Предраг Ристић: О Русима у Београду

Др Предраг Ристић

Београд је имао 100.000 становника од којих су 20.000 били Руси, значи, сваки пети становник

Београд је отворен град не зато што су његове капије отворене, него зато што су разваљене, што никада није могао да затвори рупе да би капије имале смисла. Иако је имао много утемељивача и градитеља, ми их у својој свести не помињемо јер постоји огромна неравнотежа с његовим рушитељима. Једно племе, један народ који смо (намерно) заборавили, један пук (полк), то су Руси. Пред Први светски рат Београд је имао 50.000 становника, у току рата био је десеткован и тешко рушен, завладала је глад, а народ је у ритама изашао на рушевине. После рата, и без пароле „обнова”, грунуо је силан полет и слобода је дошла у престоницу. С узвиком на уснама „isten polion!” (хајдемо у град) градитељи су похрлили са свих страна. У Београд се вратио и мој отац после Солунског фронта, с дипломом инжењера из Манчестера. С том дипломом могао је да се запосли било где у свету, али нигде не би имао тако добру плату и толике могућности као у свом Београду, у који су се, према пролетерској пароли „Тамо где ми је добро – тамо ми је отаџбина”, сјатили многи вавилонски народи. Мој отац је имао прилику да буде пионир пројектовања грејања и вентилације, а извођачи његових радова били су Елзашани, Чеси, Јермени, Јевреји, Немци и, наравно, Руси, и опет Руси. Сви технички цртачи били су Руси, неколико пута прецизнији него Немци. Руси су били свуда, и већ двадесетих година Београд је имао 100.000 становника од којих су 20.000 били Руси, значи, сваки пети становник (Београд су обновили школовани Солунци и Руси).

Није било области коју нису прекрили. Не само што су били кочијаши и обезбеђивали снабдевање брашном и дрвима, што на железници није било закашњења, него су нам дигли културу и науку. У опери је Холотков, много година после Другог светског рата када је био пензионисан, озвучавао сваки аплауз својим громким „браво” из баса са дна. Колико су одушевљења уносили у градњу нове државе! Нина Кирсанова, балерина. Алексеј Папков, архитекта, Хлитчијев, грађевински инжењер, византолог Георгије Острогорски и византолог и лингвист Владимир Мошин, препознали су трасе нашег културног порекла и једном за свагда превазишли годинама грађени аустроугарски утицај. Руси, архитекти и грађевинари, зидали су нам дворове и цркве у аутентичном стилу, као, на пример, грађевинар Красилников. Били су и незаменљиви учитељи спорта и играња, као Давидов. И моје студије архитектуре после рата обележили су Руси – Петар Анагности, који нас је суворовски дриловао из нацртне геометрије (тек касније, као професор на Универзитету у Грацу, схватио сам колико смо у нашој школи били надмоћни због строгог Анагностија), и Григорије Самојлов, поред осталог пројектант палате биоскопа „Београд”, чији је сарадник годинама био управо отац Игоров, архитекта Алексеј Васиљев.

Колико су се наши људи срцем и кесом отварали према Русима, без икакве зависти, осећајући их као своје, показује пример српског капиталисте Теокаревића, који је за Самојлова резервисао вилу и фијакер у Лесковцу. Самојлов је у фијакеру, на коленима, држао липову даску за цртање возећи се од једног градилишта до другог, и тако је био назидан „српски Манчестер” који је производио, без губитака, штофове светског квалитета. Ово су моја спорадична али, опет, велика лична сећања великих људи руског порекла у нашој средини; али, и мали, и драги Руси су били свуда око нас. Општепознато је да смо ми, Срби, болећиви према Русима (,па макар нас све поје****”, као што је то својевремено рекао књаз Милош).

Нама, клинцима, најприступачнији су били руски просјаци – јуродиви, на пример Григориј Васиљевич Печениј, који нас је учио како се напољу спава на мразу. Када би му неко у цркви, пошто је био у дроњцима, дао милостињу, бацио би новац и узвикнуо: „Фарисеји, ја пришол Богу молитсја!”. И, уопште, неизбрисива су сећања на руске просјаке и пропалице који су закрчивали улазе цркве. Још од пре рата било је у моди да се иде на руско Васкрсење, где су нас буквално обарали руска литургија, руски басови профундум, расклиматани; разлуђени хорови, метанија, свеће и, изнад свега, целивање, па „Христос васкресе из мјертвих”, па целивање, па опет „Христос васкресе”. Љубили су се тада и племићи, и просјаци, и „патпалковници”, и то све заиста „до даске”, без икаквог претварања.

У другом разреду основне школе добри ђаци добијали су поклоне за Светог Николу. Професор гимнастике преоблачио се у свеца и носио пуну врећу поклона и ланце. Наш учитељ, хер Шице (било је то у београдској немачко-српској школи), са страхом је отварао врата и пред нама забезекнутим појављивао се Свети Никола. Понеки од нас су помало сумњали да је то прави светац, али велики књаз руски Саша Кугушев не само да у то није сумњао, него је то за њега био лично Свети Никола. На његово питање: „Ко је овде био добар?” биле су то Светлана Заболотна, Катарина Вамлекина, Ирина Лебедева, Андреј Лобачев, а на питање „Ко је био неваљао?”, е, то је био Саша Кугушев. Онда га је Свети Никола ухватио, везао ланцем и стрпао у врећу, а сиромах Саша замало није пресвисао, јер је то за њега био прави Свети Никола, као што је за одрасле Русе, за време сваке литургије, Христос заиста био својим телом присутан, а то су осећали целим својим бићем, и томе су се тако подавали да не само што су метанисали, него су, стварно обезнањени, у заносу, падали на земљу.

Била је то немачка педагогија коју су хитлеровци подстицали, али убрзо их је управо Саша прегазио. Чим су Немци злочиначки ушли у Пољску, одмах су послали нову карту Немачког Царства, и хер Шице изведе баш великог руског књаза да му покаже новоосвојене границе, обојене црвено. Саша показа, а онда упита: „А шта је ово зелено?” „То је Русија”, одговори му хер Шице. Саша размахне руком по карти где се Русија раширила по Меркаторовој пројекцији, дигне руке увис, рашири и узвикне: „Колико је велика Русија!” Хер Шице је као хитлеровац касније погинуо на кримском фронту. Од Руса се могло стећи њихово (можда најјаче) осећање за „баљшоје”, за огромне димензије у простору и времену, без чега се они не могу разумети. Но, пре свега, Руси су имали велико стрпљење, били су поред осталог, и најбољи обућари, један је правио чизме за краља које су биле „као рукавице”, а девојчице су куповале прекрасне лутке „Код мале Олге” (радња на месту данашње палате „Албанија”), Руси су пропагирали и многе хобије, Игор Шајкович је био први аквариста, а било је много особењака који су све болести лечили гладовањем, купали су се голи на данашњој Ади Међици, која се због тога дуго звала Руска ада. Наравно, све није ишло глатко. Сваке вечери биле су игранке у Официрском дому (данашњи СКЦ), где су се бивши царски официри опијали и потом, у поноћ, играли, певали и трескали од улице краља Милана до Калемегдана. Многе кафане су имале руску храну и музику, и можда од тада потиче обичај у нас да се на врхунцу раздраганости и пијанства певају руске кафанске песме, на пример „Очи чорније” и др. Слушали смо хор „Жаров”, ишли смо у козачке циркусе и слушали литургију коју су козаци певали на коњима. У нашу средину био је пресађен врхунац руске интелигенције, од које смо сигурно имали велику корист у испливавању на ниво позорнице народа.