Седам месеци – цела епоха

Овог лета, тачније 3.јуна, Свето-Ваведењски ставропигијални мушки манастир Оптина Пустиња ће прославити 30.годишњицу од служења прве Литугрије и враћања манастира Цркви. Сећања људи, савременика тог доба, када је враћена колевка руског старчества, помажу нам не само да замислимо догађаје нове црквене историје, него и да осетимо дух прошлих времена, да га срцем дотакнемо, да осетимо његов колорит. Када су, у полуразрушеној Оптина Пустињи одслужили прву Литургију, наш саговорник се налазио на другом месту, пошто је добио ново одговорно послушање. Међутим, према мишљењима оних који су стајали код извора поновног рађања свете обитељи, управо је он – у то време јеромонах Јосиф, помоћник економа Свето-Даниловог манастира – припремио манастир да се у њему разгори кандило монашког живота. Настављамо циклус беседа посвећених догађају од велике историјске важности за верни народ Русије.

Баћушка, са интересовањем који не јењава, погледала сам документарни филм „Архимандрит Јосиф. Соловецка прошлост“, који је посвећен вашем 14-то годишњем служењу на Соловкам, као настојатеља Соловецког манастира. У филму се присећате Оптина Пустиње. Неке чињенице, детаљи, се, вероватно, савременим, оцрковљеним, младим људима чине невероватне. На пример: намесник Свето-Даниловог манастира архимандрит Тихон (Емељанов), сада – митрополит Новосибирски и Бердски – рекао Вам је, да Ви, јеромонах (!) ни случајно не идете у Оптину у мантији.

Премда се то и десило незадуго до великог јубилеја – хиљадугодишњице Крштења Русије, догађаја који је, како нам је познато, постао тачка преврата у руској историји XX века, премда су КПСС и Комитет глубоког бушења (тако смо дешифровали скраћеницу КГБ) били тада још на снази и нису губили на популарности. Шта значе активности КГБ, на својој кожи сам осетио. Моју сестру замало да су затворили, јер су њена три брата, укључујући и мене, уписали семинарију. Повереник Совјета за религију у Рјазанској области, тужио ју је, и само благодарећи владици Симону (Новикову), изузетном рјазанском архијереју, који је привлачио људе својом духовном мудрошћу, дубоким богословским знањима, и поражавајућом једноставношћу у разговору, беда је успешно одвраћена. Дакле, да бих избегао непријатности, отишао сам у Оптина Пустињу у световној одећи, како ми је и речено. Подрасник и епитрахиљ сам ставио у ташну, коју сам понео са собом. Манастирске просторије нису биле враћене Цркви, али без обзира на то, требало је радити рестаурацију, и стога су са мном у обитељ пошли радници из Управе за рестаурацију и изградњу Московског Даниловског манастира. Било је то октобра 1987.године, уочи празника старца Амвросија Оптинског. Чини ми се, чак сам и сигуран, да нисам случајно тамо завршио. Постоји предисторија коју би требало да испричам. Током студирања у Московској духовној семинарији, прво сам био црквењак, затим старији црквењак, потом старији ипођакон. Једном приликом сам угледао на прозору, у олтару наше факултетске капеле синодик Оптинских стараца. Почео сам редовно да их помињем. Док сам био на четвртој години студија и пошто сам се замонашио, схватио сам да ће ускоро доћи време када ћу морати да напустим зидове алма матер. И преписао сам имена из синодика у свеску. Када сам 1986.године пребачен у Данилов манастир, наставио сам да помињем Оптинске старце.

