Хоћеш ли заиста да живиш хиљаду година?

У роману Достојевског «Идиот» налазе се једноставно невероватна промишљања. Фјодор Михаилович их је изразио кроз уста главног хероја, иако су то заиста биле животне муке самог писца. Подсетимо се тог трагичног тренутка када је он стајао пред стрељачким водом. Пре тога, присетимо се и да је у младости Достојевски био надахнут револуционарним идејама. А пошто се тада у Европи тек окончао талас револуција 1848. године (понегде «обојених», а на другим местима и крвавих), у Русији су против тих тенденција примењиване сурове мере.

И тако су осуђенике довели на Семјоновски трг на коме се налазио дрвени подијум са кога се посматра погубљење, обмотан црном тканином. Над главама осуђеника ломе сабље као знак да су лишени свих грађанских и сталешких права. На месту за погубљење – три стуба. Чита се пресуда: «Смртна казна стрељањем».

Шта да се ради? Остаје још само неколико минута живота? Ставимо себе на место Достојевског: шта бисмо ми осећали у том тренутку? Њему је 28 година, пун је снаге и животне енергије, колико је само још дела хтео да напише! Сам Фјодор Михаилович је овако описао то што је преживео. Пет минута до смрти су постали огромно богатство, безгранични рок. Јарко му се указало: како то да је сада још увек ту и живи, а кроз неколико минута ће се с њим већ нешто десити… Али најјезивија је била мисао која није имала краја: «А шта када не бих морао да умрем! Шта ако бих могао да вратим живот унатраг, – каква бесконачност! И све би то било моје! Тада бих сваки трен обратио у век, ништа не бих изгубио, сваки бих минут отбројавао, засигурно више не бих ништа узалуд протраћио!»

И…

…прошло је око пола минута…

Свако од нас би на месту осуђених на смрт могао да сиђе с ума (што се узгред и десило са једним од осуђеника привезаних за стубове). Неочекивано се зачуо топот копита. Јахач с пакетом је галопом дојахао на Семјоновски трг. Тачно ту, на месту за погубљење, прочитана је нова пресуда: смртну казну заменити робијом. То је била прва искра која је запалила пламен страдања, у коме се Достојевски излио у истинског слугу Христовог.

Али у роману «Идиот» на питање главном јунаку, да ли је успео да се окористи тим богатством чудесно дарованог времена, он одговара на следећи начин. Оштрина мука је с временом отупела и спала с душе, одступио је страх од смрти и вредност живота није више била толико висока. Кренули су да теку обични дани, и много, много минута је опет узалуд заувек изгубљено.

Обично схватамо свој живот као клупко нити, које може бесконачно да се одмотава. Прекид нити се доживљава као трагедија. «Зар је то све, дошао је крај?» – збуњено се питамо… А ево шта је најчудније: проживео ти 20, 40, 60 или чак 80 лета, све се то буквално посматра као један миг, који је пролетео као да га никада није ни било. Живот пролази неумитно брзо, као јарки, али кратки цват мајских башти, као сан, тако да ти на крају крајева све изгледа као да ниси уопште ни живео.

У Књизи Постања можемо прочитати да је нашим првим праоцима Бог дао немерљиво дужи живот него нама, – живели су више од 900 година. Затим је Творац скратио живот људи до 120 година. Потом је живот ограничен на 70 година, а на једвите јаде, 80 година (Пс. 90: 10). И никаква медицина, никакв научно-технолошки напредак, а такође и начини здравог живота нису били у стању да битно продуже наш живот.

Хајде да замислимо да нам је дато да живимо десет пута више него сад. Богу није тешко да нам толико продужи живот. Нека то буде рок од 200, 400, 600 лета, може чак и 1000, да сустигнемо библијске праоце.

Али, чиме ћемо ми испунити тих 1000 година?

Авај, човек се лако подаје разним искушењима и слаб је на све чега има у изобиљу: на новац, некретнине, успех, добро здравље и нажалост на мноштво година живота… Искушење је превелико. «Проживећу како ја хоћу 900 година, а покајаћу се у последних 100», – тако ће мислити преовлађујућа већина човечанства. Али за тих 900 лета греха, душа ће се у толикој мери укоренити у порок, да ће покајање на крају живота бити могуће искључиво теоријски. И ту се крије објашњење зашто је првим људима, описаним у Књизи Постања, а који су живели скоро 1000 година, Господ скратио живот. Они су се претворили у чудовишта греха, које је могао да исправи само светски потоп.

Вековима живети са злобним помислима, мржњом према људима, вишевековно јурцати за овоземаљским комфором и блудом, да би пред крај хиљадугодишњег живота постали непоправљива чеда пакла? Можемо ли замислити гори и одвратнији живот?

Видимо да је свакоме од нас потребан његов сусрет са стрељачким водом, неизвесност судбине, његове жалости и одбројавање последњих минута, да бисмо могли себе да сагледамо са стране и појмимо: колико ли сам само времена узалуд изгубио, колико минута бесмислено протраћио! Господе, опрости ми, грешном.

Даље, никакав број година овоземаљског живота неће нам бити довољан.

