Смисао епохе

Организована офанзива – не ради се чак ни о томе, већ о обичном, премда и необјављеном, рату против библијског човека. Јесте, баш тако. Рат против библијског човека на свим фронтовима. Колико видим, то је смисао наше епохе.

Сваки човек је слободан да на свој начин схвати и именује време у ком живи.

Ера Водолије.

Таштина над таштинама.

Звук корака Мошијаха.

„Веку мој, звери моја, / Ко се може загледати у зенице твоје...“ И тако даље.

А за мене је то: рат против библијског човека. Сваку реч у овој реченици треба растумачити.

Као прво, шта је то „библијски човек“? Говорећи најједноставнијим језиком, то је онај о којем се у старој дечијој песмици певало: „Нека увек буде сунца, / Нека увек буде неба, / Нека увек буде маме, / Нека увек буде мене.“

Другим речима, библијски човек верује у вечни живот (нека увек буде мене). Има породицу (или тежи ка породици као незаобилазном услову нормаланог живота). Он живи на земљи под небом. У јасно и тачно одређеним координатама. Не живи у космосу, не живи на другим планетама. И пожељно је да земља испод његових ногу није нуклеарна пустош и да оближње језерце није загађено мазутом из суседне фабрике.

Свет, који је Бог саздао и спасио од скрнављења варварским рукама - то је прво. Библијска породица: тата, мама и деца – то је друго. Жеља за вечним животом, откуда произилазе: савест, вера, општење с Богом, покајање и жртва. То је трећа ствар. И то је заправо најједноставније значење термина „библијски човек“.

Рат се води управо против њега. Неки кажу да породица није потребна или да је треба заменити нечим незамисливим и срамотним. Савест није потребна. Све су то, наводно, рефлексије које намеће социјум. Вера, Црква и молитва – све су то трице, кучине и лаж. Сама душа је лаж и вечни живот није ништа друго до бунило. А све што постоји јесу нагони, страсти и безизлазност. Сва врева света потиче од страха од тишине, а сам овај страх - од неверја и ћорскокака који је у том случају неизбежан.

Напослетку, све што очајном човеку преостаје јесте да загади Земљу: да искрчи шуме, да пљује у бунаре, да растера дивље животиње и да потрује рибу. Онда ће моћи само да сања о међугалактичким просторима ради чега ће морати да попуши неки опијат.

Таква је слика. Дуго је стварају и још увек није завршена.

Није довољан само лични грех да нас одвуку тамо где ће све ово бити продубљено. Постоји мноштво личних слабости и подлости појединаца. Шта је онда потребно?

Треба зауздати плитке поточиће личних грехова и усмерити их у јединствено корито. Треба управљати процесом. Управо то је плански рат. Јер постоје бандитски упади и мангупски испади. И то је страшно, непријатно и опасно, али није рат.

Рат - то је хијерархијски структурирана војска. То су резерве, снабдевање и потрепштине. То је аналитика штаба и обавештајни рад на терену. То су диверзантске групе иза непријатељских линија. То је информационо покривање кампање. То су маневри за одвлачење пажње и лажни удари ради концентрације снага на главним правцима. То је врло много обучених људи који добијају наређења из једног центра. И то је врло усклађено деловање, не ради „плашења“, већ ради „уништавања“. Управо такав рат се води против малог библијског човечуљка који само хоће да увек буде маме, и који притом жмирка гледајући у сунашце.

Организовани рат воде империје.

Не треба мислити да се у овом случају ради о Османској империји или Аустро-угарској монархији. Не ради се о престолу, о велможама, о дворском церемонијалу. Савремени горепоменути рат воде специјалне империје: на пример, фармацеутска. Оне могу и да отрују било кога, и да врше експерименте на житељима трећег света. А рат против њих је још тежи него против Османске империје у време оно.

