Николаj Милостиви

У беседама са Својим ученицима, Господ наш Исус Христос често говори о спасоносном значењу милостиње као пројаве истинске и праве, апсолутне љубави према ближњем. Пазите да милостињу своју не чините пред људима да вас они виде: иначе плате немате од Оца својега који је на небесима. (Мт. 6, 1), — овакав идеал милостиње поставља нам Господ. Учи нас да чинимо тајно, да се не узносимо, да се не гордимо, да не трубимо на сваком кораку о нашем милосрђу, и шта смо добро учинили за ближњег.

У супротном, бићемо ускраћени за награду од Оца нашег Небесног. Ово је идеал, којем свако од нас треба да тежи, чинећи дела милосрђа. Да тежи томе, како би спасио своју душу. Толика је снага милостиње! Кроз њу добијамо опроштај за ствари које често сами себи не можемо да опростимо, за, како нам се некад чини, непоправљиве грешке.

Пример идеала безрезервне милостиње у свом животу много пута је пројавио светитељ, чије се име посебно поштује у целом хришћанском свету. И не само у хришћанском. Добро је познато да му чак и иноверни одају посебно поштовање. То је светитељ Николај, Мирликијски чудотворац. Није случајно што његово име има велику популарност.

Из житија сазнајемо како је светитељ једном приликом тајно помогао несрећном оцу, који је дошао до таквог очаја, да је био спремана да пошаље своје кћерке у блуд. Светитељ Николај је три пута, тајно, ноћу, одлазио до дома тог човека, и остављао му вреће злата, спасавајући чисте девице од грешних, блудних поступака, од служења ђаволу, а значи и њиховог оца од паклене погибије.

Али, то није једино дело милосрђа које је учинио свети Николај. Било је и мноштво других, која можда нису ни забележена у његовом житију.

О чему нам то говори? Говори нам да треба да подражавамо нашем наставнику не само у ревности, какву је светитељ пројавио бранећи чистоту вере, него и у свакодневној љубави и милосрђу. Треба то да радимо, пре свега, ради Бога, а не ради хвалисања, како то често бива, када сва средства масовне информације оглашавају какав смо предиван фонд створили, како много свима помажемо, а ми, уз то, добијамо и неке новчане дивиденде, или једноставно хранимо своју сујету, уживајући у зрацима славе овог света.

Нажалост, сада је у свету много више несрећа, рана и страдања, него што је јелеја љубави и лека милосрђа, лековитог за ове ране.

У исто време постоји велики број људи, који су, из разних разлога, у депресији, унинију и очајању. Стално зановетају, јер не знају зашто живе. Често се то може чути од младих и здравих људи, запослених у добрим фирмама, материјално обезбеђених, са доста слободног времена. Долазе свештеницима и жале се: „Не видим никакав смисао у животу.“ То је најстрашнија болест. Посебно је застрашујуће чути овакве речи из уста верника.

Најчешће је, пре свега, у питању лењост, а после и фатално неразумевање смисла хришћанства, његове природе. Може бити да човек није пажљиво ни прочитао Јеванђеље и никако не разуме, шта је то хришћанство и љубав према ближњем, пошто сматра свој живот бесмисленим. А поред себе има мноштво људи којима треба да укаже љубав, људи који страдају, и којима је потребна помоћ.

Ево чега би требало да се сетимо данас, на овај празник, на дан спомена на светитеља чија је љубав толико велика, да се и данас, много векова након његовог одласка у други свет, та љубав тако обилно пројављује. Требало би да се сетимо и да се потрудимо да пронађемо снаге, да макар у малом, подражавамо светитељу Николају, и да се старамо да начинимо себи кесе које неће овештати, ризницу на небесима која се неће испразнити. (Лк. 12, 33).