Манифестација Спасовдански дани у Призрену

У оквиру ове манифестације приказана изложба фотографија ,Призренски времеплов“

Манифестација Спасовдански дани у Призрену, која се већ четврту годину за редом организује са благословом епископа Рашко-призренског г-дина Теодосија, а под покровитељством Канцеларије за Косово и Метохију, Друштва пријатеља манастира Свети Архангели код Призрена и општине Призрен, одржана је и ове године у данима око Спасовдана.

     Манифестација је отворена у среду, 16.маја изложбом фотографија "Призренски времеплов" ауторке др Александра Новаков, у атријуму Цркве Светог Спаса у призренској Подкаљаји.

Ова изложба је обухватила фотографије митрополита и епископа Рашко-призренске митрополије(епархије) (1854-1941) и ректора Богословије у Призрену (1871-1941)

     Отварању изложбе су, осим расељених Призренаца и Срба из Призрена и околних места, присуствовали и пароси призренски отац Слободан и отац Ђорђе, као и професори и ученици Призренске Богословије.

Ученици Призренске Богословије су Тропарима Спасовдану и Богородици Призренској и отворили ово сабрање, а окупљене је испред Друштва Пријатеља манастира Свети Архангели, поздравио председник Друштва Бојан Бабић. Он се захвалио епископу Теодосију, Канцеларији за Косово и Метохију и општини Призрен и казао:

-Ово је четврта година како смо овде за редом и како успевамо да ову манифестацију понављамо из године у годину. Драго нам је да сте овде и у оволиком броју и верујем да ће данашњи дан и сутрашњи дан, када је слава Спасовдан, проћи у лепом расположењу и да одете кући са лепим утисцима. И волео бих да се опет овде видимо и да она стара изрека ,,до године у Призрену“ постане стварност.

Изложбу је отворио проф.др Владан Виријевић са Филозофског Факултета у Косовској Митровици и присећајући се рада на отварању једне сличне изложбе пре рата у Призрену, истакао важност оваквих изложби и догађаја .

-Припала ми је изузетна част да ове године будем позван да отворим ову вечерашњу изложбу и на тај начин означим почетак ових Спасовданских дана, празника Христовог Вазнесења, празника који свима нама улива наду и даје снагу и истрајање да се задржимо на том нашем досадашњем путу, да се трудимо да опстанемо, да се одржимо, ојачамо. Немојте нам замерилти, али осећамо се узбуђено. јер смо пре двадесет две године, у овом истом граду, под кровом Призренске Богословије, били један од актера сличног догађаја , изложбе посвећене 125 годишњици њеног постојања и рада коју смо приредили са двојицом колега тадашњим из Покрајинског архива Косова и Метохије из Приштине - рекао је проф.др Владан Виријевић.

Он је казао да је Александра Новаков, један од најбољих познавалаца прошлости не само Призрена и његове Богословије већ и свеопштих прилика на просторима тзв. Старе и јужне Србије у деветнаестом и почетком двадесетог века, у приређивачком предговору Каталога ове изложбе, написала да је,, древни царски град Призрен престоница цара Душана из времена највећег узлета српске државе у средњем веку, представљао својеврсну културно просветну и националну зубљу српског народа у Османлијској империји“.

     -У њему се након укидања Српске Патријаршије 11.септембра 1776. налазило седиште Призренске Митрополије, на чијем челу су се до 1895. налазили митрополити Грци постављени од стране Васељенске Патријаршије. Благословом последњег од њих Митрополита Мелетија као и великим одрицањем и заслугом Симе Андрејевића Игуманова 1871. године, Призрен је добио Богословску школу, просветни завод који је деценијама после тога за Србе одиграо неизмерно важну улогу у образовању свештеничког и учитељског кадра. Она је била духовни и потпорни стуб на којем је почивала целокупна српска просвета и својеврсно извориште духовних пастира српког народа, који су својим прегалачким радом пресудно допринели очувању његове биолошке супстанце у временима искушења, патњи и страдања, тежим од ових данашњих, дубоко свесни оне мисли старине Новака о постојању на страшноме мјесту.

