О правилној исповести

Превијајмо своју рану

– Старче, када ми се деси да паднем у духовној борби, ја се успаничим.

– Не бој се. То је борба, а у борби се задобијају и ране. Оне се лече исповешћу. Видиш, и у рату војници који су рањени у борби одмах одлазе лекару, тамо им превијају ране, па здушно настављају да се боре. Осим тога, војници на тај начин стичу искуство и боље се чувају, како поново не би били рањени. Исто тако и ми, када задобијемо ране у својој борби, не треба да се бојимо, већ да потрчимо духовнику, да му покажемо своју рану, да добијемо духовне лекове и опет наставимо добар подвиг[1]. Зло је када се не трудимо да нађемо страсти, те страшне непријатеље душе, и не боримо се како бисмо их уништили.

– Старче, неки људи не иду на исповест из усрђа. Кажу: „Можда поново учиним исти грех. Зашто онда то да исповедам? Да би ми се свештеник ругао?“

– То није у реду! То је као да рањени војник каже: „Пошто рат још није завршен, зашто бих превијао рану?“ Али ако је не превије, искрвариће, па ће и умрети. Ти људи можда стварно не иду на исповест из усрђа, али на крају тиме сами себе упропаштавају. Видиш, ђаво се користи и даровима којима је Бог обдарио човека. Ако исповешћу не очистимо своју душу када паднемо и испрљамо се, јер мислимо како ћемо опет пасти и испрљати се, само додајемо блато на старо блато и после је тешко очистити га.

Неопходност исповести

– Старче, преподобни Марко Подвижник каже: „Онај ко има знање и познаје истину, исповеда се Богу, не кроз сећање на оно што је раније учинио, него трпљењем невоља које Га постижу. “[2] Шта он тиме хоће да каже?

– Да човек треба да чини и једно и друго. Да се верник исповеда духовнику, а пре тога да се са смирењем исповеди Богу у молитви, разобличујући самог себе: „Боже мој, погрешио сам, ја сам такав-и-такав.“ Али у исто време он осећа и тугу, која се налаже на њега као лек. Светитељ не каже да се не треба исповедати Богу и духовнику, и да је довољно само трпети невоље. Шта значи – исповедати се? Зар то не значи – отворено објављујем оно што је у мени? Ако је у теби нешто добро, хвали Господа[3], односно – прослави Бога. А ако је у теби нешто лоше, исповедај своје грехе.

– Старче, да ли човек који се први пут исповеда, треба духовнику да каже све о свом ранијем животу?

– Први пут треба да пред духовником изнесе једну општу исповест. Баш као што болесник који оде у болницу износи лекарима историју своје болести. Он, примера ради, каже: „Имао сам неку болест на плућима, али је то сада прошло; извршена ми је операција са општом“ – или -„локалном анестезијом…“ Исто тако, на првој исповести човек треба да покуша да духовнику изнесе и детаље из свог живота, па ће духовник тако наћи духовну рану како би је исцелио. Често се дешава да један ударац на који није обраћена пажња, касније има озбиљне последице. Када човек први пут оде на исповест, имаће да изнесе духовнику, рецимо, сто грехова. Други пут ће имати сто десет грехова, јер ђаво подиже већу борбу против њега, будући да се исповедио и покварио му посао. Трећи пут ће можда бити сто педесет грехова, али ће се временом тај број непрестано смањивати, све док човек не пође на исповест са незнатним бројем грехова.

Правилна исповест

– Зашто понекад ми не улазимо у неопходну борбу за наше исправљење, иако нас савест изобличава?

– То може да се деси због неког прелома у души. Ако се човек успаничи због некаквог искушења, он жели да се бори, али није расположен, нема душевне снаге. Тада треба да се исповешћу изнутра доведе у ред. Исповешћу човек стиче утеху, укрепљује се, и благодаћу Божијом поново у себи налази одважност да се бори. Ако се не доведе у ред, њега могу да сколе и друга искушења, и када се тако жалостан сломи још више, он почиње да се гуши помислима, да очајава, а после више уопште не може да се бори.

– А ако се то често дешава?

– Ако се то дешава често, човек треба да се и често доводи у ред, да отвара своје срце духовнику и тако поново стиче одважност за борбу. А пошто се доведе у ред, треба да упали духовни мотор и да крене у приљежну и постојану борбу како би најурио онога коме овде није место.

– Старче, шта је разлог томе када не осећамо потребу за исповешћу?

