Молебан за Косово и Метохију у Ораховцу

Црква Успења Пресвете Богородице у Ораховцу је од њене изградње на старим темељима средином деветнаестог века (1859) била стожер и место окупљања српског народа овог метохијског градића. Све што је сналазило народ српски сналазило је и ову светињу. Трпела је окупације: турску, аустроугарску, немачку, ,,шипнијску“, комунистичку (када је претварана у магацин), па све до ове најновије када су је припадници немачког и холандског контигента КФОРа претресали, скрнавећи сваки део ове светиње, гурајући кундацима пушака Царске двери, улазили у олтар, претурали по Часној трпези... Но, Богородица је трпела, јер трпео је и народ који се у најтежим тренуцима сабирао око ње и у њој. Колико је само молитви принето пред њеном иконом на иконостасу, колико суза квасило њене плоче на поду, колико немоћних погледа се сусрело са њеним очима, колико целива додирнуло Њене руке и одећу Њену и Њеног Сина привијеног јој у наручје.

У њеном олтару су се смењивали свештеници и свештеномонаси, владике и патријарси... Долазили и одлазили, молили се и захваљивали...

И последњих дана када се гласно говори о неком коначном решењу статуса Косова и Метохије, о некој подели ове територије или тзв. разграничењу, мештани Ораховца су уз своју цркву. У храму Успења Пресвете Богородице су се сабрали и у петак, 10. августа у поподневним часовима на Молебан за Косово и Метохију који је служиуо Епископ рашко-призренски г. Теодосије уз саслужење игумана манастира Свети Врачи у Зочишту архимандрита Стефана, игумана манастира Св. Архангели у Призрену архимандрита Михајла, јеромонаха Кирила Дечанца, пароха великохочанског протојереја ставрофора Миленка Драгићевића, пароха ораховачког јереја Веље Стојковића, пароха призренског јереја Слободана Ђорића и пароха грачаничког јереја Зорана Гођевца. Својим појањем допринос молитви за српски народ на Косову и Метохији дали су и игуманија Анастасија и монахиња Јефимија из манастира Девич, монахиња Злата из Призрена, као и монаси из манастира Зочиште и Дечани.

Иако се редовно сабирају на литургијама у своме храму, за преостале Србе у Ораховцу је ово било посебно и веома значајно сабрање, јер су уплашени да ће приликом најављених ,,разграничења“ и подела бити одсечени од своје матице Србије.

Владика Теодосије је молитвом и очинским обраћањем позвао окупљене да не губе наду, и да опстају на овим просторима погледа упртог у Господа.

Транскрипт беседе Епископа Теодосија у Ораховцу:

,,Часни и преподобни оци, сестре монахиње, браћо и сестре

Ево, и пети дан по реду, служисмо Молебан за страдални народ на Косову и Метохији, приводећи вечерас крају ове усрдне молитве и петодневни пост, којим смо се крепили и отварали своја срца Господу, добијајући од Њега духовну утеху.

Овом приликом говорићемо о нади у Христу. Можда ће се неко запитати како да говоримо о нади у Ораховцу где пар стотина Срба живи око своје цркве Успења Пресвете Богородице, у малом гету, већ пуних двадесет година. Зато, овде и говоримо о нади, као што Васкрсење Христово најрадосније славимо у храму Св. Гроба Христовог у Јерусалиму. Наша вера је вера парадокса, вера у којој се учимо да у крштењској купељи умиремо старом човеку и рађамо се као нови човек у Христу Спаситељу. Наша вера је вера светих мученика и исповедника, који су по логици овог света били највећи губитници, а пред Богом и памћењем наше Цркве, они су слављеници, док њиховим мучитељима, тадашњим моћницима овог света, није остало ни помена зна. Наша вера заснована је на Крсту, који је од дрвета мучења и срамоте, постао символ спасења и Дрво вечног живота, са кога се духовно хранимо да би се вечно радовали у вишњем Јерусалиму.

