Наше историјско искуство говори да ћемо опстати

Неопходно је да се вратимо светосављу, правим вредностима, да ценимо свој народ и поштујемо друге... Треба говорити, писати, аргументима сведочити да је ово српска земља.

       О животу и раду и везаности за завичај, са Александром Новаков смо разговарали у Призрену, од којег, бавећи се научним радом никад није ни отишла.

   Александра, ево нас у твом родном граду Призрену, граду из којег си отишла, али му се стално враћаш, у последње време све чешће и сваки пут донесеш неко ново дело које нам открива важне чињенице о људима и догађајима који су у њему живели, радили, који сведоче о постојању Српства и православља на овим просторима.  

   - Призрен је мој град, град у којем сам провела своје најлепше године и на прагу зрелости отишла да студирам историју, с намером да се вратим... Шетајући, као девојчица, по призренској калдрми на сваком кораку сам се сусретала са траговима српског средњовековног културног наслеђа. Иако нисам у пуној мери била свесна значаја свог окружења – Богородице Љевишке, Цркве Светог Спаса, Светих архангела, Богословије, ипак сам већ тада почела да снивам да постанем хроничар свога града. Жеља ми је испуњена, бавим се прошлошћу свога ширег завичаја. Трудим се да од заборава отргнем знамените личности, догађаје, друштвени живот, менталитет људи, обичаје... града Призрена.

     Призрен је стално присутан у твом научном раду. Како си се уопште одлучила да се бавиш Призреном, призренским темама?

   - Одувек сам желела да се бавим темама из мог завичаја али сам мислила да је то потпуно немогуће да се на прави, истраживачки начин бавим Старом Србијом јер живим и радим у Новом Саду. Зато сам и почела да пишем магистарски рад о Милици Томић, знаменитој Новосађанки, ћерки Светозара Милетића и супрузи Јаше Томића. Али готово преко ноћи као да ми је неко шапнуо ,,Остави то, то ће неко други, врати се Призрену.“ Када сам решила да се бавим призренским темама размишљала сам о чему бих могла да пишем, а да буде на научној бази. Уз велику помоћ колеге проф. др Славише Недељковића определила са се да реконструишем рад Призренске богословију, на основу архивске грађе. Након мукотрпног архивског истраживања (сва архивска грађа саме школе страдала је у Првом светском рату) успела сам да напишем историјат Богословије од оснивања 1871. до 1890. године, до прве реформе. У том периоду школа се називала Православна српска богословија у Призрену. Магистрирала и ту се зауставила... Приређена је књига ,,Православна српска богословија у Призрену 1871–1890“, поводом 140 годишњице Призренске богословије, у издању Епархије рашко-призренска и Епархије нишке. О књизи су афирмативно говорили колеге историчари, написано је неколико приказа и то ме је подстакло да наставим да се даље бавим завичајном историјом, у ширем смислу те речи.... и тако су настали „Стубови српске просвете“

Док сам истраживала историјат Призренске богословије, по архивима широм Србије, сусретала сам се са грађом о српским средњим школама у Османском царству. О томе, као студент историје, и касније, нисам знала ништа, о томе није било литературе и то ме је посебно заинтригирало. Одлучила сам да пријавим докторску тезу о тим школама, имала сам потребу да допринесем откривању нечег новог, а тиче се живота Срба у Османском царству.. И кренула да истражујем... Дуго, скоро осам година сам радила на тој теми, како ја у шали кажем 2.920 дана је трајало истраживање и писање тезе. Мислим да сам успела да реконструишем живот српских средњих школа у Османском царству. Потпорни стуб тих школа била је свакако Богословија у Призрену, а велику улогу у развоју просвете, културног и уопште националног рада имале су и друге средње школе: Српска гимназија у Цариграду, Српска гимназија у Солуну „Дом науке“, Српска мушка гимназију у Скопљу, Српска мушка гимназија у Битољу (она ми је била највећи изазов јер ми је било потребно готово годину дана да откријем када је гимназија и отворена) и Српска гимназија у Пљевљима. Одбранила сам докторску дисертацију и из ње је проистекла књига ,,Стубови српске просвете, српске средње школе у Османском царству 1878–1912“. Књига је објављена у издању Заводу за уџбенике. Књига је запажена о томе сведоче и два значајна признања: на Нишком сајму књига припала јој је награда „Иницијал“, а Годишњу награду Ђурђа И. Јеленића доделио је Архив Србије. Ова друга награда ме је посебно обрадовала јер су моје колеге, историчари, проценили да је то било најбоље историографско дело у 2017. години, од тога нема веће сатисфакције.

