Иза пројекта „помесне цркве“ у Украјини стоје власти, расколници и унијати

Током своје посете Атини митрополит Волоколамски Иларион, председник Одељења за спољне црквене везе Московсковске Патријаршије, дао је интервју грчкој информативној агенцији „Ромфеа“.

— Ваше Високопреосвештенство, ових дана сте у посети Грчкој. О којем питању ће се дискутовати на састанку са Предстојатељем Грчке Православне Цркве?

— Као и увек, када долазим у Атину, и овог пута ћу се срести са Блажењејшим Архиепископом Атине и све Грчке, Јеронимом. Разговараћемо о односу Руске и Грчке Православне Цркве, али и о свеправославној дневној теми; на ту тему се накупило много питања, о којима треба разговарати.

Желео бих да испричам Блажењејшем Јерониму о ситуацији у Украјини и о тешком положају у којем се сада налази канонска Православна Црква. О томе ћу говорити на Међупарламентарној скупштини Православља. Врло је важно да Предстојатељ и јерарси Грчке Цркве, а са њима и шира јавност, имају реалну слику о ономе што се догађа у Украјини. Да знају да се данас канонска Украјинска Православна Црква, којој припада велика већина украјинаца, излаже дискриминацији, гоњењима и беспримерном притиску од стране светске власти у тој земљи.

Притисак се врши да би канонска Црква признала пројекат који иницира држава, пројекат стварања „једне помесне цркве“. У облику у ком су га замислиле украјинске власти, такав пројекат је немогућ и крајње опасан по Цркву, с обзором да је његова идеја да одвоји канонску Украјинску Православну Цркву од Московске Патријаршије и да је присаједини двема расколничким структурама. Осим тога, наводи се да у пројекат треба привући унијате. Унијати су за то заинтересовани, с обзиром да према њиховим речима, та уједињена црква „треба да буде у јединству са наследником светог Петра“, што значи, да у том случају више не би била православна, него католичка. На тај начин, враћамо се на ситуацију из 1596. године, када је власт пољско-литванске државе насилно унијатила православни народ.

Порошенко и расколник Денисенко

Као што сам већ говорио, иза пројекта „једне помесне цркве“ у Украјини стоје три силе: украјинске власти, расколници и унијати. Свака од ових сила има свој интерес. Интерес украјинске власти је у томе да пронађе тему која би јој помогла да се одржи до избора, и да победи, што се сада чини скоро невероватним, изимајући у обзир изузетно низак рејтинг садашње власти. Интерес расколника је у томе што њиме покушавају да легитимишу све што су радили током протеклих 25 година. А унијати се надају да ће, уз помоћ овог пројекта ослабити Православну Цркву и превести православне украјинце у унијате.

— Ваше Високопреосвештенство, недавна посета делегације канонске Украјинске Православне Цркве Фанару, изазвала је велико интересовање. Да ли нам можете рећи нешто више о састанку? Да ли се ова посета може назвати исправним кораком?

— Пре неколико дана, делегација Украјинске Православне Цркве је посетила Фанар. Делегацију су чинила четири митрополита: Одески Агафангел, Доњецки Иларион, Каменец-подољски Теодор и Борисопољски Антоније.

Дијалог у којем су, испред Васељенске Патријаршије, учествовали Патријарх Вартоломеј, митрополит Пергамски Јован, митрополит Галски Емануил и митрополит Смирнски Вартоломеј, трајао је шест сати. Током тих шест сати, учесници су излагали своје виђење дате ситуације. Митрополит Пергамски Јован је подсетио на догађај који се одиграо пре триста година, када је Кијевска митрополија прикључена Московској Патријаршији. Тада је он почео да развија теорију према којој је присаједињење имало привремени карактер, а Кијевски митрополит је, сходно одлуци тадашњег Васељенског Патријарха, требало да се устоличава у Москви, али да се при томе подчињава Васељенском Патријарху.

У последње време смо доста истраживали у архивама. Пронашли смо сву постојећу документацију у вези са тим догађајима – 900 страница докумената, како на грчком, тако и на руском језику. Они јасно показују да је Кијевска митрополија, одлуком Васељенске Патријаршије, била у саставу Московске Патријаршије, и нигде се не наводи привремени карактер те одлуке, никакве временске одреднице нису биле постављене. Ни у једном од тих докумената није речено да ће Кијевска митрополија бити у саставу Московске патријаршије ни десет, ни двадесет, ни сто година. Никада за протекла три и више столећа Васељенски Патријарх није оспоривао пребивање Кијевске митрополије у саставу Московске Патријаршије – ни Патријарх Димитрије, ни његови предходници, ни, садашњи Патријарх Вартоломеј.

Осим тога, не смемо заборавити да је Кијевска митрополија у тренутку када је ушла у састав Московске Патријаршије, територијално била много мања, него садашња Украјинска Православна Црква Московске Патријаршије – то је сасвим друга територија, од оне која је тада прикључена. Управо ова Украјинска Православна Црква и представља једину канонску Помесну Украјинску Цркву.

Нема потребе стварати неку нову „помесну цркву Украјине“, када Украјина има Помесну Цркву. Та Црква поседује више од 12 хиљада парохија, преко 200 манастира, обједињује милионе верника по читавој територији Украјине. И она није тражила аутокефалију.

