас’. Оне су одговориле: ‘Старче, шта год нам будете заповиједили, ми ћемо Вас послушати’. Тада им је старац наредио да слушају Марију, коју он никада у животу није видио. И објаснио је разлог своје наредбе: ‘Слушајте Марију, јер сам је вечерас видио за време молитве. Видио сам да је око ње било много оваца, а она је стајала у средини. Тако сам схватио да управо њу морам поставити за старицу. Дакле, слушајте Марију и да јој нико не противуречи’. Оне су одговориле: ‘Нека буде благословено!’ – и старац се веома обрадовао њиховој послушности.

Када је Марија сазнала за старчев избор, веома се уплашила да узме старешинство и одоворност за духовни живот сестара, јер је била једна од најмлађих у општини. Тада се старац помолио, и по његовој молитви Марија је имала виђење: видела је мноштво монаха који усходе на небо, а пред њима је ишао Свети Јован Претеча са палицом у руци. Одједном се Свети окренуо девојци и уручио јој палицу – символ игуманске власти.“

Једна монахиња је сведочила о тесној духовној вези сестара са старцем Јосифом Исихастом, и сећала се случаја када се Марија, већ примивши монашки постриг, веома разбољела и почела да искашљује крв: „Ми нисмо имале телефона, да бисмо му (старцу Јосифу) то саопштиле. Потребно је било о свему писати у писмима. Али о томе у писму ништа нисмо казале, сакриле смо то од њега. Одлучиле смо да га не узнемиравамо и не одвајамо од молитве. Он нам је послао сљедећи одговор: ‘Децо моја, зашто ми не пишете да је старица болесна и да се пати, да се помолим за њу? Веома сте лоше поступиле, одлучивши да ме наводно не одвајате од молитве. Уосталом, док сам се молио са оцем Арсенијем навече, мислено сам видио да је старица Макрина озбиљно болесна. И усрдно смо се помолили. Дете моје, хоћу да ме обавештаваш о свему шта се дешава у манастиру, а поготову са старицом.’ Али и старица Макрина је обојицу видела навече поред свог јастука – старца Јосифа и оца Арсенија – како су се молили на бројанице с крстом и говорили: ‘Господе, исцели рабу твоју!’ То се дешавало много пута. Када су се старац Јосиф и Арсеније молили, они су видели шта се дешава код нас и у каквом се стању ми налазимо.“

Уочи своје кончине 1959. године, старац Јосиф Исихаста предао је сестре духовном руководству оца Јефрема, сада старца Јефрема Филотејског (Аризонског). Старац Јефрем почео је духовно да руководи сестринством. Ускоро су сестре добиле парцелу у мјесту Портарија, поред Волоса и почеле да дижу манастир.

Први постриг који је обавио старац Јефрем у сестринству Волоса био је постриг његове мајке – 1963. године. Постригао ју је под именом Теофана. Други постриг је био старице Макрине (исто тада 1963). Њу је на монашење привела старица Теофана. Старица Макрина увијек је сматрала старицу Теофану својом духовном мајком и у свему јој је указивала послушност. Оне су дијелиле једну келију као мајка и кћи. Мајка старца Јефрема није имала кћери, само три сина, те јој је старица Макрина била умјесто кћери.

Прве године старац Јефрем је често силазио са Свете Горе и остајао у Портарији неко вријеме, до мјесец дана, а једанпут и дуже. Он је поучавао сестре у Исусовој молитви, тако да су оне много пута доживјеле висока духовна стања. Тако су монахиње у Портарији добиле јединствено духовно образовање и огромну помоћ и од старца Јефрема и од старице Макрине, која је била свети човјек, и од старице Теофане, мајке старца Јефрема. Игуманија Макрина и њене сестре веома су напредовале духовно. Архимандрит Софроније (Сахаров) говорио је о старици Макрини: „То је титан дух!“ Старац Јефрем Катунакијски много пута за вријеме својих ноћних бденија видио је духовним очима два огњена стуба у Волосу, који су се уздизали од земље до неба. Они су означавали старицу Макрину и једну од њених славних монахиња. И отац Јефрем је говорио радујући се: „Задивљујуће! Само погледај! Ми се овдје на стијенама трудимо да бисмо нашли неколико мрвица, а оне су у свијету задобиле толико благодати!“ Старац Јефрем Катунакијски говорио је још о старици да се она „налази на истом духовном степену као и старац Јосиф Исихаста“.

