О светости. Промишљање

„Свако има своју прошлост. Сваки грешник има будућност.“ Пошто сам прегледао хиљаде англојезичних психолошких форума, овај цитат из драме „Жена која не заслужује пажњу“ (са тако провокативним називом, мала је вероватноћа да би могла бити објављена на Западу) изгубио је свој први део, срж шале, која је некада шокирала престарелу викторијанску даму у капици, и која је сада прелетела на наше, домаће интернет простаранство. Овде она наставља да теши све оне, који се, присећајући се младости, спотичу о празне флаше, непознате људе у кревету, и лагане угризе савести. Вели, светих ни из далека нема, не гурај нос. Али, хајде да оставимо Оскара Вајлда и његов префињени цинизам по страни, и хајде да се потрудимо да одговоримо на питање, ко су светитељи и да ли ми, грешни можемо да им се приближимо.

Светитељи, заиста, имају прошлост. Свако од њих има своју. И, ако се човеку чини да је светост потпуна безгрешност, онда мало шта разуме. Безгрешан је само један Човек на свету. Њега тако и зову, Једини Безгрешни. Сви остали учествују у борби, стоје на ивици, и не знају своју будућност.

Али је од изузетне важности да грешник има будућност. Човек је саздан као способан за светост. Као што се из било које тканине може направити мантија, од било ког комада воска направити свећа, тако и сваки, чини се, грешни човек, може се осветити, ако се приближи Богу. Он је чак призван на то: зато се освећујте и будите свети, јер сам ја свет. Тако је написано.

Да, и из ког разлога би над сваким покојником певали „Са светима упокој“, ако би међу њима и заиста светим људима лежала непремостива пропаст?

Пропаст се може превазићи.

Ево вам једно мало откровење: сваки човек може бити свет.

То никако не значи да ће заличити на светог Николу, или светог Серафима. Напротив. То значи да он неће ни на кога личити. Светост се не може ставити под шаблон. Нема ни једног светитеља, који би са јувелирском прецизношћу ископирао неког другог. Ако нам делује другачије, значи да опет нисмо у току.

Личност која се расцветала у Духу Светом, је света. Личност је стога личност, што друге такве у свету нема и неће је бити.

Не треба при томе чекати чуда и свима очигледне славе. Управо то смо навикли да очекујемо од светости, и то само изнова потврђује да, како сада кажу, нисмо „у току“. Највећи од свих рођених од жене – Јован Крститељ – није направио ни једно чудо. Мојсеј и Илија су мањи од њега, а он нити је васкрсавао, нити исцељивао. Постојали су истински чудесни људи, попут Онуфрија Великог, који су у пустињама провели по пола века и више, који су разговарали са анђелима, и ни са ким другим. Нису имали славу. За њих једноставно нису знали. Тако да ни чуда, ни широко распрострањено признање светости, нису обавезни пратиоци.

Човек треба да буде испуњен Богом. Не апстрактном добротом, нити мекоћом и питомошћу, него управо Богом. При томе, по мери своје дубине. Унутрашња мера човекова може бити мала, као напрстак. Али ако је напрстак пун, то ће бити велика светост. Постоје још и ведра, амфоре, кофе, и остали судови, распоређени према својој величини. Добро би било, ако би сваки био пун. Тада би сви били свети, при томе различито свети. Тако је и на видљивом небу: Друга је слава сунцу, друга слава месецу, и друга слава звездама; јер се звезда од звезде разликује у слави. (1 Кор. 15:41).

Светост доказује постојање другог света и истину Јеванђеља.

Захваљујући светом Јеванђељу, из књиге, од „обичног“ текста настају плот и крв, дисање и молитва конкретног човека. Светитељи и јесу „оваплоћено Јеванђеље“. Сваки посебно се оваплоћује у један или неколико цитата. Сви заједно, сабор свих светитеља, оваплоћују Јеванђеље у целини.

Можемо их молити: Пантелејмона за здравље, Николаја за помоћ на путу, Спиридона за решавање стамбених проблема. Зашто не молити? То су отворени и чисти извори. Срамно је и глупо да жедан не пије са тих извора. Али, волети светитеље треба не само за добар удео у нашем сујетном животу. Треба их волети јер постоје; за то што су радосно откровење о томе, какав може човек да буде.

Све што свет говори о човеку је идеолошко убиство. Према учењу гордих наука, човек је грумен прљавштине која говори, дужник гроба без наде на васкрсење. Тешко је не спустити главу пред виртуелним јармом, ако нас тако учи школа, ако тако говори улица, тако пева естрада... Али, довољно је да се у тој тами упали свећа намењена Сергију Радоњешком, и лажна мишљења одлазе у углове химере, а на њихово место долази радост.

Светост је, на крају крајева, радост која је заменила сузе. Који су сејали у сузама, пожњеће у радости. Идући иђаху и плакаху, бацајући семе своје; а долазећи доћи ће с радошћу, узимајући рукотворине своје. (Пс. 125:5-6).