Божури не цветају у дворишту Петра, Спиридона и Сретка

У насељу До, у Лепосавићу, петочлана породица Вулићевић бори се да преживи, прехрани се и одржи нарушено здравље.

Вулићевићи поред неомалтерисане куће (Фотографије Б. Радомировић)

Ле­по­са­вић – „Ни­смо мо­гли да иш­че­ка­мо да до­ђе­те. Жу­ри­ли смо из шко­ле и из до­ма здра­вља, да не за­ка­сни­мо, па да нас че­ка­те!” Ова­ко нас у Ули­ци То­плич­ких ју­на­ка, без бро­ја, у на­се­љу До у Ле­по­са­ви­ћу, до­че­ку­ју Пе­тар, Спи­ри­дон и Срет­ко, ти­ска­ју­ћи се на пред нео­мал­те­ри­са­ном приземљушом.

Пе­тар и Спи­ри­дон су бли­зан­ци од 14 го­ди­на, го­ди­ну мла­ђи је Срет­ко. То су три си­на Дра­ги­ше (54) и Ми­ре (41) Ву­ли­ће­вић, ко­је смо пр­ви пут сре­ли пре ма­ње од го­ди­ну да­на.

Ни­шта се, бог­зна, од он­да ни­је про­ме­ни­ло. Пе­тар осла­био, има 38 ки­ла, Спи­ри­дон се „убу­цио”, Срет­ко по­рас­тао. Још ве­ћа си­ро­ти­ња им се на­то­ва­ри­ла, ди­ше из сва­ког ћо­шка. Ре­кло би се свуд где вам по­глед оде. – ’Ај­де, ево ме, при­чај­те! Тра­жи­ли сте да до­ђем. Ко ће пр­ви – сме­је­мо се, не би­смо ли раз­би­ли мук ма­ли­ша­на, ко­ји се бе­ху по­сти­де­ли. – Је л’ мо­гу ја – ди­же два пр­ста нај­ку­ра­жни­ји Срет­ко.

Уме­ша се отац. Сви ко по ко­ман­ди устук­ну­ше. Ми­ра, же­на ко­ја се сви­кла на ов­да­шњи на­род, ро­дом Го­ран­ка, ску­пи­ла се у ћо­шку рас­кли­ма­та­ног ка­у­ча.

Се­ди­мо у про­сто­ри­ји ко­ја је и ку­хи­ња и днев­на и „при­ма­ћа” со­ба и у ко­јој сви пе­то­ро спа­ва­ју.

Пи­са­ла је „По­ли­ти­ка” о овој по­ро­ди­ци. До­та­кла је при­ча љу­де, сти­за­ла је нов­ча­на по­моћ за хра­ну, за ле­ко­ве, али и за би­цикл, од про­фе­со­ри­це из Бе­о­гра­да. Би­цикл ни­су ку­пи­ли, јер је би­ло пре­че да се ку­пи бра­шно, ше­ћер, со,... Да се Пе­тру узму ле­ко­ви.

– Сла­ли су љу­ди ко­ли­ко је ко имао. Би­цикл ни­смо ку­пи­ли, а свој тро­ји­ци је жао што па­ре та­ко одо­ше. Али, не­ка. Би­ли су љу­ти на ме­не и Ми­ру – сми­ре­но го­во­ри Дра­ги­ша, гле­да­ју­ћи у пла­стич­ну му­ше­му на сто­лу ко­јој су ша­ре из­бле­де­ле.

По­ка­зу­је при­зна­ни­це на ко­ји­ма су име­на љу­ди ко­ји су сла­ли но­вац. На јед­ној пи­ше – „за би­цикл”, на дру­гој – „пу­но до­брог здра­вља”, на тре­ћој „за ле­ко­ве’… Сти­гао је и апа­рат за ме­ре­ње при­ти­ска. Лич­но им је, ка­ко ре­че Ми­ра, „сва­ку ле­по­ту” до­нео и пр­ви чо­век оп­шти­не Ле­по­са­вић.

