Писма о Западу

Дубокоумни научник-богослов, ватрени проповедник, ревносни служитељ олтара Господњег, даровити администратор, мудри архипастир и бескомпромисни заштитник Цркве и православних догмата – такав је лик светитеља Илариона, који је своје земаљско служење овенчао подвигом мучеништва и исповедништва. Светитељ-богослов са нарочитим болом доживљава одсуство јединства словенског света. Своје друго путовање по западним земљама 1912. године описао је у „Писмима о Западу“. Ценећи вредност великих дела западне уметности, тамошње лепоте природе, па чак и достигнућа материјалне културе, Владимир Тројицки критикује религиозни живот западне Европе у поређењу са красотом и богословском дубином православних црквених служби и строгошћу и реализмом православне духовности.

Немој мислити, мој драги Пријатељу, да ће ово писмо у целини бити посвећено опису Келнске катедрале или њене историје. Не, Келнска катедрала ће ми овог пута служити само као символ европске религиозне свести. Келнску катедралу сам изабрао из много разлога. Од многобројних готских катедрала које сам видео Келнска је оставила најјачи утисак на мене. Неколико пута сам је посећивао, посматрао је са уживањем споља и са свих страна, дуго се унутра предавао разгледању њених шиљастих [готских] врхова. Друге древне катедрале Европе обилазио сам и разгледао више као историјске споменике и посећивао их са равнодушном пажњом туристе који треба да види све знаменитости. Тамо је моју душу обузимао само талас историјских успомена и маштања. Присећао сам се краљева, феудалаца, витезова, турнира. Тога није било око Келнске катедрале. Она ме је привлачила к себи неком непојмљивом силом. Гутао сам је очима када сам пристизао Рајном у град. Одлазећи из Келна, долазио сам до катедрале да се опростим. Ретко, веома ретко сам имао прилике да доживљавам тако јак утисак уметничког јединства, као што је то било поред Келнске катедрале. Бечки Stephansdom [Катедрала Светог Стефана], древна катедрала у Мајнцу, Kaiserdom [Царска катедрала] у Франкфурту-на-Мајни, Notre Dame de Paris [Париска Богодичина црква], бечка Votivkirche [Заветна црква] и друге готске катедрале нису оставиле на мене такав утисак. Ја ћу ти, Пријатељу мој, не савлађујући овим течај из историје средњовековне уметности, рећи своје мишљење: Келнска катедрала ми се чини као најизразитији пример готског архитектурног стила. Можеш ли да замислиш, Пријатељу – у тамно сивим масама Келнске катедрале оваплотила се генијалност читавог низа немачких уметника: њена изградња почела је још у XIII веку, а потпуно је завршена тек 1880. године. Чини ми се да је готски стил, и независно од Келнске катедрале, најтипичнији за Запад, а нарочито за његову религиозну свест. Шта је, у ствари, готски стил? То је чисто западни производ уметности. У том стилу више се не могу наћи никакви трагови грчког или римског утицаја. На Западу је тај стил и настао тек када је Запад отпао од Цркве и када се, услед тога, и његова религиозна свест одвојила од црквено-хришћанске свести. А шта се добило од тог одвајања?

Пажљиво погледај, драги Пријатељу, бар ове снимке Келнске катедрале, загледај се мало пажљивије – нећеш ли наћи ту одговор?

Спољашњи изглед Келнске катедрале може да очара. Погледај: каква сложеност уметничке замисли, каква маса архитектонских ситница! И при свему томе каква складност, каква тананост израде, какво јединство уметничке целине! Много украса архитектонских шара, па ипак – све је на свом месту, ништа посебно не боде очи, не види се ништа сувишно. И све је увис, све увис. Када сам први пут пришао близу катедрале, осетио сам као да је и мене неко повукао увис.

Уђимо сад у катедралу. Унутра остаје онај исти утисак уметничког јединства. Овде је само општи тон нешто светлији: није тамно-сиви, готово црни, као споља, него сиво-жути. И овде, унутра, безбројни стубови протегнули су се увис и тамо се међусобно испреплетали у сложеним сводовима. Али то је тако високо да боли глава кад је забацујеш уназад да би видео сводове. Унутра су линије такође сложене: нема ниједног округлог стуба, сваки стуб као да је свезан од десетине појединих стубова. Међутим, унутра убрзо примећујеш, штавише са непријатним осећањем – једноличност. Сва унутрашњост је испуњена стубовима истог облика, а сви стубови су потпуно једнаки.

