У Цариградском патријархату је настала папистичка доктрина

У априлу 2018. године Цариградска патријаршија је донела одлуку да прихвати на разматрање питање о давању аутокефалности „православним верницима у Украјини“. Епископат канонске Украјинске Православне Цркве Московске Патријаршије се једногласно изјаснио за очување њеног постојећег статуса. Међутим, Цариград је упркос његовој вољи приступио практичној реализацији пројекта украјинске аутокефалности. У коминикеу Генералног секретаријата Светог Синода Цариградске Православне Цркве који је објављен 7. септембра 2018. године говори се о томе да су двојица њених јерарха – Архиепископ памфилијски Данило (САД) и Епископ едмонтонски Иларион (Канада) именовани за „егзархе“ Цариградске патријаршије у Кијеву. О насталој ситуацији и реакцији Московске Патријаршије на наведене одлуке у програму телевизијског канала „Росија 24“ говорио је председник Одељења за спољашње црквене односе Митрополит волоколамски Иларион.

— Хајде да за почетак још једном објаснимо гледаоцима ко су егзарси и зашто су ови епископи именовани за Украјину из САД и Канаде. Зашто су они потребни?

— Грчка реч „егзарх“ значи „начелник“. Егзарсима су се називали руководиоци великих црквених области. Осим тога, реч „егзарх“ се користи у значењу „специјални изасланик“. Мислим да се у овом случају ради о двојици специјалних представника Цариградске патријаршије који треба да дођу у Кијев како би припремили додељивање аутокефалности Украјинској Цркви.

— Одмах бисмо желели да разјаснимо следеће: Украјинска Православна Црква (јер су ови егзарси упућени ради аутокефалности „православних верника Украјине“) спада у област одговорности Московске патријаршије. Да ли је Украјинска Православна Црква молила за аутокефалност или се ради о „Кијевској патријаршији“ која покушава да се одвоји?

— Украјинска Православна Црква није тражила аутокефалност. Напротив, на Архијерејском саветовању које је недавно одржано у Украјинској Православној Цркви сав епископат се једногласно изјаснио за очување њеног садашњег статуса.

Украјинска Црква је Црква која има самоуправу у саставу Московске патријаршије. Ово јединство Руске Православне Цркве постоји већ 1030 година, потиче из 988. године кад је кнез Владимир покрстио Кијевску Русију. И сада су ови егзарси (односно специјални представници) Цариградске патријаршије именовани како би спровели одлуку о аутокефалности, коју канонска Украјинска Црква није тражила. О аутокефалности су говорили расколници, и то нису за њу заправо молили, већ су изјавили да, ето, ми ову аутокефалност имамо и ви само треба да је признате.

Да би наши телевизијски гледаоци схватили шта је аутокефалност објаснићу да је то такође грчка реч која се преводи као „самостално управљање“; она означава потпуну црквену самосталност.

— Шта мислите, зашто се Цариградска патријаршија одлучила на овај корак – практично расколништво или његову подршку?

— У Цариградској патријаршији је у последњих непуних сто година настала својеврсна папистичка доктрина, папистичка самосвест. Подсетићу да је историјски прва катедра у хришћанском свету била римска катедра, у сваком случају, од IV века Римско царство је заузимало главно место у свету. Али је у истом овом IV веку цар Константин преместио престоницу у град Константинопољ који је сам основао. На II Васељенском Сабору је донета одлука о томе да катедра у Константинопољу треба да има једнаке привилегије као римска катедра. Кад се у XI веку десио раскол између Рима и Константинопоља у породици Православних Цркава Цариградска патријаршија која је раније увек заузимала друго место, сада је заузела прво. Ово првенство се у Православној Цркви никад није схватало као првенство власти или јурисдикције. Односно, за разлику од католицизма где постоји представа о томе да се римски папа налази на челу целе Васељенске Цркве, и да се он доживљава као извор за давање овлашћења другим епископима, у Православној Цркви је увек постојао други систем. То је систем Помесних Православних Цркава од којих свака има самосталност и ниједна се не потчињава другој. Дакле, Цариградска патријаршија која се нашла на првом месту стицајем околности, у ХХ веку (тачније, 1920-их година) почела је да развија схватање о сопственом првенству које претпоставља и извесна специјална права или привилегије.

Кад је почетком 60-их година било постављено питање о томе да би било добро одржати Свеправославни Сабор, Православне Цркве су се сложиле да модератор овог процеса буде Цариградска патријаршија, али не зато што Цариград има неке посебне привилегије, као што сад тврди, већ зато што су се тако договориле све Православне Цркве. Мислим да би, кад би Цариградска патријаршија стварно била сила која окупља Цркве и помаже у решавању ових или оних несугласица, оваква институција заиста била потребна у Православној Цркви. Нажалост, Цариградска патријаршија делује потпуно другачије. Она није у стању да реши сукобе који се појављују међу Црквама (на пример, између Антиохијске и Јерусалимске). Уместо да помаже Помесним Православним Црквама да превладавају расколе који се појављују, она сама иде путем подржавања раскола.