Господ је тако премудро све уредио, да је директор Козељске пољопривредне школе, на дан нашег доласка био у болници, па сам се, са његовим негативним односом према Цркви и верницима, а посебно према монасима, сусрео нешто касније. До тада ми је заменик директора школе доделио у двоспратном корпусу собу на првом спрату, а раднике су сместили на други. Преградио сам собу завесом: добио сам спаваћу и, грубо говорећи, дневну. Касније, када се појавио и директор, питао сам га да ли би могао да нам уступи тај корпус, на шта ми је он одговорио: „Не корпус, него ни један квадратни метар вам нећу оставити! Марш, идите у трпезаријски корпус, тамо се сместите.“ Одвео ме је у трпезарију на други спрат. Подижем очи – мајко моја! Било је већ касно, и изнад мене се простирало небо и сјај звезди. То је био северозападни објекат, без плафона и крова. Искено говорећи, сневеселио сам се. Пожалио сам се момцима-радницима из Даниловог манастира. Они су ме, за сваку похвалу, одмах умирили, ободрили: „Оче Јосифе, не брините се, презимићемо. Наручићемо летве, шпер-плоче, битумен, све ћемо урадити“. Заиста, све су наручили и урадили. А даље, десило се мало чудо. Изашао сам да се прошетам, и решио да погледам у неку просторију испод. Испоставило се да је то котларница. Упознао сам се са ложачем, азербеџанцем по националности, и питао сам га да ли може да може да пронађе мајстора да бисмо урадили грејање. Одговорио је: „Нема проблема, урадићемо“. И право из котларнице нам је стигло грејање.

Значи, дошавши у разрушену обитељ, где су били тешки животни услови, Ви сте, са радницима Даниловог манастира, презимили у топлом?

Да, живот се некако уређивао. Замислите, у фебруару месецу долази ми директор школе и строго пита, зашто сам отворио прозор. Вели, ученици му се смрзавају у учионицама, а овде, по хладноћи прозор отворен! „Сада ћу га затворити и изаћи, а Ви овде поседите“, – замолио сам га, уз осмех. После неког времена, враћам се и видим: директор седи уз отворен прозор. „Па овде нема ваздуха!“ – говори избезумљено. Како и да се не избезуми: њему се ученици смрзавају, а код нас у фебруару врућина! Морао сам да га подсетим како сам га молио за другу просторију и како ме је одбио. И да нам је он, директор ПТУ, дао корпус у који је у почетку било страшно улазити. Ми смо средили објекат, и сада је функционалан.

А мантију сте извадили из ташне?

Извадио. Неочекивано, 7.новембра, на 60.годишњицу Октобарске револуције, у обитељ је дошао повереник Совјета за религије за Калушку област. Треба да признам, помислио сам: ево, бес га је довео овамо! Да у оквиру празничне демонстрације шетао по Калузи! Али ми је Господ послао једну плодотворну мисао: треба из свега извлачити корист. Када је неочекивани гост стигао, ја сам се молио. Скинуо сам епитрахиљ, остао у мантији. Сместио сам повереника за сто и почео сам да му причам чиме се бавимо. Затим сам предложио да се заједно прошетамо по поседу: боље је кад човек види све својим очима. Урадио сам то промишљено, интересовала ме је његова реакција: шта ће рећи на моју мантију. Ако реакција буде негативна, мораћу да скинем. Ако прећути, моћићу да је носим без опаски. Прећутао је. Данас причам овај случај, као неку бајку.

Горка бајка, оче, срећом из прошлости. Реците, колико интензивно сте проживљавали одвајање од литургијског живота?

Био сам у вези са Даниловим манастиром, који, иако је био у рушевинама, и прекривен рововима, ипак је одређену суму новца одвајано за обнову Оптина Пустиње. Ишао сам за њима, односио авансни предрачун у рачуноводство, правдао сваки потрошени рубаљ. Једном приликом, намесник архимандрит Тихон ми је рекао: „Сваке суботе долази овамо, служи, а у понедељак се враћај у своју Оптину“. Своју! Када сам дошао у Оптину, прво што смо урадили, почели смо да се молимо. Служили смо јутрење и вечерње, а у Великом посту смо, у суботе, почели да читамо молитве за упокојене. Жена, која је код нас спремала, Татјана, једном је упитала: „Оче Јосифе, можемо ли да долазимо код вас, а не Козељск?“ Одговорио сам позитивно, и веза се моментално успоставила. Најважније је што је на том месту опет прозвучала молитва. Ватрена, суштински искрена. Помињали смо Оптинске старце. Помињали смо упокојене, чија је имена народ остављао. Постоји непроменљиви закон духовног живота: тело без душе је мртво. Пред нашим очима, душа Оптина Пустиње је оживела.

