Дуг части самураја

О нападу јапанског фанатика на будућег руског цара Николаја II написано је много тога и, наизглед, не би имало шта да се дода познатим чињеницама – да сам живот није дописао давнашњу причу. Ипак, подсетићу на догађаје од пре 127 година. По традицији, сви наследници руског престола је пре ступања на трон требало да пропутују свет упознавајући се с традицијом и обичајима најразличитијих народа – како би кад постану монарси могли боље да бране интересе Русије. На овим вишемесечним путовањима пратили су их познати научници тог доба. Ни будући цар Николај II није представљао изузетак.  

Спасоносни штап грчког принца

Царевића су на путу пратили руководилац путовања генерал-мајор свите кнез Владимир Барјатински, флигел-ађутант кнез Николај Оболенски и кнез Виктор Кочубеј. Ради писања књиге о путовању свити се прикључио чиновник Министарства унутрашњих послова кнез Еспер Ухтомски. Петнаестог априла 1891. године руска ескадра од шест бродова предвођена крстарицом „Памјат Азова“ стигла је у луку Нагасаки. Експедиција је пре тога посетила Египат, Црвено море, Аден, Индијски океан, Индију, Цејлон, Сијам, Јаву, Сингапур и Кину.

Двадесет деветог априла царевић Николај и грчки принц Ђорђе I у пратњи јапанског принца Арисугаве с многобројном свитом од четрдесет кола кренули су у обилазак града Оцуа на обали језера Бива. Дочекујући угледне госте становници су направили редове у правцу процесије машући заставама и батеријским лампама. Пошто су уличице биле уске коњска кола су замењена рикшама. Делегацију су чували полицајци који су по бонтону члановима царске породице увек морали бити окренути лицем. Због тога су чувари прекасно приметили како је један полицајац неочекивано појурио ка царевићу Николају и задао му је ударац сабљом по глави. Ево како је сам царевић описивао догађај у писму мајци: „Нисмо стигли да пређемо ни двеста корака кад је одједном на средину улице истрчао јапански полицајац и држећи сабљу обема рукама ударио ме је отпозади по глави! Повикао сам му на руском: шта ти је? – и прескочио сам свог џен-рикшу. Кад сам се окренуо видео сам да још увек трчи према мени с подигнутом сабљом. Потрчао сам улицом колико су ме ноге носиле притиснувши руком рану на глави. Хтео сам да се сакријем у гомили, али нисам могао, зато што су се сами уплашени Јапанци разбежали...“

Грчки принц Ђорђе који је ишао иза наследника појурио је према злочинцу и штапом је одбио следећи ударац сабље. Затим се на нападача бацио возач рикше царевића Мукохата Дзисабуро и возач рикше грчког принца Китагаити Ититаро, који је злочинца ударио по врату и леђима, који га је ухватио и предао начелнику чуварске службе руске свите.

Возачи рикши су добили по орден Свете Ане

Царевићу је на лицу места пружена прва помоћ, превијен је и довезен у кућу власника продавнице галантерије која се налазила у близини. После детаљног медицинског прегледа и превијања настрадали је упућен у болницу у Кјоту где му зашивене ране. Испоставило се да их има две – обе су биле дугачке по десетак сантиметара, а повређене су му и кости лобање. После тога су руског цара целог живота мучиле јаке главобоље.

Возачи рикши принчева Ђорђа (Китагаити Ититаро, слева) и Николаја (Мукохата Дзисабуро)

По речима кнеза Ухтомског одмах после атентата царевић Николај је све смиривао и молио да се не узбуђују: „Није то ништа, само да Јапанци не помисле да овај догађај може променити моја осећања према њима и моју захвалност за њихову гостољубивост!“ Сутрадан је из Токија у Кјото хитно допутовао јапански цар Меиџи како би се извинио. Инцидент је изазвао талас кајања у целом Јапану, на адресу руског престолонаследника стигло је преко 20 хиљада телеграма с извињењима и саучешћем и мноштво поклона. Полицајцу Цуду Санџоу, који је извршио напад судио је Врховни суд. Цар Меиџи је издао специјални декрет „О посебној процедури разматрања случајева који спадају у област дипломатије“ који је подржала већина чланова владе који су злочинца осудили на доживотну робију.

