Незахвалност

Данашње Јеванђеље нас подсећа на једну причу, врло важну за наше спасење. То није само јеванђељска прича, већ историјска реалност.

Једном приликом, када је Христос ишао путем, издалека се појавила група од десеторо људи, оболелих од страшне болести — лепре. Они су издалека викали Господу да их помилује: „Исусе, Учитељу, помилуј нас!“ Ови болесни људи нису могли, нису смели да се приближавају људима и Божанском Спаситељу и издалека су молили за Његову милост. Он им је био једина, а можда чак и последња нада у овом свету. Исус им је рекао: „Идите и покажите се свештеницима.“ У тим временима, када би наступало исцељење, као сведочанство, оболели су морали да се покажу свештеницима. Такав су закон имали првосвештеници. Док су се губави приближавали, увидели су да су излечени од своје болести. Један од њих, који је било иноплеменац, самарјанин, скоро па паганин, неверник у данашњој категорији, вратио се Христу и павши ничице пред ноге Његове, заблагодарио Му. Једини од десеторице који су оздравили. Христос је тада рекао: „Нису ли десеторица оздравила? Где су деветорица?“ — Нису се вратили да узнесу славу Богу, нико осим овог иноплеменца. Тада се Господ обратио Самарјанину: „Иди, вера твоја спасла те је“ ( види: Лк. 17, 11–19).

Прича о губавима је прича о нама самима; сви болујемо од страшне и неизлечиве греховне губе. Још је теже излечиво то што су многи од нас оболели од лепре неблагодарности Богу. Премда су губави пре много векова живели у овом свету и њихова тела су се већ претворила у прах, прича је идаље актуелна. Прича о губавима је прича о свима нама. Сви ми болујемо од губе незахвалности.

Данас нам Господ устима јеванђелисте напомиње, указује, да није довољно само прићи Њему, и назвати Га Богом, Учитељем, Наставником. За спасење душе, за исцељење, за Царство Небеско постоји један обавезан услов: морамо бити захвални Богу за све што нам Он шаље. Многи људи, наши ближњи, хришћани који су много година уназад пришли Цркви и Богу, почињу да пренебрегавају најважнијем у људском животу — литургији, учешћу у тајнама, сједињењу са Христом, неразумевајући самим тим да пренебрегавају најважнијем — благодарности Богу.

Како можемо благодарити Творцу неба и земље? Када се окупимо заједно овде: „Тебе појем, Тебје благодарим, Господи“. Молимо, славимо Христа, и у заједништву са Њим, истовремено, благодаримо слично деци која су захвална својим родитељима што им из велике љубави испуњавају молбе. Тако, по заповести Господњој, да и ми Њему благодаримо, сједињујући се са Њим. То је управо оно о чему заборављамо, када направимо први корак, попут ових губавих, када зовемо Христа да нас спаси и добијамо од Њега почетак исцељења. Онда обично заборављамо најважније. Враћамо се својој бљувотини и слично свињама поново се ваљамо у прљавштини; и одмах нас сустижу старе болести још веће јачине. Људи мисле да је довољно то што исповедају Христа на речима, док су животом својим идаље носиоци ове страшне и смртне греховне губе.

Вера твоја спасла те је, — говори Христос самарјанину, човеку који је дошао да заблагодари свог Творца и Спаситеља. Вера нас спашава, када долазимо у храм да заблагодаримо Господу нашем Исусу Христу, кроз исповест, причешће, а не када само вапимо Њему и молимо за помоћ.

Судбина ове деветорице губавих, несрећних и незахвалних људи, треба увек да нас трезни и подсећа на то. Благодарићемо Богу на Божанској литургији и прослављати га својим добрим делима, као истински хришћани. Тада ће и други људи, увидевши наша добра дела, прославити Оца нашег Небеског, Који је на Небесима.

Амин.