Унутрашњи бол

Млад човек је сит и здрав, али осећа муку и тугу.

Млад човек је лепо обучен и солидно је образован, али у његовим очима има толико бола да га је страшно и погледати.

Шта је то? Какве су то нове невоље? Да ли то значи да „бесни од масних колача“ или је у питању нешто друго?

То је управо нешто друго што доказује да збир ситости помножене здравим и мирним животом није срећа.

Срећа није исто што и ситост, а понекад је с њом у супротности.

И ово није апологија глади. Ово је само још једна од парадоксалних чињеница.

Тотални материјалистички поглед на свет не жели да поверује у то, али живот смело упада кроз прозор ако га неко истера на врата.

Сити и здрави су свуда тужни и несрећни, зато што ниједном нису викнули у очајању: Где си, Господе?

Зато што не бришу ничије сузе. Зато што се нису посветили ниједном послу и никако не могу да пронађу или изаберу тај посао. Зато што им живот, на крају крајева изгледа бесмислен и тешко да вреди да се проживи.

„Прави проблеми за човека ће почети онда кад буде имао загарантован хлеб свакога дана.“ Отприлике тако је говорио незаборавни Фјодор Михајлович, и као обично, био је проницљиво у праву.

Душа се не сме занемаривати. Не сме се свака брига о човеку свести само на људско тело.

Душа може да се увреди. Заћутаће, сакриће се у ћошак, неко време ће се правити да је нема. А онда ће се одједном осветити. И то ће се окрутно осветити.

Почеће да боли.

Онај ко зна шта је душевни бол сложиће се: човек би пристао да му одсеку прст или ископају око само да мине бол у души. А он намерно неће проћи. Просто ће човек бити без ока или без прста, али с истим болом у души.

Кад човека боли душа повлачи се страх од висине, страх од морске или речне дубине и страх од точкова воза. И ето, људи измучени душевним болом лете с кровова, одлазе на морско дно и лежу на железничку пругу доказујући у пракси да оно што је невидљиво може да боли јаче од видљивог.

Али ми свеједно не схватамо. Као да смо дрвени до појаса покушавамо да лечимо душу искључиво таблетама, или масажом, или електрошоковима.

А необјашњива туга ситог и здравог младог човека у међувремену неоспорно доказује да у њему потиснута у задњи план, занемарена и стављена под хиљаду сумњи живи бесмртна душа.

Говорим управо о младом човеку. Зато што је зрео, презрео и остарио човек превише оптерећен проблемима и греховима да би патио због чисте метафизике.

А млад човек је свеж, идеалистички настројен и не пристаје на компромисе. Потребан му је чист смисао у савезу с правдом и истином. А пилуле за успављивање и лаксативи му још увек нису потребни.

Тако су најбољи синови и кћери Римског царства почели да тугују на врхунцу светске славе.

Бољшевици су по навици слагали кад су рекли да су хришћанство углавном примали робови и други несрећници. Хришћанство је радосно прихватано у апсолутно свим слојевима друштва. Пили су га као свежу воду у врелом дану. Пили су и богати и сиромашни. Просто, патриција увек има на стотине пута мање него праља и пекара.

Можда је и наше време управо време оног умора срца кад човеку ништа не помаже осим Јеванђеља. И човек поново треба да схвати оно што му се наизглед чини познатим.

Неко поново, а већина по први пут.

Дакле, ако видите младог човека с неиздрживом тугом у очима, знајте да је то добар човек. Он чезне за Богом и вечним животом иако сам то још увек не зна. Сви скупа производи на пијаци разоноде и задовољства не доносе му срећу. И он већ скоро да мрзи овај лажни и бучни свет као што мрзи жену која се продаје и која му је обећавала блаженство, а подарила му је срамну болест.

Не може свако да разговара с таквим човеком. Али ако не можете, једноставно се помолите за њега. Обавезно се помолите. Кратко, али искрено.

Он је добар, али је на раскрсници. И није витез. То је просто млад човек.

Ако се његово срце не обрадује и не смири у Богу, отићи ће у секту где религиозна лаж дарује илузију истине.

Просто ће се умртвити неком хемијом убризгавши је у вене или у мишиће. Једноставно, остаје му мало варијанти.

Сваког младог становника материјалистичке цивилизације прејако боли бесмртна душа.