Оче, али ако говоримо о практичним стварима, монаси који су послати овде да обнављају манастир, приписују Вам заслугу, да сте, пре свега, оспособили за богослужења надвратну Владимирску цркву, саграђену на кули са Анђелом на ветруљи. Управо је у овој цркви три деценије уназад служена прва Божанствена литургија.

То такође има своју предисторију, са интересантним превратима. У један од мојих долазака у Данилов манастир, намесник ми је рекао: „У фебруару ће у Оптину Пустињу доћи намесник, спремај храм“. У повратку, одмах сам отишао директору Козељске пољопривредне школе и обавестио да имам наређење да спремам храм за богослужења. На шта ми је овај одговорио: „Никакав храм ти нећеш добити! Требају нам просторије“. Тада сам се упутио у Козељск, у извршни комитет, чији је председник била жена. Пошто је саслушала моје излагање и питање за савет, како да поступим – да ли да враћам раднике у Данилов манастир, или да им дајем посао, одговорила је да сада, овог тренутка не може ништа посаветовати. Сама ће доћи у Оптину, погледати, проникнути у смисао, и тек након тога донети закључак. Стигла је, и ушла са северне стране у Ваведењски храм. Како је згазила на трули дрвени под, тако јој је даска под ногама пукла. Растојање између пода и земље било је мало, па на сву срећу, председници се није ништа десило. Зато је могла у ходу да оцени ситуацију. Рекла је директору школе: „Ви сте мислили овде да правите учионице? Дајем вам недељу дана да ослободите просторије, нека граде храм“. Са стране су стајали стругови. У недељу сам отишао на службу у Данилов манастир, и замолио протомајстора који је такође био из Данилова, да се договори са руководством једне војне јединице, да војници камионима однесу машине из храма. Вратио сам се у понедељак и био сам шокиран. Стругови леже на земљи, а ручке поломљене. Директор школе ми је претио судом. Али, пре свега, наредбу председника исполкома, да испразни просторију у року од недељу дана није испунио. Друго, сам нисам био тог дана у Оптини. Све у свему, средило се.

О тешким узајамним односима са тим чевеком по презимену Агејев, који се осећао као пуноправни домаћин у Оптиној Пустињи, и који није желео у њој да види никакве монахе, сећао се и после 30 година, први настојатељ обновљеног манастира, митрополит Владимирски и Суздаљски Евлогије. Али, први ударац сте Ви примили. И шта је на крају било са храмом Ваведења?

Десило се следеће. Припремили смо јужни параклис, у част светог Николе, али је архимандрит Тихон, до којег су, по свему судећи, дошле нетачне информације, загрмео: „Какве ти тамо службе правиш? Како смеш?“ Ја сам одговорио да врло добро знам: без архијерејског благослова не смем да служим, па се зато само окупљамо у параклису и служимо молитвено правило. Отац Тихон је наредио да се расклопи иконостас. Једном је рекао, двапут, па је решио да пошаље у контролу свог келејника. Ту ме је Господ просветлио да пронађем ново место за иконостас. Угледавши изнад Царских двери просторију, у коју, из нејасног разлога није било улаза, обратио сам се директору музеја за објашњењем. Добио сам одговор како је све обновљено, стављен нови под, али због предострожности од деце која би могла да направе пожар, врата су морала да се зазидају. Даље је речено, кобајаги, да, ако преузмем на себе одговорност за пожарну безопасност, показаће ми прорез за врата. Показали су. Када је келејник намесника дошао „у контролу“ ми смо већ расклопили дрвени иконостас у параклису светог Николе, и пренели га у надвратни храм. При чему се по размерама одлично уклопио! Потом је Издавачко одељење Московске Патријаршије направило фотографије икона и ми смо их по редоследи налепили. Касније, како су ми причали, архимандрит Евлогије (Смирнов), је у мају 1988.године послат тамо овамо као намесник. Радосно се изненадио: „Невероватно, храм је спреман за богослужење!“ Такво је чудо учинио Господ!