С тога, овог пута желимо да беседимо о нади, на месту где, по људској логици, никакве наде не може бити. Посебно, ово се односи на оне, који су потонули у дефетизам, пролазну и варљиву логику овога света и који не виде ништа више од оног што се може изразити метрима, динарима или еврима. Где може бити веће хришћанске наде од нашег Ораховца, Велике Хоче, манастира Пећке Патријаршије, Девича и Успења Пресвете Богородице у Ђаковици? Сестре монахиње су, попут жана Мироносица, остале под Крстом на коме је страдао распети Господ наш, и тиме показале верност Њему, Светој Цркви и распетом Косову и Метохији. Браћо и сестре, угледајмо се и ми на њих, да би се и на нама испуниле речи из Светог Откривења: ,,Буди веран до смрти и даћу ти венац живота” (Откр.2,10).

Једном су светог Аву Јустина питали, да ли ће постојати нада у вечности, јер ће нам тамо све бити дато у Господу. Хоће, причају да је рекао Свети старац ћелијски, зато што нема краја узрастању у љубави Христовој и зато не престаје ни нада да ћемо се још више насићавати те вечне радости Господње. Вечни живот је, по светим оцима, стално узрастање у Христу, и оно почиње већ сада у овом животу. Царство Божије, односно сам Бог, је међу нама, јер по речима Господњим: "Где су двоје или троје сабрани у име моје, ту сам ја међу њима" (Мт. 18.20). Зато се и ми и сабирамо у свете храмове, зато се заједно и молимо, јер Бог је благоизволео да ни овде, па ни у вечности, не постојимо као јединке и самотњаци, већ као браћа, сабрана у Христу.

Бог Отац нам је преко Богочовека Христа, Сина Својега Јединороднога, обзнанио тајну Своје воље „За остварење пуноће времена, да се све састави у Христу, оно што је на небу и што је на земљи, у Њему“ (уп. Еф 1.9-10) На другом месту у посланици Галатима, Апостол нас учи да се сараспињемо у Христу да не бисмо живели више ми као појединци, већ да Христос живи у нама. Јер, као што у Адаму сви умиремо, тј по природи човечијој, тако ћемо у Христу сви и оживети. Али, већ сада и овде, светим крштењем и хришћанским животом улазимо у нови начин постојања, где „нема више Јудејца ни Јелина, нема више роба ни слободнога, нема више мушког ни женског, јер сте ви сви један (човек) у Христу Исусу.“ (Гал. 3.28)

Велике су ово тајне, али на овим тајнама почива и наша нада, а не на пролазним обећањима овога света, у коме све дође и прође, где је „све и сва заиста таштина, а живот је сенка и сан; (и где се) узалуд отима сваки човек, као што рече Свето Писмо: Јер када цео свет стекнемо, онда ћемо се у гроб настанити, где су заједно цареви и просјаци.“ (уп. сједален са опела). Ми смо, православни хришћани, управо зато што не тражимо оно што је пролазно, већ ону радост која је неодузимљива. Када нас обузме страх за своје имање, за куће и земаљска блага, сетимо се увек речи Господње „Не сабирајте себи блага на земљи, где мољац и рђа квари, и где лопови поткопавају и краду. Него сабирајте себи блага на небу, где ни мољац ни рђа не квари, и где лопови не поткопавају и не краду. Јер где је благо ваше, онде ће бити и срце ваше.“ (Мт 6.19-21) Све материјално може се поново стећи и задобити, али ако срце своје вежемо за оно што је пролазно, онда ћемо себе лишити оног што је вечно и непролазно.

Истинско богатство, драга браћо и сестре, једино постоји у Христу, јер када задобијемо благодат Духа Светога, која нам се од Оца даје у Христу, и ако живимо у највећој беди и сиромаштву, бићемо најбогатији људи на свету. Онај који не зна за такво благо, само скупља, граби и отима, а што више граби, све више је у страху да му то неко не одузме, или да то не изгуби. Зашто? Зато што се венчао за материјално и пролазно, зато што је своје срце везао за оно што свакако једног дана треба да остави и да се пресели из овога света у живот „нестарив и вечни“.