— Што се тиче права Цариградске патријаршије... Ево, на пример, патријарх Вартоломеј тврди да Цариградска патријаршија има искључива права на решавање проблема у православном свету. Полазећи од онога што сте управо рекли, испоставља се да се представници Руске Цркве не слажу с таквим ставом?

— Ми се с таквим ставом категорички не слажемо. Ево, имам у рукама превод говора патријарха Вартоломеја који је одржао пред пуним саставом епископата Цариградске Цркве пре неколико дана. У овом излагању он каже да је „Цариградски патријарх – глава тела Православља“, да је „почетак Православне Цркве – Васељенска патриајршија“, да „Православље не може да постоји без Васељенске патријаршије“. А како је, опростите, Црква постојала до IV века кад није било никакве Васељенске патријаршије? А како је Црква постојала кад су васељенски патријарси падали у јерес?

Понекад нас неки оптужују за то да је Руска Црква наводно самостално прогласила своју аутокефалност, зато што је кад је средином XV века изабран Митрополит московски Јона то учињено без сагласности Цариградског патријарха. А како је Русија могла да добије његову сагласност кад је Патријарх цариградски био у унији, у јереси? Он нам је послао митрополита који је помињао римског папу и који је после изгнања постао кардинал Римокатоличке цркве.

Дакле, претензије Цариградске патријаршије не просто на првенство части, већ на нека специјална права и привилегије су потпуно неоправдане.

— А да ли Цариградска патријаршија може да изда томос о аутокефалности?

— Цариградска патријаршија је историјски понекад издавала томосе о аутокефалности...

— ...Има преседана?

— Да. Постоји неколико Помесних Цркава које су добиле томосе од Цариграда, али има и Цркава које га нису добиле. Ево, на пример, Руска Православна Црква. Она није добила томос о аутокефалности, али кад је у Москви изабран патријарх, ово дело није потврдио само Цариградски патријарх, већ су то учинила четворица патријараха: цариградски, александријски, антиохијски и јерусалимски. Односно, то је личностима четворице патријараха то је била саборна одлука све пуноће Цркве која је постојала у том тренутку – они су примили петог патријарха у своју породицу и то је постао Патријарх московски.

— Данас је усвојена званична изјава Синода Руске Православне Цркве. О одлуци да се двојица егзарха пошаљу у Кијев у изјави се каже: „Ове радње доводе у ћорсокак односе између Руске и Цариградске Цркве и представљају реалну опасност по јединство целог светског Православља.“ Како ће Руска Православна Црква убудуће општити с Цариградском патријаршијом? Да ли ће захтевати да на неки начин промени свој став и да ли уопште постоји таква пракса?

—По свему судећи, средства црквене дипломатије су данас немоћна да реше овај проблем. Ви, наравно, знате да је патријарх Кирил пре неколико дана отпутовао за Истамбул како би се срео с Цариградским патријархом. Морам рећи да је наизглед то био врло цивилизован, љубазан, па чак и братски разговор. Нажалост, цариградска страна, као што се види из активности које су затим уследиле, не само да није услишила наше аргументе, већ је с наше тачке гледишта, поступила подло и вероломно. Зато што шаље у Кијев своје егзархе без договора, не само с Патријархом московским, већ чак и с Митрополитом кијевским за којег је патријарх Вартоломеј више пута рекао да га Цариградска патријаршија признаје као јединог канонског поглавара Православља у Украјини.

Данас смо дали ову изјаву надајући се да ће они поново размотрити своју одлуку и да никакви егзарси неће отпутовати у Кијев. Међутим, уколико ова одлука не буде промењена бићемо приморани да предузмемо узвратне мере. И сад се у саставу нашег Светог Синода ове мере већ разматрају.

—Које су узвратне мере које могу бити предузете у датој ситуацији?

— Могу бити предузете најразличитије мере. Нећу о њима говорити пре него што буду усвојене, зато што ћемо у свакој фази оставити нашим, за сада још увек партнерима, могућност да се предомисле и да промене своје одлуке.