После извесног времена почињеш да осећаш да у том прекрасном, уметнички изграђеном храму нешто недостаје, и то нешто суштинско. Мисао почиње да ради настојећи да одговори на питање шта недостаје Келнској катедрали и сваком готском храму. Одговор ускоро искрсава сам од себе: овде недостаје Бог, недостаје светост, недостаје живот. Погледај унутрашњи изглед катедрале! Видећеш да само два реда статуа на стубовима средње лађе храма украшавају катедралу, али и те статуе као да су скамењене, замрле – оне су сиве исто као и стубови. Овде нема онога што ми називамо црквеном красотом. Шта остаје? Остају само уметничке мајсторије архитекте. Не знаш шта би пре од архитектонских детаља погледао – и то је све. А уђи у наш православни храм, украшен свом лепотом црквеног благољепија [красоте], на пример, у Тројичку саборну цркву наше Сергијеве лавре (мислим да му нигде нема равног!). Овде је све прожето светошћу. На уласку пре свега осећаш да си у дому Божијем и рука ти се нехотице подиже ради крсног знака. У православним храмовима архитектонска уметност сама по себи као да је у позадини. Ја уопште не уважавам православне храмове без црквене красоте и у том смислу нипошто не могу да похвалим, на пример, већину петроградских храмова. Уђи, рецимо, у Саборну цркву лавре Александра Невског. Непрестано треба да се подсећаш да си ушао у храм, а не просто у неку галерију. Код нас су почели да подижу бесадржајне храмове онда кад су се сплели са западним јеретицима и почели да их подражавају. А наши благочестиви преци свагда су градили храмове са потпуним црквеним украшавањем. Свештени живопис покрива сву унутрашњост наших старих храмова. А у новим храмовима петроградске епохе руске историје почели су тек понегде да каче урамљене слике, и то сасвим ружне. Упадљиво је да те слике не побуђују пре свега религиозно побожно расположење, него само уметничке [естетске] емоције, како то иначе бива изван храмова, на пример – у галерији слика. Ето зашто многи и посећују такве храмове онако како то не треба чинити, како се могу обилазити само галерије слика. Нећу заборавити како ми се једном приликом у Саборној цркви лавре Александра Невског једна дама-туристкиња, гледајући у свој водич, обратила са питањем: „Реците, где су овде иконе Ван Дајка и Рубенса?“ Одговорио сам: „Госпођо, код нас нема таквих светитеља“.

Такви храмови, који могу да изазову само тугомору и клонулост духа, код нас су се, кажем, појавили тек у несрећном петроградском периоду, када смо живели туђим умом и отуђили се од својих историјских ризница.

Али, готски стил је такав да храм, саграђен у том стилу, више никако не може да буде украшен на црквени начин, да би личио на Божије обиталиште. Стубови, стубови, читава шума стубова, али свештене слике [иконе] нигде нису насликане. Измислили су израду мозаичких провидних прозора, али из средњег брода не виде се слике на прозорима, а понекад су тамо само украси налик на ћилим, без икаквих свештених слика. Такви и јесу јеретички готски храмови – бесадржајни, као да су пусти и некако бездушни. Изнеси из сваког добро уређеног стана намештај, слике и све остало – биће неудобно, непријатно, пожелећеш да што пре изађеш. Направићу, Пријатељу мој, једно оштро поређење. Кад би у готском храму, на пример, у Келнској катедрали положили шине и покренули парне локомотиве са вагонима, то, у суштини, не би било никакво вређање религиозног осећања. А покушај то исто да учиниш у нашој Тројичкој или Успенској саборној цркви – та просто је страшно и замислити такво светогрђе!