Шестог маја, на рођендан царевића Николаја на фрегату су позвани возачи рикши захваљујући којима је престолонаследник био спасен. Лично их је наградио орденима свете Ане и обојици је уручио награду од хиљаду и по долара, осим тога, до краја живота им је додељена пензија од по петсто долара годишње.

Овај атентат није имао дипломатских последица, ако не рачунамо да се у руском језику од тада појавила псовка „јапански полицајац“ која означава поквареног, непредвидивог и вероломног човека.

„Једини Јапанац у којег се може имати поверења“

Ова прича о нападу на будућег руског цара неочекивано се наставила 124 године. У Јекатеринбург је 2015. године на Царске дане допутовала делегација с острва Кјушу из јапанске провинције Сацуми на челу са старешинама. Циљ посете потомака самураја кнеза Сацуме био је да укажу част свом кнезу који је некада био велики друг царевића Николаја. Обукавши традиционалну самурајску одећу, с катанама наоштреним као бритва и у традиционалним ципелама таби, захваљујући којима човек може да се креће готово нечујно, јапанска делегација у пуном саставу придружила се литији у сећање на свете царске страстотрпце која у ноћи између 16. и 17. јула традиционално одржава од Храма на Крви до манастира на Гањиној Јами. На Гањиној Јами самураји су изразили дубоко поштовање према сећању на последњег руског цара и чланове његове породице положивши цвеће на њихов споменик. И било би тешко смислити бољу причу о поштовању, племенитости и пријатељству које је надживело своје време.

Ево шта је јапански гост, председник организације „СацуРо“ („Сацума-Русија“), Акахори Норио тада испричао мојој другарици и колегиници Светлани Ладиној:

– Шестог маја 1891. године царевић је на један дан допутовао у Кагошиму где га је, извршавајући налог цара Меиџија, поздравио 29. предводник нашег клана Симадзу Тадајоши. На основу забелешки за овај дан знамо шта је у току њега радио руски престолонаследник. Написао је у свом дневнику да је у Кагошими дочекан врло топло и да га је то веома обрадовало. Тамо је провео само један дан, а после тога је отпутовао у Кјото. Док је био на путу десио се непријатан догађај: полицајац му је задао ударац.

Кад се десио овај инцидент влада и народ Јапана су били веома забринути. Отприлике тридесет година пре тога у Јапан је допутовао Енглез. У току је била процесија и он ју је омео јашући свог коња. По јапанским законима из тог времена, ако човек ремети саобраћај могао је бити убијен. Прво су га љубазно замолили да се удаљи, али овај Енглез уопште није знао јапански језик и ништа није схватио. Пошто у Сацуми све становништво чине самураји, једноставно су убили овог Енглеза који је прекршио јапанску традицију. Кад се то десило самурајска влада се много уплашила и наредила је грађанима да предају убицу. Сличан је био захтев владе Њеног Величанства. После тога Јапан је тврдио да је све учињено по закону. Енглези су у одговор потопили бродове који су се налазили у Сацуми што је причинило велику штету провинцији, а јапанска влада је исплатила Британији велику компензацију.

У случају с царевићем Николајем ситуација је била другачија: он је допутовао на позив цара. Због тога су Министарства иностраних послова Јапана и Русије била задужена за безбедност на овом путовању. Јапан је гарантовао безбедност, али се десио овај инцидент. Човек који је задао ударац није био терориста, већ обичан полицајац.

Кад је 29. кнез провинције Сацума Симадзу Тадајоши сазнао да је Николај II рањен, похитао је у Кјото како би га посетио. У то време није било ни авиона, ни возова, ни кола. За три дана је јашући коња прешао је 750 километара до Кјота, био је обучен у самурајску одећу, са самурајском киком на глави. Николај се веома зачудио његовом доласку и написао је у забелешкама да је кнез Симадзу Тадајоши једини човек у Јапану у којег може имати поверења. Кад смо за то сазнали одлучили смо да то треба да испричамо свим људима који живе у провинцији Сацума. Идеја указивања поштовања према сећању на пријатељство између нашег кнеза и будућег руског цара била је питање част за нас и за целу Сацуму.