Зашто кажемо да ове одлуке доводе у ћорсокак дијалог између наших Цркава и да представљају опасност по цело Православље? Зато што, као прво, сад у суштини не постоји никакав дијалог – постоји монолог Цариграда који тврди да има искључива права, који каже да је катедра Кијевске митрополије пренета у Москву без дозволе Цариграда. Изјављују да је, кад је 1686. године Кијевска митрополија ушла у састав Московске патријаршије, то наводно учињено на привременим основама и да Цариград никад није престао да сматра Украјину својом канонском територијом. А зашто сте онда ћутали преко триста година? Зашто то нисте тада изјавили? Зашто нисте говорили о томе да је то ваша територија, него сте се сад одједном тога „сетили“? Као прво, категорички се не слажемо с лажним тумачењем историје: у повељи Патријарха цариградског Дионисија која је послата Патријарху московском Јоакиму 1686. године нема речи о привременом карактеру преласка Кијевске митрополије у састав Московске патријаршије, нити о било каквим претензијама Цариграда на ову територију.

Као друго, сама тренутна ситуација кад се Цариград на тако апсолутно дрзак и циничан начин меша у послове друге Помесне Цркве не само да доводи дијалог у ћорсокак, већ доводи до опасности од настанка раскола у васељенском Православљу. Уколико Цариград до краја реализује свој подмукли план давања аутокефалности, то ће значити да ће аутокефалност добити извесна група расколника. Канонска Црква неће прихватити ову аутокефалност. Ми у Руској Цркви, наравно, нећемо признати ту аутокефалност. И нећемо имати другог излаза осим да прекинемо општење с Цариградом. А то значи да Цариградски патријарх неће више имати права да се назива, као што то сада чини, „поглаварем 300-милионског православног становништва на планети“ – бар половина православаца га више неће признавати. Односно, он ће у суштини својим активностима поделити Православље у целом свету.

— Надајмо се да до тога неће доћи. Још једно питање. Догађаји о којима говорите унеколико подсећају на међународне односе у току последњих година. Личе на мајдан, само у Цркви: егзарси из САД и Канаде иду у Украјину да се договарају о црквеној независности, раскол у Цркви... Како се људи у Цркви односе према спољнополитичким изазовима и према томе што се овде углавном не ради о вери, о бризи за паству, већ више о политици? Да ли се слажете с овим?

— Наравно, све ово се дешава у ситуацији оштрих политичких сукоба. Не само то, није случајно што Цариградски патријарх тако жури. Он види да су дани тренутне украјинске власти одбројани: на пролеће следеће године ће бити избори и врло је вероватно да ће на власт доћи нека нова сила која више неће подржавати ове папистичке претензије Цариграда. Зато ће се потрудити да свој прљави посао обаве што је могуће пре.

Занимљиво је да се ове одлуке о аутокефалности Украјине подударају с одлукама о додели аутокефалности такозваној Македонској Цркви, а то ће већ значити директан сукоб између Цариграда и Српске Цркве. При чему је Српска Црква учествовала на Критском Сабору на којем ми нисмо учествовали, али према њему има потпуно исти однос.

Узгред речено, ако говоримо о томе да Цариград Критски Сабор позиционира као својеврстан свеправославни, као Свети и Велики Сабор чије одлуке сви треба да поштују, зашто их не поштује сама Цариградска патријаршија? Ових дана су донели сензациону одлуку о томе да свештенослужитељу – свештенику или ђакону – у случају да га напусти жена, може бити дозвољено да ступи у други брак. То не само да крши каноне Васељенских Сабора, већ је у директној противречности с одлуком Критског Сабора у којој се каже да свештенство представља препреку за ступање у нови брак.

Тешко ми је чак и да замислим како намеравају да венчавају ове свештенослужитеље. На пример, да ли ће свештеник стајати на венчању у раси и са крстом или ће се пресвући у сако? Како ће ови свештеници бирати жене – хоће ли их тражити међу својим парохијанкама? Овакви канони нису случајно донети, то је учињено како би се Црква заштитила од саблазни.

Пошто сам, без договора с другим Помесним Црквама подрива канонско устројство Цркве које је настало у току векова Цариградска патријаршија у суштини излази из онога што називамо канонским пољем, односно из правног поља васељенског Православља.

— Владико, у завршетку нашег разговора, волели бисмо да још једном прецизирамо: Цариград је изјавио да ће послати егзархе, Московска патријаршија је данас одговорила својом изјавом, и сад чекамо следеће кораке. У принципу, не зна се кад ови егзарси треба да отпутују. Или од давања изјаве до самог путовања може проћи доста времена? Да ли ће одуговлачити?

— Мислим да неће одуговлачити, али и ми треба да причекамо видимо хоће ли ови егзарси отпутовати, да ли ће Цариград променити своју одлуку или неће. Зато смо у својој изјави истакли да ћемо, наравно, учинити узвратне кораке. Мислим да време предузимања ових корака зависи непосредно од динамике развоја пројекта „додељивања аутокефалности“, другим речима, легитимизације украјинског раскола, на чему Васељенска патријаршија тренутно ради, што представља директну претњу по јединство Православља у свету.

— Хвала Вам на овом интервјуу.