То су, без сумње, медијске империје. Ево ко испира мозгове раствором хлора милијардама људи! Ево ко, попут патуљака из Андерсенове бајке, баца ситне крхотине демонских стаклића људима у очи како би изопачили општу представу о свету. Творци фантазија, слуге сивих еминенција, они који ћуте о најбитнијим проблемима и дижу буку о ситницама, сви они чине огроман и најбољи део ове зле војске. „Где је мој Каинов печат?“ – викао је Каин XVIII у драми Шварца. Одмах му је донет државни печат који се ставља на наредбе. „Не то!“ – повика Каин XVIII – „Говорим о штампи!“ Па дотрчаше новинари, јер су у одређеним случајевима управо они Каинов печат. (У питању је игра речи, печать је у руском језику хомоним и значи и печат, и штампа, прим. прев.)

Има још империја које производе намирнице које се не смеју јести.

Има империја које тргују органима човека који је до јуче био жив, а данас је умро. Њихове колеге за то време још једног чику претварају у тету или обрнуто.

Има империја које пропагирају нови морал, односно, известан свеопшти коитус, без обзира на пол и године, а што је још страшније, без гриже савести. Има и нарко босова, и власника порно империја.

О, колико је много ових империја! И све оне делују у истом духу, као по договору. Наравно, има ту места и за војну компоненту. То је оно када бомбардују и распарчавају земље које се не слажу са сликама BBC-a или CNN-a, са саветима ММФ-а, али које немају одговарајућа средства за одбрану. Међутим, то су крајње мере. Много је боље (сигурније, поузданије, неприметније) развратити људе, оковати их помоћу кредитног талмудизма, помутити им памет испразношћу и одвући их од вере.

И појединац апсолутно није у стању да се супротстави овом процесу. Може, верујући у бајке за децу о демократским процедурама, да маше транспарентима (ако то није парада хомосексуалаца може се десити да га не прикажу на ТВ-у, јер није у тренду). Може гомилама жалби да заспе разноразне важне организације. Читав живот ће му проћи док га неко не чује, па каже: „Назовите сутра.“ Може да чини све што је у моћи малог човека. Али то је исто толико ефикасно као повик заставника „Стани! Један-два,“ упућен возу који убрзава.

Библијски човечуљак само свом библијском Богу може да упућује жалбе и молбе. Епоха је већ одлучила: или ће човечуљак пристати на све облике свакодневног сатанизма или ће га сатрти.

Ево зашто желимо да Русија буде империја. Не Ксерксова империја, као што је писао В. Соловјов, већ Христова. Ово желимо зато што нико не може сам да се бори. Човек сам може само да бежи. Али куда? И како ће бегунац живети ако је човек одавно одвојен од природе, ако више не уме да живи у њој и да је разуме, ако су му и шуме и планине постали непријатељи. Навикнут на удобан живот, човек је постао неспособан за радикално бекство које су чинили људи попут Светог Сергија, Светог Серафима, Симеона Столпника...

Принудно, услед својих слабости, човек је талац непријатељске цивилизације. Талац образовања које развраћа, а не учи, телевизије, која отупљује, а не информише итд. Зато је потребна управо империја која брани вредности библијског човека. Велика империја, јака империја која може самостално да опстане, која окупља многе народе, која свесно брани библијски поглед на свет. Муслимани ће рећи: „Слажемо се.“ Јевреји би, у принципу, требало да кажу исто то. Мада не знам шта ће рећи Јевреји. Такође, не могу да потпишем за све муслимане. Ни за своје сународнике који живе од грантова не могу да ставим руку у ватру. Веома ћу посумњати и у многе политичаре на разним нивоима. Метастазе су превише узнапредовале. Али сама идеја, ако одбацимо „успаване“ и продане душе, отупеле и до краја изопачене, сама идеја је дивна. Управо то је национална идеја Русије у XXI веку!

Да буде самостална и снажна империја која је у стању и која жели да брани библијски поглед на свет против разноврсних паклених изазова који су убиствени за обичног човека. Да буде на страни укусног хлеба и чистог неба, дечијег смеха и имена Божијег; на страни достојанственог живота и мирне смрти у нади на васкрсење. Без кремације и крионике, а са Причешћем пред смрт.

Поред свих слабости Русије и поред свих ограда, лично не видим ниједну другу државу која би могла да одигра ову улогу.