– До­нео нам је хра­не, сред­ства за хи­ги­је­ну. Ма, би­ло је ту сва­ке ле­по­те – укљу­чи се у при­чу мај­ка де­ча­ка, ко­ји су се вр­по­љи­ли на „свом” кре­ве­ту, са ко­јег бе­ше спао из­ан­ђао по­кри­вач. – И да­ље на том кре­ве­ту спа­ва­те – оте нам се.

На­сред со­бе „сме­де­ре­вац”, а кад ов­де ду­не се­ве­рац с Ко­па­о­ни­ка, це­ла со­ба се на­пу­ни ди­мом и га­ре­жи. Је­ди­но је те­ле­ви­зор нов и ма­ли елек­трич­ни шпо­рет ко­ји је „на­са­ђен” на онај не­ка­да­шњи, све оста­ло – до­тра­ја­ло.

При­ча Дра­ги­ша да им је мно­го по­мо­гао и Цен­тар за со­ци­јал­ни рад у Ле­по­са­ви­ћу, ко­ји во­ди Гра­ди­мир На­стић. – Пе­ро при­ма ту­ђу не­гу и по­моћ, до­би­ја­мо деч­ји до­да­так, а не­дав­но смо при­ми­ли и јед­но­крат­ну по­моћ. До­би­јам и ја па­ре из „Треп­че”. Али, во­лео бих бар не­што има­ња да об­ра­ђу­је­мо. Имам го­ре у се­лу, али не­мам кул­ти­ва­тор, не­мам трак­тор, а све то док пла­тим, не ис­пла­ти се.

Има аст­му, сла­бо ср­це, а и све сла­би­је ви­ди. Хтео је про­шле го­ди­не, по­сле на­шег тек­ста, ге­не­рал­ни ди­рек­тор „Треп­че” да вра­ти Дра­ги­шу на по­сао. Али Дра­ги­ши се здра­вље ис­пре­чи­ло.

Од­јед­ном се углас у раз­го­вор укљу­чу­је Пе­ро: – На­пи­ши­те да мно­го во­ли­мо у цр­кву да иде­мо. Та­мо нас је­реј Дра­ган Ђу­кић и Ју­го­слав Мар­ја­но­вић и про­то­је­реј Ми­ло­мир Вла­шко­вић на­сме­ја­ни до­че­ку­ју. Да­ју нам хра­ну. Обо­жа­вам Див­ну Љу­бо­је­вић. Знам све ње­не пе­сме. А чи­тао сам да је ро­ђе­на у Бе­о­гра­ду и да та­мо жи­ви! Срет­ко има сво­ју при­чу. Упа­да и ка­же да „обо­жа­ва” Јо­ва­на Тр­ку­љу. Обо­ји­ца во­ле ду­хов­ну му­зи­ку, док Спи­ро ви­ше во­ли јед­ну пе­ва­чи­цу на­род­не му­зи­ке.

Нај­ста­ри­јем си­ну Ву­ли­ће­ви­ћа, Пе­ру, пе­ди­ја­три до­ма здра­вља у Ле­по­са­ви­ћу су пре две го­ди­не от­кри­ли ви­сок при­ти­сак. Сва­ко­днев­но три пу­та днев­но мо­ра да га кон­тро­ли­ше. Мо­рао би да бу­де и на стро­гом ре­жи­му ис­хра­не. Али ова по­ро­ди­ца је ви­ше глад­на. Си­та – ско­ро ни­ка­да!  

На­ви­као је Пе­ро на стал­не од­ла­ске код ле­ка­ра, с осме­хом ка­же да во­ли све док­тор­ке у Деч­јој.

Сва тро­ји­ца су пе­ти раз­ред. Иду у шко­лу „Ко­сов­ски бо­жур”, ко­ја је за де­цу са по­себ­ним по­тре­ба­ма. Во­ле ин­фор­ма­ти­ку, ма­те­ма­ти­ку и фи­зич­ко. До­бро и ре­ци­ту­ју, зна­ју да глу­ме, па их је у јед­ној пред­ста­ви сни­ма­ла те­ле­ви­зи­ја у Ми­тро­вич­ком дво­ру, у Ко­сов­ској Ми­тро­ви­ци.

Три де­ча­ка, а сва тро­ји­ца раз­ли­чи­ти. Јед­но им је за­јед­нич­ко. До­бро су вас­пи­та­ни и не­ка­ко, по­себ­но ве­се­ли!