У Дантеовом „Паклу“ јеретици се муче у усијаним тесним гробовима. То значи да је грех јеретика њихова скученост, њихова једностраност. Свуда ван православља осећа се управо скученост, некаква кратковидост. Ето, на пример, колико се западни јеретици много брину о комфору својих кућа, колико су стилова изумели, не зна се који је удобнији! Али, за Божија обиталишта изумели су готику, сасвим неудобну, мрачну, хладну и беживотну. Очигледно, живот се удаљио од религије када су јеретици одступили од Цркве. Значајна је чињеница да се готика развила у периоду превласти схоластике. Чини ми се, драги Пријатељу, да су готика и схоластика сродне једна другој. Схоластички систем, слично Келнској катедрали, сложен је и правилно грађен: у њему је много ситница, али све оне су међусобно повезане, и једна се држи за другу. Али ако приступиш било ком схоластичком систему запазићеш да је, при свој својој складности, беживотан и да одише смрћу. Готика је схоластика у камену. Код западних јеретика схоластика је заменила религиозни живот са његовим разноликим нијансама осећања, са његовим прекрасним узлетима слободе. У западном религиозном мишљењу влада схоластика: римокатолици се уче по Томи Аквинском, а протестанти су почели да се баве религиозним мишљењем ради њега самог, без икакве везе са животом. Још су древни црквени писци прекоревали јеретике за рационализам, а рационализам западних јеретика почели су да разобличавају православни богослови, почев од Хомјакова. Мислим да управо о тој рационализацији хришћанског живота проповеда и готска архитектура западних храмова. Због тога западне јеретике треба мучити у тесним гробовима. Немогуће је замислити скученије и једностраније људе од рационалиста.

Нису случајно, Пријатељу мој, неки историчари уметности готски стил називали немачким стилом; Французи су се тог стила ослободили још у XVIII веку. Да, то није случајно, зато што је немачку душу рационализам обузео, чини се, више него било коју другу. Јер, Немци су замислили да богословље замене богословском науком. У философији Немци нису пожалили свет ради тријумфа апстрактне мисли. Типичан Немац Кант претворио је сав свет у непојмљиво и недокучиво Ding an sich[1]. Словен по природи није рационалиста. Словену је рационализам мрзак. Сећаш ли се како Толстој пише о самоуверености? „Немци постају самоуверени на основу апстрактне идеје, науке, то јест варљивог знања савршене истине... Немац је самоуверен горе од свих, и тврђе од свих, и гнусније од свих, јер он уображава да зна истину, науку коју је сам измислио, али која је за њега апсолутна истина“ („Рат и мир“[2]). Овде осећам глас Словена. Штета је само што се сам Толстој као лажни религиозни учитељ ставио на страну мрског немачког рационализма и немачке науке. У његовом „Споју и преводу четири јеванђеља“ готово на свакој страници је Немац Рајс, један од безначајних немачких научника. Сматрам да није случајно што се готски стил није могао укоренити у словенским земљама. Несумњиво, он не одговара православљу, али у словенској души, и без православља, он неће наћи саосећајни одзив. Код Чеха у Прагу катедрала је готска, али не види се љубав према њој: она је крајње запуштена и тако заклоњена зградама да ју је само издалека могуће видети у целини.

Али ти, мој присни Пријатељу, можда ћеш ми приговорити: „Зар је сав религиозни живот на Западу замењен схоластиком и рационализмом? Зар тамо нема мистике, осећања?“ О, несумњиво да има, али и на мистици и на религиозном осећању Запада лежи нездрав печат.

Знаш ли, Пријатељу мој, да ми се чини да су примесе тог нездравог осећања, између осталог, материјализоване такође у готском стилу. Те примесе можемо наћи и у тој истој Келнској катедрали. Одакле се појавила готика? На ово питање неки су одговарали овако: „Првобитна клица готике је у густим и непроходним шумама Галије и Германије, са њиховим испреплетаним врховима, са високим и прàвим стаблима, са њиховим тајанственим полумраком“. Шатобријан је, на пример, говорио да је у готским храмовима иста религиозна страва и тајанственост као и у непроходној шуми. Религиозна страва... Овај израз ми се свиђа; он добро преноси утисак који производе готички храмови. Погледај унутрашњи изглед Келнске катедрале. Замисли да се тамо налазиш и да се иза прозора украшених шарама смркава. Само на олтару светлуца кандило. Лучни свод сасвим тоне у мрак. У душу се невољно увлачи религиозна страва [тескоба]...

