Владика Теодосије: Са одрицањем Косова, од нас ће се неминовно тражити да, одбацимо и дух вере православне

У Саборном храму Св. апостола Петра и Павла у Шапцу вечерас је с благословом Преосвећеног Епископа Шабачког г. Лаврентија, након Молебана за Косово и Метохију, који је служио Епископ Теодосије, одржана промоција поновљеног издања монографије "Задужбине Косова и Метохије". Пред пуном црквом о Косову и Метохији говорили су Епископ Теодосије, проф. др Мило Ломпар, проф. др Милош Ковић, протојереј-ставрофор др Велибор Џомић и протођакон Љубомир Ранковић.

У наставку доносимо ТРАНСКРИПТ ОБРАЋАЊА Епископа Рашко-призренског Теодосија:

НА КОСОВУ СЕ САДА ДЕЛИ И ПРЕДАЈЕ НА ЖРТВУ САМО БИЋЕ СРПСКОГ ПРАВОСЛАВНОГ НАРОДА

Ваше Преосвештенство, пречасни и преподобни оци, браћо и сестре,

Долазећи са мученичког Косова и Метохије, „грдног судилишта“ на коме се по ко зна који пут у историји рода српског, пред лицем Божијим, као у огледалу показује и огледа наша православна и светосавска свест и савест, преносимо вам вапаје и молитве нашег малог стада, које у зебњи, али са вером у Христа чека пресуду која му се спрема од људи овога света.

Богонадахнути ловћенски тајновидац, обесмртио је својим стиховима ову судбину Косова, певајући речима са којима су узрастала малена поколења Срба: „Бог се драги на Србе разљути, за њихова смртна сагрешења. Наши цари закон погазише, почеше се крвнички гонити, један другом вадит очи живе…“ Ове речи тако болно и пророчки одјекују у нашим срцима и сада, док се спрема нова „ косовска вечера“ на којој је, као некада „глава Лазарева“, положено само биће наше православне хришћанске самосвести, које нам је својим молитвама, трудом и сузама Бог подарио преко Светог Саве, Првог Архиепископа Српског, ево баш уочи 800 - годишњице Аутокефалије наше Српске Православне Цркве.

Вечерас смо се сабрали овде да говоримо о новом издању незаборавне књиге-сведочанства „Задужбине Косова и Метохије“ нашег драгог у Христу учитеља и живога сведока косовског и свесрпског страдања, умировљеног Епископа Захумско-херцеговачког Г. Атанасија. Али та књига још није исписана, јер смо, ето, доживели да се управо и у наше време исписују њени судбоносни редови, док се мрачни облаци поново надвијају над куполама наших немањићких светиња, које сијају као бисери у помрачини. Засигурно знамо да ова књига неће никада бити завршена, докле год је рода српскога светосавског и док год постоји самосвест хришћанска, коју је нашем народу Свети Сава оставио, запечаћену и уризничену управо у нашим светињама Косова, Метохије и Старога Раса.

Добро знамо, оци и браћо, да Косово није само питање територије, а још мање политике и подела народних, које се данас партијама зову. Било би нам засигурно лакше да је то само тако. Косово је много више и изнад свега тога, и зато нам је толико важно, како нама који међу косовским житним пољима и метохијским виноградима живимо, приносећи хлеб и вино у наше Цркве да се Христом причестимо, тако и вама овде у равној и јуначкој Мачви која почива на благослову Светога Краља Драгутина. Авај, за неке је Косово у наше време само митологија, „рак-рана, канцер Србије“, или „рана кроз коју може да нам исцури последња кап крви“, највећа невоља које треба да се решимо да бисмо ишли ка некој, њима само знаној „светлој и бољој будућности“. Али Косово је, опет кажем, много више од тога….. лакше би нам било, по речима песникиње, да се може пренети, истргнути из наших њедара, а да са тиме не изађе и душа нашег народа. Јер, нама хришћанима, није потребна никаква митологија, с обзиром да имамо Христа. Ране се залече с временом, али душа када се једном погуби, не може се више никад исцелити и вратити.