Делом из Призрена ниси одлазила, мада физички ниси била присутна. А како се десио поновни долазак у Призрен?

   Моја породица, као и друге српске породице протеране су из Призрена 1999. године. Сви ти догађаји су за мене били болно искуство. У Призрен нисам долазила све до 2015. године. Мислила сам да сам изгубила Призрен и да више немам свој завичај. Ужасан осећај, посебно за неког ко се свакодневно сусреће са славном историјом тог града. Када сам први пут, након 16 година дошла у Призрен осећала сам се ужасно, јадно... помислила сам да ту више нећу крочити. Исувише болно, навирала су ми сећања, успомене, куће у којој сам порасла више није било, споменик на очевом гробу је био оштећен... пролазила сам градом пуним људи а то је за мене био град без људи, јер се ником нисам јавила, никог нисам познавала.... Емоције су биле разарујуће. Нисам могла да издржим тај осећај и дуго сам се борила са тим... Рекла сам да се никада у Призрен нећу вратити јер то није више био мој град... Тако ми је то тада изгледало.

Но, на срећу упознала сам Бојана Бабића, председника Друштва пријатеља манастира Светих Aрхангела и великог заљубљеника у Призрен. Пре три године, организовао је Фестивал средњовековне музике у Атријуму Цркве Светог Спаса. На подстицај моје куме Радмиле Кнежевић ја сам дошла на тај фестивал и нисам погрешила. Осећала сам се посебно, поново сам поносно ходала Призреном, без страха, срела старе пријатеље, мајке мојих пријатеља које су се вратиле да живе у Призрену... Од тада редовно се враћам Призрену, на два или три месеца долазим, као по своје окрепљење некако, као да долазим у неко светилиште. Осећам се добро, испуњено, као да Призрен никад нисам напуштала. Таквом мом осећају доприноси отац Михаило, игуман манастира Светих архангела који нас Призренце сабира у свом дому, Архангелима, духовно окрепљује и снажи. Изузетна личност. Придружила сам се малој, али одабраној екипи Бојана Бабића и Друштву пријатеља и сада заједничким снагама духовно обнављамо Призрен.

     Прошле године си у Призрену представила једну књигу значајног Србина, Призренца, Петра Костића. Можеш ли да нам кажеш нешто о тој књизи?

- Прошле године је Друштво пријатеља манастира Свети Aрхангели прославило 165. рођендан Петра Костића, чини ми се, на најбољи начин, тако што је сабрало све његове радове расуте по српској периодици, објављиване од 1902–1934. године и објавило књигу „Листићи из ближе и даље прошлости Петра Костића“. Књигу смо приредили др Урош Шешум и моја маленкост. Петар Костић је најзначајнији Србин Призренац свога доба, а једна је и од најзнаменитијих личности уопште Старе Србије и Македоније, притом мислим и на средњи век све до дана данашњег. Прошле године објављена је и књига „Стубови српске просвете“, али сам се ја много више потрудила да се промовише књига Петра Костића, него моја књига. Важно је да се о Костићу говори, посебно у овим одсудним тренуцима ... Књигу смо представили на Сајму књига у Београду, у Призренској богословији, у Крипти Храма Св. Саве, то је била једна велика и важна промоција, скоро двеста људи је присуствовало. У оквиру недеље Косова и Метохије у Матици Српској представљени су „Листићи...“ На тој промоцији је говорила проф. др Љиљана Пешикан Љуштановић која је потпуно очарана Петром Костићем. Када је прочитала књигу послала ми је поруку: ,,Прочитала сам ову књигу као најузбудљивији роман“. Српски културни центар из Вуковара је желео да промовише „Стубове..“, ја сам предложила да се промовишу и Листићи из даље и ближе прошлости. Занимиљиво је то да је публика у Вуковару била врло заинтересована, јер ми Срби где смо у мањини бринемо исте бриге, како на Косову и Метохији тако и у Хрватској. Након промоције у Крипти Храма Св. Саве, његово преосвештенство епископ Атанасије Јевтић је предложио да се поново објави Костићева књига „Црквени живот православних Срба у Призрену и околини, са успоменама писца.  

