Врт у време зиме

Године 1829. ја сам провео зиму у Плошћанској пустињи.[1] И сада тамо, у врту, усамљена стоји дрвена келија у којој сам живео са мојим другом. Када је мирно време, у јасне сунчане дане, ја сам излазио на трем, седао сам на клупу и гледао сам пространи врт. Његова нагост била је покривена снежним покривачем, унаоколо све тихо, некакав мртви и величанствени мир. Тај видик је почео да ми се допада: замишљени поглед нехотице се усмеравао ка њему, прикивао се за њега, као да у њему проналази тајну.

Једном, ја сам седео и нетремице гледао у врт. Изненада, спала је завеса са очију моје душе: пред њима се отворила књига природе. Та књига, која је дата на читање првоствореном Адаму, књига која је садржала у себи речи Духа, попут божанског Писма. А какву сам то науку прочитао у врту? – Учење о васкрсењу мртвих, силно учење, учење откривањем стварности сличне васкрсењу. Да ми нисмо навикли на оживљавање природе у пролеће, оно би нам се учинило потпуно чудесно, невероватно. Не задивљујемо се због навике, гледајући чудо, више као да га не видимо! Гледам огољене гране дрвећа и оне као да ми са уверљивошћу говоре својим тајанственим језиком: „Ми ћемо оживети, покрићемо се лишћем, замирисаћемо, украсићемо се цвећем и плодовима: зар неће оживети суве кости људске у време свог пролећа?“

Оне ће оживети, обући ће се у тело, у новом облику ступиће у нови живот и у нови свет. Као што дрвеће које није издржало љути мраз, изгубивши животни сок, при доласку пролећа бива посечено и износи се из врта ради огрева; тако ће и грешници, који су протраћили свој живот – Бога, бити сабрани у последњи дан тог века, у почетку будућег вечног дана, и бачени у неугасиви огањ.

Ако би било могуће наћи човека који не би знао за преокрете који се догађају са променом годишњих доба, и ако би довели тог незнанца у врт који у време зиме величанствено почива смртним сном, и показали му огољено дрвеће и говорили му о тој раскоши у коју ће се она обући у пролеће: он би, уместо одговора, погледао на вас и осмехнуо се – ваше речи би му се чиниле као неостварива измишљотина! Тако и васкрсење мртвих делује невероватно за мудраце који лутају у мраку земаљске мудрости, и нису сазнали да је Бог свемогућ, и да Његова разнолика премудрост може бити созерцавана, али не може се постићи умом створења. Богу је све могуће: за Њега нема чуда. Лоша претпоставка човека: оно што ми нисмо навикли да видимо, то нам делује као неизводљива ствар, невероватно чудо. Дела Божија, на која непрекидно и већ равнодушно гледамо – јесу дивна дела, велика чуда, недостижна.

И сваке године, природа пред очима читавог човечанства понавља учење о васкрсењу, осликавајући га преображавајућим, тајним делом!

[1] Тај општежитељни манастир налази се у Орловској епархији, између Сјевског и Дмитровског града, удаљен 40 врста од сваког.