Ми­ра за њих, са осме­хом ка­же: „То су мо­је ћер­ке”!

У ку­ћи ни­јед­на играч­ка. Ни­је­дан аутић за де­ча­ке. А ка­жу, во­ле­ли би да има­ју мо­бил­не те­ле­фо­не. Сад су, ка­жу, од­ра­сли.

Од­ми­че дан, а Ву­ли­ће­ви­ћи би да мно­го то­га ка­жу. Из­ла­зи­мо у нео­гра­ђе­но дво­ри­ште. Ве­ли Ми­ра, да је огра­де, бар оне од жи­це, мо­гла би ту у дво­ри­шту да за­са­ди ко­ју ле­ју лу­ка, шар­га­ре­пе, са­ла­те, не­ки оџак кром­пи­ра, гра­шак, бо­ра­ни­ју. Бар то да не ку­пу­је. – За­са­ди­ли би­смо и бо­жур. Сва­ке го­ди­не де­ци обе­ћам. Али, ка­ко, кад је плац без огра­де –ша­пу­ће ова вред­на же­на, ко­ја је у Ор­чу­ши, се­лу на Ша­ри, од­ма­ле­на све по­сло­ве без по­го­во­ра ра­ди­ла.

Док кре­ће­мо ка из­ла­зу, про­ви­ри­смо у до­бро нам зна­ну со­бу. Сва­ки ћо­шак кр­цат. Тро­крил­ни ши­фо­њер, део ре­га­ла ко­ји им је не­ко по­кло­нио, по­сте­љи­на, ће­бад… Све уред­но сло­же­но.

У ход­ни­ку го­ми­ла из­но­ше­не обу­ће. У ку­па­ти­лу ко­ри­то. „И да­ље пе­реш на ру­ке”, окре­ну­смо се к Ми­ри. Тек тад, због сли­ка­ња, при­ме­ти­смо да је у истом џем­пе­ру, као и про­шле го­ди­не. „Да и да­ље”, ти­хо од­го­во­ри и ко да се за­сти­де.

На­по­љу сти­сла же­га, ко да је Пе­тров­дан. На не­бу ни­јед­ног обла­ка. Ни да­шак ве­тра.

Пре го­ди­ну да­на до­ла­зи­ли, ка­жу, „не­ки љу­ди, не­што гле­да­ли, ме­ри­ли, обе­ћа­ли спрат или со­бу да до­гра­де. Ни­је их Ми­ра за­пит­ки­ва­ла ко­ји су. Ре­кли да су за њих са­зна­ли из но­ви­на.

Рас­пи­та­смо се. Тре­ба­ло је да по­мог­ну из „Мај­ке де­вет Ју­го­ви­ћа”.

Би­ли тад и – ни­кад ви­ше. А че­ка­ли су их Ву­ли­ће­ви­ћи го­ди­ну да­на.

Нај­ви­ше се ра­до­ва­ла тро­ји­ца де­ча­ка. – А да ли ти хо­ћеш да их зо­веш и пи­таш да ли ће опет да до­ђу. Да нам на­пра­ве со­бу – мо­ле­ћи­вим гла­сом упи­та Срет­ко. – Хо­ћу – обе­ћах свој тро­ји­ци.

Већ су­тра­дан сам зва­ла цр­кве­ну слу­жбу Ра­шко­при­зрен­ске епар­хи­је у Гра­ча­ни­ци. Пр­вог да­на су љу­ба­зно од­го­во­ри­ли на наш по­зив, а већ сле­де­ћег – мук. Мо­жда је би­ло до ло­ших те­ле­фон­ских ве­за!

Пе­тар, Спи­ри­дон и Срет­ко не ма­шта­ју о мо­ру на ко­јем ни­кад ни­су би­ли. Ни­су, из здрав­стве­них раз­ло­га. А во­ле­ли би да се уве­ре да је „за­и­ста мо­ре сла­но”! Али, ма­шта­ју о сво­јој со­би где би учи­ли, цр­та­ли цр­кве и ма­на­сти­ре, слу­ша­ли ду­хов­ну му­зи­ку. И ре­ци­то­ва­ли „Бо­же прав­де”.