Не, Косово је било и остало за нашу Цркву и њен верни народ огледало наше заједнице са Богом, наш образ пред Богом по коме нас Он и препознаје. То Косово нам нико не може одузети никаквом силом овога света, ако га се ми сами не одрекнемо. Зар нисмо, већ, толико прошли страдања и освајања, зар нисмо прошли и петвековно турско ропство, а, ето, опет смо се сачували као народ Божији, као жива Црква Христова. И заиста, рећи ће неко, границе су се мењале и мењаће се. Али они који данас желе да разграниче само биће нашег народа, да поделе душу Србинову на два дела, чине оно што досад нико у нашој историји није учинио. Моћници светски, са господарима српским и албанским, већ цртају нове границе које треба да, не само привремено „ разграниче два народа“, већ које ће једном за свагда преосталу децу Светог Саве осудити на нестајање, а наше светиње оставити као пусте споменике прошлости, или целе, или у рушевинеама. Немојмо се заваравати, није овде по среди само још једно од многих разграничења која дођу и прођу, а живот се наставља, већ се од нас овог пута очекује да сами себи одрубимо главу. Са одрицањем Косова, од нас ће се неминовно тражити да, одбацимо и дух вере православне, који је вековима водио наш народ. И то се све догађа 800 година након чудесног дара који смо добили од Христа Господа, преко нашег Светог Саве и свих Светих из рода нашег.

Много пута смо, у историји нашег рода, до сада пролазили толика бројна понижења и страдања, како због својих грехова, тако и на правди Божијој, али никада нисмо пристајали на то да себе духовно поништимо и изгубимо наш народ на Косову и Метохији. Разграничење „Срба и Албанаца“ зато није само питање политике или нечега у што Црква Христова не треба да се меша, већ ПОЧЕТАК ОДРИЦАЊА од онога што нас је кроз историју учинило оним што јесмо, и што су за нас чували и предали нам највећи синови нашег народа. Да ли ће наша земља и њен народ утопити себе својом руком и вољом у прокључали лонац у коме се све више губе обриси вере Христове и предања древних хришћанских народа, или ће остати да светле као „светило на гори“, као живо сведочанство оних идеала за које су наши преци живели, певали и умирали, видећемо, ето, и овог пута, баш на Косову?

Зато је за нас, као Епископа, коме је као најмањем од свих поверено да, у овом времену, напаса мало стадо, управо на тим просторима, као и за целу нашу Српску Православну Цркву, ово питање важно, да не може постојати питање које би било важније. Оно је важно и за све вас овде сабране, и за све наше православне Србе расуте широм света, који као древни Израиљци „певају песме косовске“, на обалама европских река и далеких мора, сећајући се Косова, свога Јерусалима. „Ако те заборавим, Косово — Јерусалиме мој, нека буде заборављена десница моја. Нека се прилепи језик. мој гркљану моме. ако те не успамтим, Метохијо моја, ако те не ставим за почетак песме моје, псалмопоја мога Господу, Спасу моме.“ Ове бесмртне стихове псалмопојца Давида (пс. 136.5) сећајући се Косова, поновио је у пламену страдања 1999. године Владика Атанасије, у спомен наших светих новомученика Харитона Косовца и Стефана Метохијца.

Косово је наш Јерусалим и икона нерукотвореног небеског Јерусалима, и живеће онакво какво га знамо само док звоне звона пећаршијска, дечанска, грачаничка и љевишка, док наши свештеници, монаси и монахиње молитвом призивају верни народ и сабирају га око Хлеба Господњег – Христа Спаситеља. Без народа нема Цркве, јер Црква није грађевина од камена, не може се „преметнути“ негде далеко, већ живи само у Литургији у којој се сви заједно сабирамо у Христу. Зато ове светиње Косова и Метохије нису само духовна сабиралишта нашег народа са Косова Метохије и целог света. Оне су живи путокази који у мрачној ноћи данашњег света светле и указују пут, онај пут којим су ходили и Свети Сава и Свети Краљ Стефан Дечански, Пећки свети Архиепископи и Патријарси, бројни светитељи, мученици, новомученици и страдалници. Ако се тог пута држимо нећемо залутати, али ако допустимо да ти светилници угасну и народ ће нам се разићи и трајно ћемо изгубити себе.

