Сенке над српском кинематографијом

Нећу овом приликом улазити у то коме је било потребно да наружи руске избеглице у ТВ серији Сенке над Балканом, али прогнозирам јој велики успех. Посебно на Западу. Дивно ће се уклопити у њихову антируску и антисловенску пропаганду

Слобода уметничког схватања је право сваког аутора. То је реализација његових визија, фикција, ставова, схватања, жеља. Али ако се он одлучи за историјску тему, има, ако не правне, онда свакако етичко-моралне обавезе да основне чињенице приказује проверено, тачно и аргументовано.

Нова играна серија РТС1 Сенке над Балканом најављена је на билбордима као „Историја коју нас нису учили“. Гледаоцима се, дакле, од стране самог аутора већ унапред предочава да су личности, као и основни догађаји у серији – историјски. А прва епизода Сенки врви од нетачности и произвољности. Некада је постојала етичка дужност да се на неки начин истакне да се са историјским фактима у серији или филму поступа најблаже речено – „слободно“. Већ уводни бомбастични текст о броју приспелих избеглица и козака пун је неистина. А тек „историјски“ податак да је 15.000 наоружаних козака имало дозволу да ради шта хоће на туђој територији! Не могу проникнути зашто је то било потребно аутору серије, али у Краљевину СХС је стигло не сто него мање од 50.000 избеглица, међу којима и бројни цивили, а козака мање од пет хиљада. Генерал П. Н. Врангел није био на челу тих група већ је стигао у Београд у марту 1922. без икаквог „блага Романових“. Убрзо је прешао у Сремске Карловце, а црква у којој је наводно крио благо у олтару подигнута је тек 1925. и тамо није убијен ниједан руски свештеник.

Наравно, разумљиво је да су многе произвољности биле потребне аутору серије ради стварања заплета криминалистичке приче, али зар није најављена „Историја коју нас нико није учио“? Збиља ту његову историју нам нису могли предавати јер је искарикирана до крајњих граница. Али бојазан је оправдана – необавештени гледаоци могли би поверовати да је све управо тако и било.

Ауторе може да изненади незадовољство потомака „белих“ Руса који су у серији стављени у један негативан контекст. „Па то је фикција, слобода уметничког стварања“, рећи ће. Слажем се, али у овом случају она је под маском аутентичне историје. Руске избеглице, подсетимо, своје знање су ставиле у службу своје нове домовине. Радили су најтеже послове да би прехранили своје породице, а приказани су као наоружана банда. Свака част на „уметничкој слободи“.

Замислите да Михалков у Москви сними серију о Србима на Крфу, и да, пласирајући на почетку неколико историјских чињеница, отвори причу у којој Срби убијају свог свештеника да би опљачкали благо Карађорђевића, те да се усред Грчке понашају осионо и бахато попут некакве оружане банде. Зар то не би било увредљиво за оне унесрећене људе и њихове потомке?

Нећу овом приликом улазити у то коме је било потребно да наружи руске избеглице, али прогнозирам велики успех филму (који ће верујем бити урађен на основу серије) снимљеном на фону русофобије. Посебно на Западу. Дивно ће се уклопити у њихову антируску и антисловенску пропаганду. Топао пријем, имаће, верујем, и у делу руске публике ако стигне тамо – нове историјске чињенице неће оставити равнодушним лењиноносталгичаре. Биће то мали допринос њиховом обележавању стогодишњице Октобарске револуције и цареубиства.