Пријатељу, могу да ти препоручим један оглед. Погледај мало пажљивије и дуже макар на слику унутрашњости Келнске катедрале. Чак и цртежи одишу некаквим духом маштања. Зар не? А у самој катедрали тек што седнеш на клупицу близу стуба – истог часа те спопада маштање. Замишљам како се може седети у полумраку катедрале! Разлежу се звуци оргуља, тону у мраку под сводовима и ехом одјекују у удаљеним угловима храма иза редова чудовишних стубова... Страва и занесењаштво – ето шта, чини ми се, мора да испуњава душу онога ко се моли у готском храму! Сети се како Виктор Иго описује „Париску Богородичину цркву“! Тамо је такође доста баш стравичног и машталачког, каткад чак и страшног.

Ропски страх и сентиментално занесењаштво – то је материјализовано у готици Келнске катедрале, али управо тим својствима одликује се и западно религиозно осећање, западна религиозна мистика[3]. У последње време код нас, чешће него што треба, помињу Франциска [Фрању] Асишког, али ја лично заиста не подносим сентиментализам тог западног мистика са његовим „сестрама ластавицама“ и сличним. Наши свети били су лишени нездравог мистицизма и сладуњаве сентименталности. Узми преподобног Сергија. Како се његова света душа разликује од усхитљиво-сентименталне Францискове душе! Хвала М. Лодиженском што је у својој мистичкој трилогији показао превасходство душе преподобног Серафима над Францисковом душом („Светлост Невидљива“[4]). Код наших светих нема ни сенке маштања, а камоли „религиозне страве“. А и уопште, у том погледу православна руска психологија битно се разлике од психологије западне, јеретичке. Идеализам и реализам, позитивизам и мистицизам спајају се уједно у руској души. То је запазио као особеност руске душе и Француз Leroy-Beaulieu (L’empire des tsars et les russes, t. III). Није случано што руски монаси у својим манастирима понекад воде прекрасно домаћинство, и то у простоти срца, не осећајући никакве колизије и сумње.

Можда ћеш, мили Пријатељу, помислити: „Па шта је лоше у томе што готски стил изазива религиозну страву?“ Но ја мислим да изазивање религиозне страве уопште не треба да буде циљ хришћанског храма. Јер храм је место богослужбеног сабрања Цркве, ту се догађа „тајна сабрања или заједништва“, као што говори аутор дела „О црквеној јерархији“[5]. А свако заједништво, наравно, одгони од душе ма какву „страву“. У црквеном богослужењу, у црквеним напевима свештеног осмогласја уопште нема никакве сентименталности. Али, колико је много те непријатне сентименталности на разним секташким скуповима! Мучно је слушати!

Пријатељу, отворено ти кажем да не волим огромне храмове налик на, рецимо, Исакијевску саборну цркву и храм Христа Спаситеља, где се окупљају хиљаде људи и где зато нема „парохије“ и не догађа се „тајна сабрања“. Догматски је бесмислено када се богослужење претвара у некакву позоришну представу, када богомолитељи само посматрају оно што се догађа, остајући сасвим туђи један другом. Потпуно другачија ствар је када се саберу „своји“, када служи „наш баћушка“. А нарочито доживљаваш „тајну сабрања“ у слабо посећеним манастирима, на пример у пустињи [скиту, манастиру] „Параклит“ где за време богослужења свако има своје место и где се стално сабирају само своји, блиски. У таквим манастирским храмовима видљиво се савршава „тајна Цркве“, „тајна сабрања“, а у „Исакијама“ та тајна се никако не осећа, као да је уопште и нема. Али и огромне храмове почели смо да подижемо опет по угледу на западне јеретике, а некада су, на пример, у Москви радије градили „мноштво“ невеликих цркава.