Епископат, свештенство и верници те Цркве су против аутокефалије, што је врло убедљиво потврдио Архијерејски састанак, који је одржан у Кијеву. 25. јуна се прослављао дан небеског покровитеља Блажењејшег митрополита Кијевског и све Украјине Онуфрија. Окупили су се ахријереји из целе Украјине – око 70 архијереја. Саслушавши извештај четворице митрополита о посети Фанару, они су донели декларацију.

Надам се да ће и грчки народ сазнати за ту декларацију преко ваших уважених медија. Нисам видео тај текст, јер он још увек није објављен, али сам чуо од украјинских архијереја да се у тој декларацији говори о неопходности очувања садашњег статуса Украјинске Православне Цркве. Она одражава позицију верника, клира и епископата Украјинске Цркве у вези са датим питањем.

— То што сте рекли Владико, звучи врло убедљиво. На крају, желео бих да Вам поставим још једно питање. Расколник Филарет се једном изјаснио како планира да одузме и Лавре, чим оствари горе наведену замисао. Како бисте Ви то прокоментарисали?

— Филарет Денисенко је током протеклих 25 година на разне начине обмањивао народ. Сада он убеђује људе да ће Васељенски Патријарх у блиској будућности дати аутокефалију његовој структури. При томе, он говори да, наводно, неће пристати ни на шта ниже од патријаршије – ни на какву митрополију или архиепископију. Он говори: „Ја сам патријарх и остаћу патријарх“. Чини се да је то најважније што га занима, - да му не одузму патријаршијски аналав који је незаконито присвојио.

Лажни "патријарх" Денисенко

Он већ говори о томе да, чим буде створена та нова, црквена структура, у њу ће прећи Кијево-Печерска лавра, и Почајевска лавра. Схватате да верници неће препустити Лавру? Сада је око 50 храмова канонске Украјинске Цркве незаконито заузето од стране расколника. Врши се насиље над православним верницима. Замислите шта ће се догодити ако расколници крену да заузимају Лавру. Скупиће се хиљаде људи, браниће ове обитељи; пролиће се крв. Ко ће одговарати за крвопролиће? Зато, мислим да ни у ком случају не треба то допустити.

Сматрам да врло важан фактор дијалога, који је одржан у Фанару, представља и то што је Патријарх Вартоломеј подвукао: раскол је за њега раскол, а у Филарету Денисенко он види иницијатора тог раскола. Сем тога, Патријарх Вартоломеј је рекао да људи, који шире сведочанства по којима је, наводно, већ написан Томос о аутокефалији, представљају непријатеље Васељенског Патријарха. Такву информацију је дао на „Петом каналу“ украјинске телевизије један архимандрит, близак одређеним круговима Васељенске Цркве. Он је рекао како је Томос већ написан, да је његов аутор „генијални грчки каноничар, професор Атинског универзитета“. Та информација је, наравно, изазвала изненађење у Украјини, али је Патријарх Вартоломеј јасно рекао да нема никаквог томоса, а они који шире лажне гласине да га има – да су то непријатељи Васељенске Цркве.

Све стране процеса треба да схватају одговорност за оно што се сада дешава, и за оно што ће се дешавати. Делегација Васељенског Патријарха обилази Помесне Православне Цркве, како би установила, какав је став тих цркава према аутокефалији Украјинске Цркве. 9.јула делегација ће посетити Москву. Ми ћемо, наравно, пажљиво саслушати аргументе, које ће пред нас изнети. Мислим да је најважније да између наше две Цркве, Васељенске и Руске почне озбиљан диалог. Става сам да је, индиректна размена мишљења, која се одвија последњих месеци, између осталог и преко средстава масовних информација, неправилан начин решавања проблема украјинског раскола. Сматрам да је најбољи начин за то – ући у преговоре.

Чини ми се да је врло важно да Помесне Цркве покажу солидарност која представља залог јединства Православне Цркве. Било које подржавање раскола може да ослаби то јединство, а уз то, подржавање раскола на једном месту, аутоматски буди расколнике и у другим местима.

Руска Православна Црква није ништа мање од Васељенске заинтересована за то да се расколници врате Цркви. Сматрамо да је пут повратка отворен за расколнике. Сем тога, не тако далеко, у децембру прошле године Филарет Денисенко се обратио епископату Руске Православне Цркве на челу са Патријархом Кирилом, да једни другима опростимо грехе прошлости и кренемо путем дијалога. Наша Црква је позитивно одговорила на добијено писмо. Али, чим је то постало познато, неко је опоменуо Филарета, и следећег дана је он јавно негирао све оно што је написао у свом писму. То значи да у Украјини постоје силе, које не желе да се расколници врате Цркви канонским путем, већ насупрот, желе да легитимишу раскол.

Током сусрета са украјинским јерарсима, Патријарх Вартоломеј је јасно изјавио да никакве легитимације раскола неће бити, и то је врло важна изјава. Надам се да ће решавање проблема украјинског раскола ићи искључиво канонским путем. Надам се да у основи одлуке Васељенског Патријархата у вези са овим питањем, не лежи концепција коју је изложио митрополит Пергамски Јован, - концепција која није основана на реалном познавању ситуације, већ на једностраном и необјективном ослањању на изворе тристагодишње старости.

— Захваљујем Вам се, Ваше Високопреосвештенство на прелепој беседи.

— И ја се Вама захваљујем и желим вам успеха у тако важном задатку, који годинама испуњавате.