Андреј Лазаревич Мазур је рођен 8. децембра 1926. године у селу Нови Кокорев, у близини Почајевске Светоуспенске лавре, у породици верујућих православних хришћана. Од малена Андреј показује огромну љубав према Цркви и богослужењу. Близина ове велике светиње умногоме ојачава жељу Андреја да служи Богу. У то време је у лаври био чувени ђакон, силни бас, отац Стратоник који је на њега утицао примером. Када је имао само четири године, остаје без мајке Агате. Отац Лазар је био тутор сеоског храма у коме је млади Андреј певао у хору и редовно одлазио на богослужења. Брилијантног начина живота и служења, овај „уникат светског Православља“, како архиђакона назива патријарх московски и целе Русије Кирил, до наших дана таворски краси богослужења. Бог га је обдарио различитим даровима. Свакако онај који је најпознатији, по коме га памте људи широм света, то је раскошан и снажан глас којим сав живот слави Бога и којим је пратио на богослужењима највећа имена савремене руске црквене историје.
Учио је у руској, односно пољској школи, јер је Западна Украјина до 1939. године припадала Пољској. После ослобођења Белорусије од немачке окупације, 1943. године бива позван у редове Црвене армије. У светској војсци је био оно што и у Христовој, појац. На положају команданта минобацачког одреда, учествовао је у војним операцијама у близини Берлина.
После демобилизације 1946. године одлази на послушање у Почајевску лавру, где је пре богословије две године био појац и помоћник. После тога пише молбу и уписује се у Московску духовну семинарију, која се тада налазила при Новодјевичком храму у Москви, под називом Богословски институт. Из богословије на једном распусту са најбољим другом одлази у Перм, код архиепископа Јована (Лаврињенка). Отишли су на Литургију, и Андреју је дато да чита Апостол. Када га је архиепископ Јован чуо, задивљен одмах му понуди да буде његов протођакон. Прихвативши, Андреј је послат у Украјину да се жени и одмах прихвати службу. Колико је био надпросечно надарен за појање, казује и чињеница да је једно време студирао и у Московској консерваторији, коју је морао напустити због испита у богословији.
Седамнаестог септембра 1950. рукоположен је у чин ђакона. Од 1957. до 1968. служи у Тројичном храму Александро-невске лавре тадашњег Лењинграда, као архијерејски ђакон епископа Алексеја (Конопљова) и диригент. Ипак, прекретница у његовом животу биће служење и сусрет са тадашњим митрополитом лењинградским и новгородским Никодимом (Ротовим). Скоро сав његов пут биће трасиран саслуживањем овом врлом архипастиру Руске Цркве. Исти митрополит га је преместио у саборни храм Лењиграда, после чега је имао најбољу препоруку и могућност преданог ђаконског служења. Тако је после митрополита Никодима служио са још шесторицом митрополита и два патријарха Руске Цркве.
Уистину је овај човек спој архиђаконâ апостолског доба и склад институције ове службе у православним храмовима Константинове ере. Где год је служио, својим упечатљивим и продорним гласом је стварао акустику и где није постојала. Полијелеји које је померао тамо где би се он обрео на богослужењу, својим љуљањем као да су пливали у гласовним фреквенцијама вансеријског баса. До данас је образац правилног певања и узглашавања архијерејских и литургијских многољетствија и возгласа.
Избором Алексија ІІ за руског Патријарха 1990. године Андреј Мазур постаје патријарашки протођакон. Приликом прве првојерарашке посете Петрограду, на служби у Исакијевском храму на великом входу, патријарх Алексеј рукопроизводи протођакона Андреја Мазура у звање архиђакона. Од тада богослужи широм православног света. Три пута под сводовима светиња Јерусалима, Атона и других великих светих места. Служење и молитве уз митрополита Никодима доносе огромну духовну привилегију архиђакону Андреју.
При Свјатјејшем патријарху московском и све Русије Кирилу наставља поверено му служење патријарашког архиђакона. У своме животу је служио на епископским хиротонијама сто тридесет седморици епископа, које је са двери приводио под омофор патријарахâ. То је јединствени случај у светској историји Православља. Никад није било ниједног ђакона који је постигао тако нешто као патријарашки архиђакон Андреј Мазур. Својим побожним односом према богослужењу и својственим му духовним даровима: скромношћу, доброжелатељношћу, незлобивошћу и ведрином духа, стекао је велики ауторитет међу свештенством, као и велику љубав и уважавање међу верницима. Истински је пример будућим свештенослужитељима, како се воли и предано, с љубављу, служи света служба Божја, уз предавање себе и свег свог живота Христу Богу и Цркви.
Литургију је увек служио наизуст, без Служебника. Причислени је клирик при храму Благовети Пресвете Богородице у Петрограду, где је његов зет старешина храма. Има троје деце (два сина су се упокојила) и ћерку удату за свештеника, пет унука и шест праунука. Носилац је највиших црквених и државних одликовања. Другог децембра 2011. одликован је орденом Светог равноапостолног великог кнеза Владимира, првог степена. Између осталих, и орденом Отаџбинског рата, другог степена.
Због немоћи у ногама, у последње време није служио на патријарашким богослужењима уз патријарха Кирила, али је увек био на помоћи братији храма у Санкт Петербургу. Шездесет и осам година се навршило његовог ђаконског служења. Остаће вољен и упамћен у цијелом роду православном. Трећег маја 2018. године, у деведесет и другој години живота, упокојио се Патријарашки архиђакон Андреј Мазур.
Божидар Васиљевић