То су биле копије икона?

Не, баш колор фотографије великог формата.

Оче Јосифе, из горенаведеног документарног филма сам сазнала да се током вашег периода у Оптина Пустињи десио догађај од посебне важности за Вашу породицу. Ваше мама и сестра су се замонашиле. Како се то десило?

Знао сам да је моја мама (Царство јој Небеско и вечни покој) од малих ногу желела да буде монахиња. Још као дете је молила мог деду да је у будућности отпусти у манастир. Деда је одговорио да се манастири затварају, да се цркве руше – и где да је пусти? 1987.године мама је оболела од перитонитиса. Пребацили су је у Рјазан мојој сестри, та ми је написала телеграм: „Мама се лоше осећа. Дођи.“ Долазим, и схиархимандрит Серафим (Блохин), захваљујући коме сам ја у своје време одабрао монашки пут, говори: „Замонаши је“. Сестра је исто тежила монаштву, стога сам их обе, по благослову оца Серафима, замонашио: маму – са именом Марија, и сестру са именом Неонила. Тако је Господ испунио давну мамину жељу... Потом је она била са мном у Шацку Рјазанске епархије, где сам морао да се потрудим око уређења Свето-Никољског храма. Затим у мушком манастиру Светог Јована Богослова у селу Пошчупово код Рјазана, где су ме послали да обнављам обитељ, и где је мама имала послушање у трпезарији. Када је фебруара 1992.године, Патријарх Алексије II својим Указом поставио мене за намесника обитељи на Соловках, стара монахиња Марија кренула је са мном у овај сурови и прелепи крај. Већ сам говорио новинарима да ми је мама много причала о нашој породици. По њеној линији, били су то благочестиви преци. Сматра се да је њиховим молитвама троје из наше породице примило монаштво – мама, сестра и ја, док су двојица браће постали свештеници.

О безграничној милости Божијој говори и чињеница да сте, када вам је било свега 20 година, по повратку из војске, први пут угледали свештеника, први пут се причестили, после чега Вас је Господ узео за руку и повео путем спасења.

Неизмерно сам благодаран Господу за то што је Он уложио у моју душу љубав према храму и молитви. Приликом ступања у семинарију, 1978.године ми је владика Симон, код којег сам пре служио као ипођакон, наредио да редовно одлазим на братски молебан преподобном Сергију. Уверио сам га да ће тако и бити. На шта је он, некадашњи инспектор Семинарије и Академије, са осмехом одговорио: „Знам вас! Матуранти сви иду. Семинаристи са прве и друге године исто скоро сви иду. Са треће године мање, са четврте још мање, а студенти Академије – иду само изабрани“. Ја сам много волео братски молебан, па сам обећање које сам дао, и одржао.

Једном приликом се отац Евсевије (Савин), који је био намесник (сада митрополит Псковски и Порховски, од недавно умировљени) заинтересовао: „Вања, видим, често одлазиш на братски молебан. Тешко ти је?“ – „Не, оче, – одговарам му. – Допада ми се, даје ми снагу“. У семинарији нас је у соби било по 15-20. После братског молебна сам одлазио у амфитеатар и тамо се молио. То је постало моје омиљено занимање. Ако је учионица била заузета, ишао сам у врт, шетао по дијагонали и читао молитве из каноника.

Баћушка, можемо ли рећи да је време које сте провели у Оптина Пустињи, мада и кратко, свега седам месеци, било за вас читава епоха?