     И та књига Петра Костића је представљена ове године у оквиру Спасовданских дана у Призрену?

-Тако је. Црквени живот православних Срба у Призрену и његовој околини у XIX веку (са успоменама писца), објављено је 1928. године у Београду. Књига је наишла на велико интересовање научне јавности и шире читалачке публике. То дело је доживело репринт издање 1998. године. Нажалост, ратне прилике су онемогућиле читаоце да дођу до књиге и готово цео тираж је остао у Архиву у Призрену. Вишегодишња потраживање те књиге нису уродила плодом а тираж је вероватно доживео „књигоцид“. Као што сам већ поменула, иницијативом владике Атанасија Друштво пријатеља је одлучило да одштампа репринт издање ове Костићеве књиге.

Зашто је Друштво одлучило да одштампа ову књигу?

Костићева дела су својеврсни документи о постојању Срба на овим просторима и сведоче о историјском праву Срба на те територије. Не само зато што је то колевка српске државности, већ и због тога што су Срби, упркос свим насилним сеобама, тамо живели у великом броју, у време османско, све до последње сеобе. Објављивањем Костићевих дела духовно обнављамо Призрен и чувамо га у мислима, садашњим и потоњим генерацијама. Сећамо се прегаоца који су делали у корист српског националног бића, који нас подсећају и позивају да идемо њиховим путем. А Костић је био типичан национални делатник који је бринуо „српске бриге“. По архивима широм Србији постоји његова преписка са знаменитим личностима и представницима власти, предлагао је, саветовао, износио своје мишљење. Његов речи су имале одјека у Београду и захваљујући његовим залагањима Срби су у Османском царству, колико је то било могуће, живели спокојније.

Споменули сте преписку Петра Костића. Колике су шансе да српски историчари сакупе и објаве ту преписку?

   Мој план и не само мој план, већ и других историчара попут Уроша Шешума, Славише Недељковића је да се објави целокупна преписка Петра Костића. Његове преписке има много и не само у српским архивама, већ и у архивима у Бугарској. Наиме, за време Првог светског рата, 1916. када је Петар Костић интерниран, Бугари су однели све његове списе и сву његову преписку. Он је због тога био дубоко огорчен... Покушаћемо да пронађемо Костићево давно изгубљено „благо“ које је похрањено у Софији.

     Као историчар који има приступа историјским архивима, када дођете у Призрен, после свега што се издешавало 1998, 1999, 2004. марта месеца, да ли се дешава да поредите оно време Петра Костића и ово време данас? Има ли сличности када је живот Срба у питању?

   -Непрестано поредим, има сличности, итекако... Ја мислим да је време када је живео Петар Костић било боље, можда чак и безбедније за Србе него данас. Зашто, па зато што је тада у Призрену живело око 8500 Срба, зато што је у граду постојао руски конзулат који је штитио интересе Срба, често и њихов голи живот. Знало се у Призрену ко је ко? Од Петра Костића су не само турске власти него и грађани, иноверци, зазирали. Имали сте и тог косовског валију па сте могли да се потужите. А у Цариграду је дуго година био Стојан Новаковић који је успевао да на неки начин, заштити интересе Срба. Није било лако онда али је страшно време и сада. Када помислим на живот Срба у енклавама „том затвору на отвореном“ осетим зебњу и страх за њих. Та њихова храброст као да се генетским кодом преноси... За дивљење је њихова решеност да остану у својој вери и на свом огњишту.