Косово и Метохија је наша свесрпска Ћеле-кула, саздана од камења освештаног молитвом, миомирисних моштију светитељских, молитвом окађених, која Косово чини оним што јесте, што је вековима било и треба да остане, док нас год има. Али данас, браћо и сестре, спрема се суд Светом Краљу Дечанском, царском Призрену, намученом Девичу, нашем народу у малом гету у Ораховцу, старицама монахињама у Ђаковици, исповедницима у Поморављу и широм Косова и Метохије, који последњих двадесет година бивају распети са Христом на крсту мучеништва - сведочећи веру своју Православну. Тај крст иако тежак и претежак, никада нисмо носили у очајању и тузи, већ смо га доживљавали као победоносни крст утехе и наде, расцветали крст на улазу храма Високих Дечана, који је за нас оно Дрво живота, преко кога се хранимо Христовим Телом и Крвљу.

Али, о ужаса! Светим Патријарсима Пећким, Св. Јаоникију и Краљу Стефану Дечанском, са њиховим малим стадом, неће судити велики моћници белога света, већ треба да пресудимо МИ, сам кукавни народ српски; да као некада они који су викали „распни га распни“, разапнемо тај мали остатак нашег рода, који се сачувао на том „грдном судилишту“ и одстранимо га као „канцер“ са неке нове, нама туђе, Србије, коју нам нуде они који су изгубили сваки осећај и свест о своме имену и који у ово наше време „продају веру за вечеру“, као некада Јуда - Христа Спаситеља за 30 сребреника.

„О проклета косовска вечеро….
О проклета земљо, пропала си!
Име ти је страшно и опако…
О Косово грдно судилиште“
подсећа нас опет Тајновидац Ловћенски.

Не заборавимо, од СВИХ НАС се тражи и очекује да са древним безаконицима, на судилишту Пилатовом, вичемо „Распни га распни“ и да се одрекнемо онога за што су се оци наши мучили, живели и умирали. Ако тако, не дао Бог, одлучимо, и Бог ће нама пресудити, као некада Јерусалимљанима који се одрекоше вере у Живога Бога и заменише га вером у идоле и беху прогнани у ропство Вавилонско. Проплакаће опет пророк Јеремија на рушевинама наших светиња, на остацима наших гробаља, на напуштеним огњиштима, пољима и виноградима.

„Како седи сам, поста као удовица, град који беше пун народа! Велик међу народима, глава међу земљама потпаде под данак! Једнако плаче ноћу, и сузе су му на образима, нема никога од свих који га љубљаху да га потеши; сви га пријатељи његови изневерише, посташе му непријатељи… Путеви сионски туже, јер нико не иде на празник; сва су врата његова пуста, свештеници његови уздишу, девојке су његове жалосне, и сам је јадан.“ (Плач Јеремијин 1.1-4)

Али, биће, да ово није суд Косову, ни Светом Кнезу Лазару, ни Дечанском Краљу Мученику, већ нама јаднима и несрећнима, који себе гресима својим доведосмо у овакву невољу. Од нас се данас тражи да своју главу мора САМИ да положимо на камен као некад Јован на тањир Иродијадин, да би је Ирод одсекао, и угодио својим скверним дружбеницима.

Ако то не схватимо сада, браћо и сестре, схватићемо тек када буде касно, али не за Косово, јер оно је већ на небесима овенчано славом Лазаревом, мученичком крвљу Краља Дечанскога, молитвеним сузама Девичког подвижника и молитвама Светих Патријараха Пећких, већ за нас и нашу децу, која треба да живе са таквим тешким и претешким бременом, носећи тај срамни жиг довека.

Зато смо вечерас овде, не да говоримо о пролазним стварима овога света, коју политиком зовемо, јер царства овога света, славе и почасти, долазе и пролазе. Нити смо вечерас овде да прозивамо оне који „Опрости им Боже, не знају шта чине“ и за које се треба молити Богу да их просвети и уразуми, већ да као Јеремија заплачемо сви заједно и пред целим нашим народом још једном поновимо бесмртне речи Божије, које је изговорио пророк Јеремија: „Чудите се томе, небеса, и згрозите се и ужасните се! Вели Господ. Јер два зла учини мој народ: оставише мене, извор живе воде, и ископаше себи студенце, студенце испроваљиване, који не могу да држе воде….. Зато покај се, Јерусалиме, да се не отргне душа моја од тебе, да те не обратим у пустињу, у земљу где се не живи.“ (Jер 2.12-13; 6.8)