Браћо и сестре, сви смо ми у овом земаљском животу путници и пролазници. Ово је прилика да се сви заједно подсетимо на древни хришћански спис „Посланицу Диогнету“ у коме је на предиван начин описана вера и нада првих хришћана: - Они живе у јелинским и варварским градовима, како је свакоме пало у део, и у своме одевању и храни и осталом животу следују локалним обичајима, али пројављују задивљујуће и заиста чудесно стање живота свога. Живе у отаџбинама својим, али као пролазници, као грађани, учествују у свему, али све подносе као странци. Свака туђина њима је отаџбина, а свака отаџбина туђина…… Бораве у телу, али не живе по телу. На земљи проводе дане, али им је живљење на небу…. Воле све (људе), а сви их гоне. Презиру их, и осуђују; убијају их, а они оживљавају. Сиромашни су, а многе обогаћују. Свега су лишени, а у свему изобилују. Понижавају их, а они се у понижењима прослављају. Клеветају их, а они се показују праведним. Руже их, а они благосиљају. Вређају их, а они (све) поштују.“ (Посланица Диогнету 5.1-15)

Ето, видите браћо и сестре, на какав смо живот позвани и којом вером и којом надом су живели наши древни преци широм хришћанства, а посебно на овој благословеној земљи метохијској, у овом родном виногорју у коме узрастате као лозе око чокота Христа, и вековима чувате име хришћанско и светосавско. Да, у тој вери и нади треба да васпитавате своју децу да никада не забораве чије име и веру носе.

Ово размишљање о хришћанској нади завршили бисмо опет Светим Апостолом Павлом који нам говори: „И не само то, него се и хвалимо у невољама, знајући да невоља гради трпљење, а трпљење искуство, а искуство наду; А нада не постиђује, јер се љубав Божија излила у срца наша Духом Светим који је дат нама.“ (Рим 5.3-5)

Зато, овде у Ораховцу највише говоримо о нади, и зато проповедамо наду нашем верном народу на Косову и Метохији, посебно ових дана, јер је нада у Бога оно што нас чини чвршћим и трајнијим у Христу. Онај, чије је надање само у човеку, већ сутра ће се разочарати, али онај који положи наду у Бога, увек је радостан и на свему Богу благодари. То не могу да схвате они који Бога нису упознали и којима су и ум и срце прилепљени за земљу и не виде ништа од земље, у коју ће и они као и сви људи пре или касније бити положени. Зато наша Црква стално позива да подигнемо главу Богу, не у гордости и сујети, већ у смирењу и благодарности, и тада ћемо обрести ону радост, коју нам нико не може одузети. Ко има ту радост, у њему нема страха, јер је страх као тама која нестаје када се појави светлост. Тако, светлост вере у Христа одгони сваки страх, и сваку бригу и сваку невољу, и даје нам утеху коју нам овај свет не може дати.

Таква нам је вера и нада, браћо и сестре, највише потребна у времену у коме живимо. Ми смо сви, неизмерно, благодарни Богу, што је са нама у овим тешким данима неизвесности и опасности. Молимо се Мајци Божјој и Свима светима да нас подрже на нашем крсно-васкрсном путу, који води вечном животу. Нека би нас Господ молитвама свих Светих оснажио и подржао да опстанемо на нашим вековним огњиштима, на нашем светом Косову и Метохији.

Господ да вас све благослови, и у овом свету, и у све векове векова. Амин!”

У Ораховцу, у овим августовским данима, када се увелико наговештава неко коначно решење статуса Косова и Метохије битише 300 православних Срба, од тога око деведесеторо деце. У суседној Великој Хочи их је око 500, од тога нешто више од стотину деце. Погледа упртог у своју Цркву, која им је вековима била уточиште и стуб одбране, и у овим судбоносним тренуцима, верни народ Ораховца је овим окупљањем потврдио да је уз Цркву, са надом у опстанак на овим светим просторима где су вековима живели њихови преци.