Атанасије Кралис из Сколарија (Грчка) причао је: „Једном је у манастир допутовао аутобус с поклоницима, а у манастиру је од хране остало само посљедње паковање пиринча. И герондиса је казала сестрама да припреме тај пиринач да нахране госте. Сестре су се успротивиле: ‘Герондиса, то је посљедње што имамо, ништа нам неће остати’, али герондиса је инсистирала: ‘Спремите пиринач за госте, а Пресвета Богородица ће се побринути за нас’. Сестре су послушале и нахраниле посјетиоце, и тек што су они отишли, у манастир је дошао човјек који је донио читав џак пиринча. Толико је било њено повјерење у Бога и љубав према људима – према свим људима!“

Ставрос Курусис, професор византијске филологије на Атинском универзитету, свједочио је о старици Макрини: „Када су људи с њом разговарали, видјели су на њеном лицу врлине девствености, чистоте, смиреноумља, послушања, нестицања и безграничне љубави према Богу и ближњему. Љубави не само према својим сестрама, него и према свима који јој долазе и који траже од ње духовну и материјалну подршку. Она је била човјек непрестане молитве и општења с Богом и Светима, од којих је стално добијала помоћ у многобројним искушењима, која су се појављивала у њеним напорима руковођења поверених јој душа.“

Герондиса Маркела је причала: „Једном сам ушла у келију када је старица спавала. Нисам била сигурна да ли спава или је будна, зато сам за сваки случај ријешила да идем тихо да је не пробудим. Кренула сам тихо да окрећем кваку на вратима и када сам отворила врата, видела сам герондису. Она је спавала, а њене руке су за то вријеме непрестано пребирале бројаницу. Молила се, налазећи се у дубоком стању сна. Никада нешто тако нисам видјела. Кажу да се срдчана молитва не прекида чак ни у сну, али шта је с молитвом на бројанице?!“

Сестре Агнија и Партенија из манастира Пророка и Претече Јована (Голдендејл, држава Вашингтон, САД) свједочиле су: „Њој није успевало да с нама буде строга. Просто није успевало. Она сама је била веома осећајан, веома деликатан човек, и она је осећала да мора таква да буде према нама. Ако је хтела некоме да упути примједбу, она га је увек од милоште ословљавала користећи се деминутивом. Била је веома љубазна, веома њежна. Понекад је чак употребљавала множину да би ублажила свој укор. Она се трудила да ми сами схватимо шта управо ми радимо погрешно, у чему гријешимо. Као што је у својим разговорима она говорила да је потребно дотицати се душе другог човјека лако и меко, као да је паперје, управо тако се она трудила да се дотиче наших душа.“

Старица Макрина се упокојила у Недељу свих Светих, 22. маја /4. јуна 1995. Неколико дана пред смрт стално је виђала Богородицу у својој келији. Из њеног манастира изашле су монахиње које су препородиле неколико грчких манастира, а сестре из тих обитељи послате су у Америку. Старац Јефрем је све вријеме тежио да насели своје манастире сестрама из Портарије, јер су те монахиње прошле јединствену духовну школу и биле су веома духовно искусне. Данас у Грчкој архиепископији Сјеверне Америке већ има 11 женских манастира и сваки од њих води порекло од старца Јосифа Исихасте.

За животопис старице Макрине коришћена је књига „Душевне речи“ с поукама и бесједама старице, коју је издао манастир Панагија Одигитрија и филм о старици „Ехо срца“; такође коришћена је и књига старца Јефрема Филотејског „Житије старца Јосифа Исихасте“, као и сећања духовних чеда старице.

Припремила Олга Рожњева

С руског превела Марија Живковић

[1] _{Сама старица је причала сестрама о овом свом духовном искуству: „Улазили смо у храм послије васкршње литије, и тек што сам се поклонила пред иконом, одједном сам осјетила као да је свето Васкрсење ушло у моје срце и испунило га. Слушала сам унутар себе васкршње Јеванђеље, мада га свештеник још није читао, и губила свијест. Нијесам схватала шта се са мном збива. Када сам се освијестила, то јеванђелско слово стајало је у мојим ушима, пребивало у мом срцу. Осјетила сам такву ситост, као да сам јела јаја, сир, месо из читавог свијета. Не знам колико сам времена била у несвијести. Те ријечи запечатиле су се у мојој души. Слушала сам тај предивни глас читаве васкршње службе и те јеванђелске ријечи давале су ми ситост. И онда ми је дошла помисао: ‘Дакле, изгледа, овакву ситост осјећају оци у пустињи који ништа не једу’... Иако сам за Страсну седмицу била исцрпљена од поста и уздржања, ипак сам осјетила херкуловску снагу у себи. А када ми је духовник казао: ‘Христос воскресе!’, у души сам осјетила још веће духовно богатство. Када сам се причестила, то засићење је достигло своју гра. Кренула сам кући. Нити ми се јело нити пило. Сестра од стрица ме је позвала на ручак... Али како да јој кажем да сам ‘јела’? Пошла сам, али ниједне кашике нијесам могла окусити... Право је речено у Јеванђељу да не живи човјек само од хране, него и од благодати Божје. Говорим вам да сам, у славу Христову, осјетила благодат Његову ради поднијете глади, патња и невоља. Бог ми је дао да схватим чему води овдашња немаштина, и какво добро човјеку доносе молитва и уздржање!“}