Осим тога, човек који је некоме учинио неправду или је некога повредио својим држањем, треба прво код њега да оде, да смирено затражи опроштај и помири се са њим, а после да исповеди свој пад духовнику, како би добио разрешење тог греха. Тако долази благодат Божија. Ако човек каже свој грех духовнику, а пре тога није тражио опроштај од онога кога је повредио, он неће моћи у души да осети мир, јер се није смирио. Једино у случају када је човек кога је повредио умро, или не може да га нађе јер је променио место боравка, а он нема његову адресу како би га замолио макар и преко писма за опроштај, али жели да то учини – тада му Бог опрашта грех, јер види његово настројење.

– Старче, а шта ако ми замолимо некога за опроштај а он нам не опрости?

– Тада треба да се молимо да му Бог смекша срце. Али понекад Бог неће да помогне да том човеку смекша срце, јер ако би нам он опростио, могли бисмо поново да паднемо у тај исти грех.

– Старче, када човек учини неки тежак грех, постоји ли случај у коме он не може тај грех да исповеди одмах?

– Зашто би га остављао за касније? Да се укисели? Колико више задржаваш неку трулу ствар, она све више трули. Зашто би чекао да прође месец-два, да оде код духовника на исповест? Треба да иде што пре. Зар би чекао да прође месец дана да би почео да лечи отворену рану? Не треба чекати тренутак када ће духовник имати више времена, како би нам посветио више пажње. Тај грех треба на брзину одмах рећи, а после, када духовник буде имао времена, треба отићи за нешто више, на разговор, и томе слично.

Није потребно много времена да духовнику даш слику о себи. Када савест дела како треба, човек у две речи може да изнесе духовнику слику свог стања. Али када је у човеку збрка, он може да прича много а да тиме ништа не каже о себи. Ето, приметио сам да ми неки људи пишу читаве свеске, двадесет-тридесет страница извештаја, ситним словима писаних, и још неколико страница постскриптума… А све то што пишу могли су да сместе на једну једину страницу.

Оправдавајући себе на исповести, отежавамо своју савест

– Старче, када човек исповедајући неки грех не осећа онакав бол какав је осећао након што је учинио тај грех, да ли то значи да он нема право покајање?

– Ако је прошло неко време од када је учинио тај грех, рана је залечена, па зато и не осећа исти бол. Оно на шта треба да пазимо јесте да се на исповести не самооправдавамо. Када одем на исповест и кажем, на пример: „Разгневио сам се“ – мада је човека на кога сам се разгневио требало и добро ошамарити, не износим ту чињеницу, како духовник не би почео да ме оправдава. Човек који се на исповести самооправдава нема мира, ма колико био несавестан. Самооправдање којим се користи на исповести постаје бреме за његову савест. А онај ко има истанчану савест, па преувеличава своје грехе и добија од духовника велику епитимију – осећа неизрециву радост. Постоје људи који се, ако украду, примера ради, једно зрно грожђа, осећају као да су узели неколико корпи грожђа и непрестано мисле о свом греху. По читаву ноћ не спавају, све док се не исповеде. Има и таквих који се самооправдавају, и иако су украли и гомиле корпи, кажу да су узели само један грозд. Знате ли какву божанску утеху осећају они људи који не само што се не самооправдавају, већ и преувеличавају своје сићушне грехе, узнемиравају се и много пате због неког незнатног преступа? Ту се и види божанска правда и како добри Бог узвраћа човеку.

Приметио сам да људи који смирено разоткривају своје грехе пред духовником и унижавају се, блистају, јер примају благодат Божију. Један демобилисани официр ми је веома скрушено испричао шта је учинио као осмогодишње дечак: Узео је од једног малишана лопту, задржао је код себе те ноћи, и сутрадан је вратио. Говорећи о томе, плакао је јер је ожалостио ближњег. Када су га демобилисали, потражио је све оне које је ожалостио за време службе, чак и оне које је ожалостио обављајући своју службену дужност, и затражио од њих опроштај! То је на мене оставило јак утисак! Сву кривицу преузео је на себе. Он сада живи на селу, делећи милостињу. Служи и своју остарелу, деведесетпетогодишњу мајку, која је готово непокретна и прикована за постељу. Пошто је бринући о њој принуђен да види њено тело, мучи га помисао: „Када је Хам, видевши наготу свог оца, био кажњен[5], шта ја да очекујем…?“ Непрестано је плакао. Лице му је било просветљено. Колико ме је само поучила његова скрушеност!

– Старче, може ли човек да преувеличава своје грехе са намером да духовнику покаже како истанчано дела на себи?

– То је друга ствар. Ту се човек горди својим „смирењем.“

После исповести

– Старче, да ли је оправдано када неко после исповести осећа тежину?