Дакле, Пријатељу мој, ето о чему сведочи Келнска катедрала ако се пажљивије загледамо у њу. Она сведочи о рационализацији хришћанства на Западу, она сведочи о занесењаштву нездраве мистике Запада. Рационализам уопште не трпи црквену красоту, он жели да и храмови буду исто тако хладни, као што су логичке схеме. Потиштено и угушено осећање претвара се у болешљиви сентиментализам. И римокатолицизам и протестантизам једнаки су у свом рационализму. И ево, по мом мишљењу, значајне чињенице: њихова црквена архитектура је иста, а унутрашњи изглед храмова подједнако безбојан, иако римокатолици признају Седми Васељенски сабор, који је заувек благословио сваку црквену красоту. Рационализам у корену подрива основну покретачку снагу хришћанства: идеал обожења човечанске природе, потврђен оваплоћењем [очовечењем] Сина Божијег. Православна Црква живи тим идеалом о чему сведочи и наша црквена красота. Јер, по мишљењу отаца Седмог Васељеног сабора, „изображавање иконичког (ликовног) живописа“ служи нам „ради потврђивања истинитог а не привидног очовечења Бога Логоса“[6]. Протестанти су одбацили догмат о поштовању икона и сада они уопште нису уверени у истинито оваплоћење Бога Логоса. У шта су протестанти претворили само хришћанство? Они су га претворили у некакав систем вероучења који притом свако може да саставља на свој начин. Протестантизам је хришћанство без Христа, Сина Божијег, то је религија Исуса из Назарета. Али, и римокатолици су хришћанство променили и преворили га у трговачки уговор са Богом: добри римокатолици чине „добра дела“ и подносе Господу Богу исцрпан извештај ради исплате „награде“. Као што у земаљском животу принудна наплата по налогу за извршење судске одлуке може да се пренесе на другог, тако је, по римокатоличкој вери, могуће поступати и у делу спасења: могуће је стећи туђ налог за извршење и Господ Бог је дужан да у потпуности исплати припадајућу „награду“. Истинитом оваплоћењу [очовечењу] Бога Логоса ни овде нема места.

Чудна ствар!.. Видео сам многе римокатоличке и протестантске храмове и нехотице размишљао: „Ето, ви сте, господо јеретици, искитили своје храмове разним архитектонским спиралним украсима [увојницама, пужастим шарама], ваши олтари каткад личе на излоге продавница намештаја – па, реците искрено зар је то боље од нашег иконописа?“ Чини ми се, мој драги Пријатељу, да унутрашњи изглед западних храмова није пука случајност укуса. Не, ту је у основи управо изопачавање самог хришћанства од стране Запада, помрачење, па чак и одбацивање истинитог хришћанског идеала. Ако је хришћанство схоластички систем, онда су за хришћанска сабрања потребни аудиторијуми мање или више удобни, а не храм. Сви протестантски, а нарочито реформаторски кирхи [храмови] и личе на аудиторијуме: клупе и катедра [проповедаоница] – то је сва унутрашња опрема. Знаш ли, Пријатељу мој, да су ме каткад западни храмови просто ужасавали; бивао сам огорчен свом душом када сам виђао те плодове религиозног сиромаштва и убогости. Испричаћу ти један такав свој доживљај. Било је то у Дрездену. Недеља је. Чујем – зазвонили по целом граду, као у неком нашем месту. Мада је звоњава некако тужна, сетна и напукла, не наша – торжествена [свечано-победничка], величанствена, која подиже душу, ипак ми је било драго: и јеретици, тобоже, Господа поштују! Отишао сам на литургију у православни храм. Нарочито угодно бива кад слушаш православно богослужење „у земљи туђој“. После литургије одвезао сам се трамвајем у центар града. Видим: готово сав вагон испунили су богомолитељи православног храма. Чује се само руски језик. А ту се налази, у раси са напрсним крстом, неки свештеник (ја сам тада још био у неприличној одећи, то јест у световној!). Било је тако пријатно! Довезао сам се до Altmarkt-а [Старог трга]. Овде је у близини велика протестантска Kirche [храм, црква]. По свој прилици – Frauenkirche [Богородичина црква]. Али, сада се не сећам тачно. Улазим на врата. Степенице воде увис. Пењем се. И шта? Сасвим исто као, на пример, у московском Бољшом театру када се пењеш на горњу галерију. Пењем се на спрат – врата. На следећи спрат – опет врата. Још се не решавам да уђем, а попео сам се већ високо – чини се, на трећи спрат. Отворио сам врата и ушао. И шта се показало? Као да сам се нашао на блакону друге галерије. Огроман храм саграђен потпуно исто као што се граде театри. Доле, при дну, је партер, а по странама у неколико редова су балкони. Ту и тамо, седе ретки посетиоци. Уз један од балкона налази се висока проповедаоница и на њој проповедник-пастор изговара проповед, као да држи предавање у добро опремљеном аудиторијуму. Добро се сећам каква ме је жалост обузела: о, несрећни јеретици, који су тако опустошили хришћанство, одузели му сјај, учинили га смртно досадним! У храму никаквих свештених слика: балкони, фотеље и катедра – то је све, ничег више. О, како сам тада осетио неупоредиво превасходство светог Православља!