        И ето после свега овога што смо казали, шта нама као народу који има иза себе Петра Костића и његове савременике и који има Србе који у јако тешким околностима живе у Ораховцу, Великој Хочи, Призрену и у другим деловима Косова и Метохије, ваља чинити?

-Чудно, али ја мислим да време ради за нас. Економске неприлике обичног човека, не нарко дилера, су наши савезници, али не и Европске уније. Уздамо се и у еманципацију жена и не више енормни наталитет, напротив... До бољих прилика, нама једино преостаје да очувамо српско културно наслеђе, да обновимо тамо где је разрушено, да духовно напајамо наше градове... За Србе који живе на Косову и Метохији је најважнија Божја помоћ да опстану. Ја мислим да ће, упркос свему, опстати. Ја бих желела да се вратим и да са породицом живим у Призрену и ако околности дозволе, вратићу се. Наше историјско искуство говори да ћемо опстати, јер смо опстали и након прве и друге Велике сеобе и свих сеоба, а било их је... јер да није тако данас у Ораховцу и Великој Хочи не би било ни једног Србина, који стрпљиво чекају и дочекаће, верујем у то.

     Рекосте и то да сте у Призрен овога пута довели своје пријатељице, колико је и то важно да се на Косово и Метохију доводе и људи који овде нису рођени?

- То је задатак свих нас. Важно је доводити Србе из уже Србије да виде и осете Косово и Метохију, да виде Ораховац, Велику Хочу, Средачку Жупу, да виде Ново Брдо. Ево данас смо били, ја сам фасцинирана, први пут сам била у Новом Брду... Да престанемо да будемо аутошовинисти, да не мислимо да је Косово и Метохија завршена прича... И не говорим само о сусрету Срба са светињама нашим, него са обичним народом, њиховим народом, који ту живи. Не предаје се лако што је твоје. Вратити осећај да је то српска земља и да се њоме не тргује тако лако. Неопходно је да се вратимо светосављу, правим вредностима, да ценимо свој народ и поштујемо друге... Овој нацији треба оздрављење... Да се вратимо Богу, као што данас, након литургије, рече отац Михаило. Да своју децу учимо да знају ко су, одакле су и где су њихови корени а и корени овог народа.. Позната је чињеница да се Французи, након Француско-пруског рата када су Алзас и Лорен припојени Немачкој на географским картама, ту област означавали црним флором. Посебно су на томе инсистирали у школама и у уџбеницима, да деца то запамте. Нису имали избора, као ни Србија данас, али су сећање на те своје области, тако чували и сачували. То исто може и Србија, не мора да користи црни флор али постоји толико других начина да се одржи живо сећање. Треба говорити, писати, аргументима сведочити да је ово српска земља. И да завршим речима нашег епископа Теодосија изреченим у Матици српској „да и ако нам и узму све, не могу нам узети наше прегалаштво, труд и напор... “, треба истрајати!

Лепо сте то казали да се треба говорити и сведочити да је ово наше да је Призрен настао на темељима српства. Али шта као историчар кажете на одлуку тзв. Косовске владе, која је управо данас до нас стигла, да је Призрен седиште самопроглашене државе Косово?

-Призрен не може никако истински (осим као мртво слово на папиру) да буде историјска престоница тзв. државе Косово. Комплетно споменичко и културно наслеђе Призрена припада пре свега српској али и турској провинијенцији. У самом граду и околини забележено је да је постојало више од 300 цркава и манастира. У самом Призрену и данас постоји десетак црква у којима се литургија служи, а тамо је још толико и црквишта. До краја 20. века у самом граду и околини није постојао ни један једини албански споменик, осим куће у којој је заседала Призренска лига, јуна 1878. године. Ја мислим да они припремају Призрен за будућу престоницу тзв. Велике Албаније и да је ово само опипавање пулса... Они снивају, Бог се смеши... Време ће показати. Ја сам оптимиста!

Оливера Радић