– Зашто би осећао тежину? Једном правилном исповешћу све се старо брише. Отвара се нова бележница. Долази благодат Божија која потпуно мења човека. Смућење, озлојеђеност и напетост нестају, а долазе тишина и мир. Та промена је толико приметна чак и од споља, да сам рекао некима да се фотографишу пре и после исповести, како би се и сами уверили у ту промену набоље, јер се на лицу изображава унутрашње духовно стање. Свете Тајне Цркве чуда чине. Приближавајући се Богочовеку Исусу Христу, човек се обожује и потом зрачи, а благодат Божија га открива људима.

– Дакле, Старче, човек после искрене исповести одмах осећа радост?

– Не увек. Можда не осетиш одмах радост, али мало-помало она ће се родити у теби. После исповести потребно је од све душе спознати себе. Да се осећаш попут човека коме је опроштен дуг, па из усрђа осећа благодарност према свом добротвору, и да му је дужник. Благодари Богу, али истовремено живи као што каже псалам: Јер ја знам преступе своје, и Грех је мој једнако преда мном,[6] како се не би одважила да поновиш исту грешку.

– Старче, негде сам прочитала да ће нас демони мучити у другом животу и за једну једину неисповеђену помисао.

– Пази, када се човек каје и духовнику изнесе оно чега се сећа, без настројења да нешто сакрије од њега, ту је тачка – демони немају власт над њим. Али ако свесно не исповеди неке грехе, мучиће се у другом животу због њих.

– Старче, да ли је то исправно постављање када човек поново мисли о гресима своје младости и мучи се због њих, иако их је већ исповедио?

– Ако осећа скрушеност због младалачких грехова и исповедио их је, нема разлога да се мучи, пошто му их је Бог опростио у тренутку када их је исповедио. После тога не треба да чепрка по старим гресима, нарочито онима који су телесне природе, јер може задобити тешке озледе. На пример, за време борбе падне једна бомба близу неког војника, али Бог га сачува, те бомба не експлодира. Када се борба заврши, војник пронађе ту бомбу која није експлодирала и почне знатижељно да је загледа, и на крају одлети у ваздух; али не у борби, већ након ње.

Поверење у духовника

– Старче, да ли је у питању егоизам када се неко много трза и пада у жалост зато што га је духовник изгрдио због неког пропуста?

– У суштини, има ту и егоизма. Ако се трза по Богу, имаће и утеху, а и напредоваће јер ће се потрудити да то више не чини. Треба духовнику да изнесе своје потешкоће, помисли, падове, и са радошћу да прихвати и благо и строго држање, јер он све чини из љубави и бриге за напредак његове душе.

– Старче, а шта ако не прихватам његову грдњу или примедбу?

– Ако не прихваташ, нећеш се ни исправити. Они који не прихватају примедбе чак ни од људи који их воле, остају неотесани, и сами себе чине духовно неупотребљивим. Страдају као даске које не прихватају столарску ренду, како би једног дана од њих постао намештај – завршавају у бетону или на грађевинској скели, па их газе и прљају блатом, док их не баце у ватру, па тако на крају пропадају.

– Старче, како треба да поступи човек који се не слаже са духовником у вези са неким проблемом?

– Да једноставно и смирено каже своју помисао. Заиста је потребно да човек буде веома обазрив у избору духовника, како би могао да има поверења у њега и да би био сигуран у његово руковођење.

– Старче, да ли користи да човек инсистира на свом мишљењу када он проблем види другачије од духовника?

– Не, јер он не зна шта се крије иза овог или оног мишљења за које он сматра да није у реду. Јер да би схватио шта се крије иза једног поступка његовог духовника, духовник можда треба, примера ради, да му изнесе исповест неког другог човека. А зар је дозвољено говорити о туђим исповестима? Свакако – не. Рецимо, неко се договорио са духовником да се виде у то-и-то време, али баш тада је дошао и човек који је имао помисли да изврши самоубиство, и духовник је позвао прво њега на разговор. Онда овај почиње да мисли: „Позвао је прво њега, значи мене он презире.“ Али како духовник да му каже да је тај човек стигао дотле да иза себе има неуспео покушај самоубиства? Ако му то објасни, уништиће, упропастиће оног другог. А ако се овај први и саблазни или дигне нос, ипак неће доћи до неког већег зла. Једном приликом су се тако саблазнили и неки људи који су дошли овде, у моју келију. Баш тада се ту нашао и човек кога су сродници са великом муком успели да наговоре да дође и да поразговара са мном. Примио сам га са великом радошћу. Загрлио сам га, дао му бројаницу, иконице… Ови други су се увредили. Рекли су: „Нама, Старче, ниси поклонио толику пажњу.“ А тај јадник је био неки развратник. Знао сам детаље из његовог живота. Од мене је отишао као потпуно други човек. Па нека су се они људи саблазнили и хиљаду пута! Нећеш ваљда да уништиш човека само зато да би некоме дао објашњење неког свог поступка?