Наравно да може. Мада, треба додати, за мене је све било епоха. И служење у манастиру светог Јована Богослова у селу Пошчупово, где сам имао послушање благајника, а затим економа манастира и где сам видео необичан раст духа! Све је кипело и врило, као да смо имали гејзир! И послушање намесника у другом обновљеном манастиру – Соловецком – исто једна епоха. Куда год би ме Господ слао, све ми је постајало домаће и блиско. И људи, и зидови.

О обнављању манастира Соловки ћемо се вратити у другом интервјуу. Сада бих желела да питам: Да ли се видели обновљену Оптину Пустињу?

Само једном. Мислим да је то било 1994.године. Морао сам често да путујем за Москву, да решавам питање Соловецког манастира са Патријархом Алексијем II, али нисам желео на дуго да напуштам обитељ, зато никуда даље нисам одлазио. Једном приликом, када сам одлазио код Свјатјејшег, Намесник Оптина Пустиње блаженопочивши, архимандрит Венедикт (Пењков) ме је позвао на неку прославу. Био сам приморан да променим устаљену маршруту, да посетим светињу за коју ме је везивало много успомена.

Обрадовале су ме добре промене у њој... Када сам, после тешког хеморагијског инфаркта 2006.године (а прогнозе доктора су биле следеће: 99 процената да нећу преживети, и само 1 проценат да хоћу) по сећању сам окренуо број оца Венедикта. Позвао ме је да посетим обновљени скит Јована Претече. То сада имам аутомобил-аутоматик и сваки дан (изузетак је двонедељна рехабилитација у болници, два пута годишње), и одлазим у манастир Јована Богослова на Литургију и вечерњу службу. А тада није имао ко да ме довезе до Оптине, па сам морао да се захвалим баћушки на позиву и одбијем. Рећи ћу да ме за скит везује не баш лепо сећање. Са болом у души се сећам да је у скиту, на горњем месту висио...портрет Лава Толстоја. После су ми испричали, да је приликом освећења скита 1990.године присноблажени митрополит Владимир (Сабодан), будући Предстојатељ Украјинске Православне Цркве Московског Патријархата, питао директора музеја (тада је скит био у власништву музеја): „Какво сте то чудовиште окачили?“

* * *    

У наставку разговора о безграничној милости Божијој, навешћу још један пример, у вези са мојим саговорником. 22.септембра 2005.године архимандрит Јосиф је прослављао свој имендан у Соловецком манастиру, где је окупио настојатеље подворја. Одједном, како се после присећао, чуло се звоно – била је то келејница оца Јована (Крестјанкина) Татјана Сергејевна. Говори да баћушка позива оца намесника у Печере, а потом пружа слушалицу самом старцу... Одмах после имендана, отац Јосиф се упутио и Псково-Печерски манастир. Са оцем Јованом је пријатно разговарао, фотографисао се за успомену. Отац Јован је госта даривао разним даровима, међу којима су била и сабрана дела светитеља Игнатија (Брјанчанинова) и светитеља Теофана Затворника, баћушкина полумантија и епитрахиљ. У зиму наредне године отац Јосиф је доживео инфаркт. Један сабрат Спасо-Преображеског Соловецког ставропигијалног манастира, јеромонах Лонгин (Новоселов), који сада служи на подворју у Москви, у том тренутку је био у Печерама. Сазнавши за несрећу, саопштио је старцу неутешну реалност: отац Јосиф је у врло тешком стању и тешко да ће преживети. „Рано му је да одлази. Нећемо га пустити“, – изговорио је отац Јован, и устао на молитву. „Верујем да сам молитвама оца Јована остао жив, а такође и молитвама соловецких монаха који су се усрдно молили за моје здравље“, – рекао је, за крај нашег разговора, архимандрит Јосиф (Братишчев). Наш фотограф Владимир Ходаков је фотографисао баћушку у полумантији сверуског старца.

Фотограф: Владимир Ходаков

Такође су представљени снимци из архиве архимандрита Јосифа (Братишчева)