Све што се даје привремено, а после се одузима, оставља у души разочарање и жалост. Замислимо да смо добили своју љубљену жену, или мужа, само на неко време, довољно да добијемо децу, а да су нам их после одузели, или да смо привремено добили здравље… Такав је случај и са овоземаљски животом, који нам је дарован на одређен број година, а потом нам се одузима. Од тога у души остају само чемер и јад.

Узмимо за пример човека од 40 година. Он каже да су те године неприметно пролетеле за њега самога. Али и двапут по 40 доводи до истог закључка. Ако осамдесетогодишњи старац говори: «Године су пролетеле, као да уопште нисам ни живео», онда ће и још 80, па и 800, пролетети исто тако.

Ма колико година или чак векова даш човеку, све ће то похитати у прошлост, на један миг. То значи само једно: човек није саздан за деценије или десетине хиљада година, човек је створен за вечност и не може се заситити ниједним одељком времена. Наша душа чезне за бесмртним животом. Души је насушно потребна само вечност, и ништа мање од тога.

Ево још једне интересантне опсервације. Испоставља се да не бисмо ни обраћали пажњу на проживене године, када наше тело не би пропадало. Примећујемо број минулих година, само посматрајући боре на лицу, губитке некадашње гибкости и спретности, према уздасима од досадног бола у крстима. Уколико би наше тело остало једро и здраво, минуле године нам не би задавале нимало мука. То јест, поимање пролазности се односи само на нашу спољашњу љуштуру – телесну природу, која се рабати као и сваки други овоземаљски механизам, док душа изнутра увек себе осећа једнаком и чезне за бескрајним постојањем. Душа жели да бивствује вечно, да заувек преживљава тај јединствени непоновљиви трен, да се купа у животу и радости постојања, спознајући себе, општећи са ближњима, црпећи бесконачно неизрециво благо.

Где је то благо, из чега се састоји, а тачније – у Коме, постаје јасније у сразмерном односу одрицања од овоземаљских илузија.

Бог је ограничио наш овоземаљски живот са седам или осам десетина година. То, наравно, није пуно. Али време које нам је дато пружа довољно искуства да у најкраћем периоду спознамо како се брзо руше наше наде, како брзо вене тело, а стисак руке најсналажљивијег човека брзо слаби. Овоземаљске радости се завршавају разочарањем, како бисмо били подстакнути да трагамо за истинском радошћу, која не познаје разочарање.

Свето Писмо нам говори да човек има нешто непроцењиво драгоцено – бесмртну душу. Јер каква је корист човеку ако задобије сав свет, а души својој науди? Или какав ће откуп дати човек за душу своју? (Мк. 8: 36–37). Ми смо саздани по лику Божијем и позвани смо да будемо бесмртни, као што је бесмртан Сам Бог. Зато се душа не може заситити од овоземаљског живота који брзо пролази, она чезне за вечношћу, али не вечношћу у смислу низа бесмислених година којима нема краја, већ у смислу васцеле припадности вечноме Богу.

Није битно колико ћеш живети, већ како ћеш проживети тај живот.

Године које су нам дате су попут посуде која треба да буде напуњена. Од нас зависи да ли ћемо је напунити нечим добрим и вредним, да ли ћемо је остатвити празну или ћемо је, још горе, напунити свакојаким отпацима и смећем. Празан воз са 70 или 80 вагона губи смисао. А воз са неколико вагона, али испуњених нечим драгоценим има огромну вредност.

Године које су нам дате су сличне празној свесци. Некоме је дарована свеска са пуно страница, а он узме па ижврља листове, замасти их, изгужва, поцепа да се после мучи због плодова својих поступака. Некоме је поклоњена танка свеска, али и на то мало страница он ће прибележити нешто чисто и предивно.

И видех мртваце мале и велике где стоје пред Богом, и књиге се отворише; и суд примише мртваци као што је написано у књигама, по делима својим. (Откр. 20: 12).

Листови се завршавају, посуде пуне, године пролазе, али остаје бесмртна душа.

Човек који живи ради овоземаљског ужитка сличан је шупљој боци у коју се течност долива, али никако не може да се напуни. Душа која упија све ужитке и блага овога света, остаје пуста, гладна и жедна, као и на почетку. Човек који живи ради небеса, сличан је чистом источнику из кога тече неисцрпна жива вода, која утољава сваку жеђ.

Достојевски је и пред погубљење мислио на Спаситеља: «Бићемо са Христом», – рекао је једном од својих осуђених другова. Он је у том тренукту на свој начин разумевао служење Христу, а у пламену страдања, који га је очекивао, излио се у правог слугу Христовог.

У животу сваког од нас дође тренутак његовог «погубљења», његовог очекивања, али свако од Бога добија и своје милости, своју чудесну помоћ. Да ли ћемо се тада преобразити, како бисмо могли све преостале године да проживимо уз Христа, да не бисмо више изгубили ниједан минут, да бисмо отбројавали сваки трен?

Време се освештава када се испуњава благодаћу Оног, који Сам и јесте Освећење (Јер Ти си Освећење наше, – обраћамо се Богу током богослужења). Време се испуњава вечношћу, онда када пролазни човек постаје причастан вечном Богу. И сваки, чак и најкраћи, тренутак добија смисао, када си у том трену васцело с Оним, који и дарује смисао.

Помози нам, Боже, да не изгубимо драгоцено време које нам је дато на земљи како бисмо достигли вечност!