Говорећи о изложби, професор Виријевић је рекао да је Александра Новаков, марљивим радом прибрала 18 портрета рашко - призренских митрополита и епископа и ректора Богословије пружајући о сваком од њих сажете биографије из којих се могу спознати најзначајнији биографски као и подаци о њиховом богоугодном пастирском и просветно- културном раду:

• Сваки од њих је оставио неизбрисив траг на њиви Господњој, предано служећи својој вери и свом роду уписујући себе на тај начин у Пантеон бесмртности. Борећи се мишљу с крстом, Јеванђељем и пером у руци, хришћанским милосрђем, али када је то било неопходно и пушком, они су мукотрпно крчили стазу Васкрса српства на светим просторима српског исходишта. Захваљујући њиховим бројним рукописима, ми смо данас у прилици да спознамо сурову збиљу, својеврсну Сцилу и Харибду са којој се суочавао српски народ крајем 19. и на освиту 20. века. И они нам данас служе као прворазредни историјски извори и сведочанства.

   Професор Виријевић се у обраћању присутнима на отварању изложбе и запитао, да ли смо и у којој мери ми данас достојни ,,ових часних подвижника“ и какве би нам речи они данас упутили:

-Стојећи вечерас пред фотографијама ових часних подвижника не можемо, а да се не запитамо да ли смо их и у којој мери достојни? Какве би нам речи они вечерас упутили. Поуке благородне, родитељске, испуњене речима охрабрења и наде свакако, али и опомене да се само трпљењем и истрајношћу, спремношћу на жртву свакојаку, може и мора доћи до жељеног циља. Усудићу се рећи и реч прекора и питање на којој смо то од многих историјских раскрсница ушли у погрешан смер, забасали у својеврсни ћорсокак из кога и дан данас тумарајући покушавамо да пронађемо какав такав излаз. Путеви Голготе на којима су они ишли носећи свој крст, нажалост су актуелни и данас. Они исти путеви посути трњем, драчом и оштрим шкриљцима, који вековима уназад парају жуљевите табане српског народа на немирним косовско метохијским ветрометинама.

На крају је професор Виријевић завршио своје обраћање са надом да ниједна жртва неће бити узалудна:

-Свесни да свако време носи своје бреме и да је повест циклични процес, остаје нам да истрајемо у вери и нади да ниједна жртва неће бити узалудна и да ће оваквих богоугоних вечери попут данашње и у будуће бити у Призрену, као и у другим срединама, у којим се, како у приповеци ,,Оклопник без мане и страха“ пише знаменити Григорије Божовић и сам некадашњи професор Призренске Богословије, српски народ, попут чича Мојсила Златановића из Горње Мораве, зубима држи за земљу, бранећи на тај начин своју тапију вековног постојања. На крају, остаје нам да одамо признање, искажемо захвалност гордим старинама, чија нас благородна лица посматрају са ових паноа и упутимо честитке аутору ове изложбе др Александри Новаков на уложеном труду и прегалаштву, којим је у знаменити косовско- метохијски венац уденула још једну драгоцену гранчицу.

Ауторка Александра Новаков је позвала присутне да погледају изложене фотографије говорећи о самој изложби и сведочећи своју љубав према Призрену.

-Мени све што се односи на Призрен много значи. Прошле године смо имали изложбу фотографија ,,Фотографије старог Призрена“, а ове године смо се определили да покажемо фотографије свих митрополита и епископа од 1854 -1941. почевши од Мелетија, преко Дионисија, Нићифора, Михаила и Серафима и свих ректора Призренске богословије од 1871- 1941. почевши од Саве Дечанца, а завршили смо са Живаном Маринковићем. Желимо да Призренцима и свим учесницима Спасовданских дана приближимо и наше митрополите и наше ректоре Богословије, који су значајно допринели у очувању српског живља на простору, не само Призрена, него целе Рашко-призренске митрополије, односно Епископије, и уопште Косова и Метохије, Старе Србије и Македоније. То ми је посебно важно, да њихова племенита дела остану нама у сећањима и да их ми сачувамо нашим будућим генерацијама и за наше потомство - рекла је др Александра Новаков.