Правилан однос према духовнику

Један духован човек, желећи некоме да помогне, трудиће се да га веже за Христа, а не за себе. Ако му пође за руком да то учини, радоваће се, а овај други ће се подвизавати Христа ради. Тада и један и други имају плату, и све иде својим током. Али када човек који се подвизава гледа како да удовољи ономе ко се потрудио да га веже за Христа, односно занима се тиме да ли ће неки његов поступак да узнемири или обрадује Старца, а не тиме како ће на тај његов поступак гледати Христос, тада он не радује ни човека који му је помогао, ни Христа, а ни он сам нема никакве користи од свега тога, јер не прима божанску помоћ. Односно, његови поступци не само што не радују ни Христа, ни духовника, већ они ни њему самом не помажу да превазиђе неку тешкоћу. Рецимо, једна сестра поје и размишља: „Можда добро појем? Да ли ће Мати бити задовољна?“ Е, од тога нема никакве вајде. Али ако поје ради Христа, све тече како треба: и певаће добро, и Мати ће бити задовољна.

– Старче, да ли је човек крив ако није добро разумео оно што му је духовник рекао?

– Пази, ако није разумео зато што је желео да од духовника чује оно што ће њега успокојити, па му је ум сав био погружен у ту жељу – крив је. Има људи који своју вољу хоће да учине „вољом Божијом.“ На пример, човек пита духовника нешто у вези са неким својим проблемом, а притом има на уму решење које би га успокојило. Духовник му каже шта му ваља чинити, а овај схвати тако као да му је духовник рекао да поступи баш онако како је хтео и он сам, па са радошћу поступа по својој вољи, и још мисли да тиме извршава послушање. А када га духовник после пита: „Зашто си тако поступио?“ овај му одговара: „Зар ми ниси ти сам рекао да тако поступим?“

Али у неким случајевима не треба ни буквално схватити оно што је духовник рекао. Нешто може да буде и ствар начина изражавања. Испричаћу вам један догађај како би вам то било јасније. Нека четрдесетпетогодишња професорка, која је иначе имала и децу, упетљала се са својим шеснаестогодишњим учеником. Младић је отишао од куће и почео да живи са њом. Када је његов отац дошао у моју келију и изнео ми свој бол, рекао сам му да у погледу тог проблема поступи онако како му каже његов духовник. Сироти човек отишао је код духовника, а после је поново дошао код мене. Тога дана имао сам неку делегацију из Васељенске Патријаршије, па због тога њега нисам могао да примим. Рекох му: „Поступи онако како ти је духовник рекао.“ Хвала Богу што ипак није отишао, него је остао да ме чека. Искористио сам неколико тренутака да поразговарам са њим, и тада ми он рече: „Старче, одлучио сам да убијем ту жену, јер ми је то рекао мој духовник.“ „Стани мало, добри мој човече, пгга ти је тачно рекао духовник?“ на то ћу ја. „Рекао ми је: ‘Ту жену би требало убити’! Схватате? Духовник је рекао: „Ту жену би требало убити!“, да би изразио своје негодовање, а не зато што је заиста мислио да је треба убити! Од тада никоме не говорим: „Поступи онако како ти је рекао духовник“, већ га питам шта му је духовник рекао…

– Старче, може ли човек затраживши од духовника помоћ, истовремено да предложи и решење тог проблема?

– Па какву онда помоћ тражи? Друго је то да своје мишљење смирено изнесе духовнику као помисао – уосталом, то је и дужан да учини – а друго је када инсистира на томе да је његово мишљење исправно. У том случају човек не напредује. То је као када би неко отишао код лекара и рекао: „Дај ми тај-и-тај лек.“ Болеснику користи послушност лекару, а не указивање на то коју врсту лека он њему треба да препише. То није ствар укуса, као код хране и слаткиша, када човек може да каже: „Хоћу баклаву, или кадаиф[7].“ Лекар зависно од болести преписује болеснику и одговарајуће лекове.

[1] 1. Тим. 6, 12.

[2] „Добротољубље“ 1. том, Свети Марко Подвижник, „О онима који мисле да се оправдају делима „, Манастир Хиландар, 1996, стр 399.

[3] Види Пс. 106, 1.

[4] Види Старац Пајсије Светогорац, „Света Гора и Светогорци“, стр. 21-46.

[5] Види Пост. 9, 20-27.

[6] Пс. 51, 3.

[7] Колач од ситних резанаца који обавијају фил од лешника и ораха.