Живот као песма

Онамо, намо... да виђу Призрен!
Та то је моје - дома ћу доћ!
Старина мила тамо ме зове,
ту морам једном оружан поћ.

Само поезија која се дâде живети, у мистерији живљења задобија непролазну вредност. Тако је од вајкада било, а тако ће и до скончања света остати. Сваки живоносни стих јесте један људски живот, један човек, једна бескрајна егзистенција љубљеног чеда Божјег. Зато у наведеном стиху не само сагледавамо, него и јасно видимо још један стваралачки и надахњујући живот; живот испуњен песмом; живљење преточено у неуморно певање, живот чије трајање ни смрт не може ућуткати, живот који је Метохија изнедрила, Шар планина задојила, Сиринићка жупа одњихала, то је Јордан Николић Призренлија. То је човек који је милогласним певањем до највишег естетског нивоа уздигао песму свог завичаја, тај нејплеменитији израз музичког стваралаштва рода Немањиног и Савиног, то је онај кога је ево ,,Старина мила“ у вечност одазвала.

У четвртак 26. априла 2018. године после краткотрајне физичке занемоћалости, неколико тренутака пре поднева, на свега петнаест дана пре навршења 85. године живота, мирно је прешао код Васкрслог Господа и придружио неизбројивим вечноживим стиховима сажетим у само две речи: име и презиме. Ако је општепозната ствар да је Сократ испијајући, неправедно му досуђену чашу отрова, казао да је ,,чврсто уверен да ће после смрти, живети у друштву добрих!“, сувишно би било говорити о хришћанској непоколебивој вери у живот вечни, или о нашем непобитном уверењу да је Јордан само преминуо, што ће рећи преселио у милогласну дружину свих оних који су на било који начин подстрекивали у њему дивни дар Божји, почев од бака из комшилука које су му, још као дечачићу, кад би се враћао из школе, и како би ступио у свој сокак почео да пева, са пенџера довикивале ,,Ајде Јордане, пој. Ајде Јорче, душо моја, пој!“, преко славом овенчаних Маре Ђорђевић, Ксеније Цицварић, Вукашина Јевтића, Зоре Дремпетић, до Станише Стошића, Василије Радојчић, Предрага Гојковића - Цунета и иних неизбројивих и незаборавних. Јордановим, a cappella певањем у етар Вишњичица род родила, отпочело је емитовање музичког програма Радио Беседе, 17. децембра 2010. године, непосредно после освећења просторија и прослављања првог Крсног имена радио-телевизије Беседа.

У симфоничном браку са Рускињом Лидијом, Господ га је благословио двема кћерима: Дејаном и Татјаном и двојицом унука. Данас су његови најрођенији жалошћу опхрвани, а верни музички следбеници и поштоваоци растужени. Но, због свега реченог, туга мора уступити место радости која се не може одузети, која нас изнутра и сасвим прожима и уверава да човек испуњује сврху свога постојања тек онда кад његов живот постане песма попут оне ,,земаљско је за малена царство, а Небеско увек и довека“, а Јордан Николић, је баш то и постао.    

Вечан му спомен у Царству Божје љубави и у срцима оних који су га упознали!