На Западу храмове стално и претварају ако не у позоришта, оно у концертне дворане. Улазиш у храм и видиш – у припрати висе плакати. Шта је то? Као што се види, у одређеним данима после богослужења у храмовима се одржавају концерти. Оргуљаш тај и тај, који је дошао однекуд. Све је објављено. Један концерт – цена 1 марка или франак, 12 концерата – цена 10 марака или франака. Добро се сећам једног таквог концерта који сам чуо у прелепом швајцарском градићу Интерлакен у подножју Јунгфрауа. Било је објављено да лондонски оргуљаш држи концерт на огромним оргуљама које се покрећу електричним мотором. После вечерње службе, када су људи без карата ушли, службена лица су прошла између клупа и окренула их наслоном према олтару. У длаку исто као у неким московским трамвајима када треба путовати у супротном правцу. Они који су остали да слушају концерт већ су сели лицем према оргуљама и леђима према олтарском престолу. Моје запрепашћење било је још веће кад сам купио програм и видео у њему тачке световног певања. На пример, на сваком концерту на програму је био музички комад „Sturm“ („Бура“), не знам ког композитора. Дело заиста величанствено, а у моћном извођењу оргуља управо чаробно. Мислим да би се теби, Пријатељу мој, који се разумеш у музику хиљаду пута више од мене, веома допао тај музички комад. Хтео бих заједно с тобом да слушам, доживљавам и осећам то величанствено море звукова – час моћних и претећих, као валови силно узбурканог мора, час тихо хујећих, као шум удаљеног мора, кад црни облаци нестају, сунце се помаља, а море још не жели да се умири. Да, али слушати то у храму... Претходно треба заборавити да си у храму. На Западу то је лако учинити. У свим западним храмовима, почев од саме Келнске катедрале, лако је заборавити да си у храму, и то баш зато што у њима, као што сам рекао на почетку писма, недостаје Бог, недостаје светост. У нашим православним храмовима Бога нећеш заборавити. Покушај да станеш лицем према западу у нашој Тројичној саборној цркви или у нашем академијском храму – уместо иконостаса видећеш претећу слику страшног суда. Кад видиш ту слику, нећеш почети да машташ о мелодичној „Бури“, него ћеш пре помислити о томе како да у својој души умириш буру страсти и растераш тамне облаке греха.

.

[1] „Ствар по себи“.

[2] Том 3, глава 10. – Сабрана дела у двадесет томова, т. 6, М., 1962, стр. 57.

[3] У многоме је сличан утисак о готици другог руског путника, Василија Розанова, који је описао у књизи, познатој архиепископу Илариону – „Италијански утисци“ (СПб., 1909; у ову књигу улазе и огледи „По Немачкој“): „Уочи одласка из Минхена, у једанаест сати ноћу, изашао сам из хотела да бих се надисао изванредног ваздуха вртова и улица... Кретао сам се у помрчини. Вештачко светло се угасило, сијао је само месец (чудно сијао); унаоколо, у сивкастим кућерцима треперела су светла житеља који још нису полегали. Престоница је била на два корака, а у ствари као да сам се нашао у дубокој, забаченој провинцији. Одједном, управо пред мојим очима, почела је да се подиже некаква мрачна грдосија, коју нисам могао да обухватим погледом, и истог часа смлавила моју душу неким необичним утиском. „То је некакав Сатанин казамат“ – шаптао сам, узмичући да бих штогод распознао и забацујући главу унатраг, јер се грдосија носила увис. Видим да је то готика, наслућујем да је храм... сво здање било је од најобичнијих цигли и стакла и – више ничег. Али какав утисак! ... Преда мном је било здање „вечне љубави“, страшне заљубљености човека у нешто: и то ме је нагнало да се пробудим и да јецам. Али, како је све страшно, како је све мрачно!..“ (стр. 255-257).

[4] Други део „Мистичке трилогије“ М. Лодиженског (друго изд. – Пг., 1915).

[5] По предању сматра се да је то свети Дионисије Ареопагит.

[6] Догмат о поштовању икона [из Ороса вере] Седмог Васељенског сабора. (Наведено у књизи протојереја-ставрофора др Ратомира Поповића – Васељенски Сабори, стр. 347, у преводу са грчког епископа Атанасија [Јевтића]. – прим. прев.)