«Цариградски патријарх нема првенство власти међу Православним Црквама»

„Украјинска аутокефалност“ коју у последње време толико упорно лобира и за коју се залаже Цариградска патријаршија, сасвим сигурно није сама по себи циљ Фанара (мали квартал у Истамбулу где се налази резиденција цариградских патријараха). Не само то, задатак слабљења Руске Цркве, најмногобројније и најутицајније у породици Помесних Цркава такође је секундаран у односу на главну амбицију „поглавара с турским држављанством“.

Као што тврде многи црквени стручњаци за Цариградску патријаршију је главни „примат“, првенство власти у целом православном свету. И украјинско питање, које је врло делотворно, између осталог, у решавању русофопских задатака, само је један од начина за остварење овог глобалног циља. И управо патријарх Вартоломеј већ преко четврт века покушава да обави овај главни задатак, који су поставили још његови претходници. Задатак који нема никакве везе с православним схватањем историјског првенства части у равноправној породици Помесних Цркава.

Фанар. Резиденција цариградских патријараха. Фото: www.globallookpress.com

Нешто детаљније о томе како се у суштини јеретичка идеја „примата“ црквене власти нашла у Цариградској патријаршији, у ексклузивном интервјуу за Телевизијски канал „Царград“ говорио је професор и шеф катедре за црквено-практичне предмете на Московској духовној академији, доктор црквене историје протојереј Владислав Ципин.

Оче Владиславе, данас се из Истамбула често могу чути тврдње о извесном „примату Патријарха цариградског“. Објасните нам да ли поглавари ове Цркве заиста имају право власти над другим Помесним Православним Црквама или је то историјски само „првенство части“?

Првенство власти у односу на поглаваре других Помесних Православних Цркава, Цариграду, наравно, није припадало и не припада му. Не само то, у првом миленијуму црквене историје управо се Цариградска Црква енергично противила претензијама Епископа римског на првенство власти над целом Васељенском Црквом.

Притом није негодовала зато што је себи присвајала ово право, већ зато што је принципијелно полазила од тога да су све Помесне Цркве самосталне и да због првенства у диптиху (списку у којем се одражава историјски „поредак части“ Помесних Цркава и њихових поглавара – ред.) епископ Рима не треба да има било каква административна овлашћења. То је био чврст став Цариградске патријаршије у току првог миленијума после Христовог Рођења док није дошло до раскола Западне и Источне Цркве.

Да ли се с поделом хришћанског Истока и Запада 1054. године догодила нека принципијелна промена?

Наравно, 1054. године се овај принципијелни став није променио. Друга је ствар што је Цариград због отпадања Рима од Православне Цркве постао прва катедра. Али су се све ове претензије на искључивост и на власт појавиле много касније. Да, Цариградски патријарх као поглавар Цркве Ромејског царства (Византијског царства) је имао значајну и стварну власт. Међутим, то ни у којој мери није имало никакве канонске последице.

Разуме се, патријарси александријски, антиохијски и јерусалимски су имали много мање власти у својим областима (у погледу броја епархија, парохија, пастве и тако даље), али су без обзира на то признавани као потпуно равноправни. А првенство Цариградског патријарха је постојало само у диптиху, у смислу да се на богослужењима први помињао.

Доктор православне историје протојереј Владислав Ципин. Фото: pravoslavie.ru

Кад се појавила ова идеја „православног Ватикана“?

Тек у ХХ веку. То је била директна последица, као прво, наше револуције 1917. године и започетих антицрквених прогона. Јасно је да је Руска Црква од тада била много слабија, и зато је Цариград одмах изнео своју чудну доктрину. Постепено, корак по корак, због разних појединачних тема, у вези с аутокефалношћу (право давања независности овој или оној Цркви – ред.) и дијаспором (право управљања епархијама и парохијама ван канонских граница Помесних Цркава – ред.) цариградски патријарси су почели да формулишу претензије на „васељенску јурисдикцију“.

Наравно, то је било повезано и с догађајима који су се дешавали после Првог светског рата у самом Цариграду, Истамбулу: распад Отоманског царства, Грчко-турски рат... Напокон, то је повезано и с тим што је Цариград изгубио некадашњу подршку од стране Руског царства које је доживело крах, а чије место је одмах заузела енглеска и америчка власт.

Ова друга, као што је познато, и данас веома снажно утиче на Цариградску патријаршију?

Да, то се не мења. У самој Турској Цариградска патријаршија има врло слабе позиције без обзира на то што су у Републици Турској све религије правно гледано равноправне. Православна Црква тамо чини само незнатну мањину, и зато је тежиште пренето на дијаспору, на заједнице у Америци и у другим деловима света, али је најутицајнија, разуме се, у САД.

Фото: www.globallookpress.com

С „првенством власти“ је све јасно, то је апсолутно неправославна идеја. Али је друго питање „првенства части“ – да ли оно има само историјско значење? И шта се десило с падом Константинопоља 1453. године? Да ли су прогањани патријарси под отоманским јармом сачували првенство у диптиху само због саосећања као и поштовања према славној прошлости њихових претходника?

Диптиси се не разматрају уколико нема потребе да се у њих укључи нека нова аутокефална Црква. То што је Константинопољ пао 1453. године није представљало основу за поновно разматрање диптиха. Иако је то, наравно, имало великих црквених последица које су се дотакле Руске Цркве. Она је због пада Константинопоља добила чвршће основе за аутокефалност (Руска Црква се још 1441. године одвојила од Цариградске патријаршије због тога што је потоња ступила у унију с католицима – нап. „Царграда“). Међутим, поновићу, ради се само о аутокефалности. А сам диптих је остао исти као што је био.

Тако је, на пример, Александријска Црква – Црква с малим бројем пастве и само неколико стотина клирика, али у диптиху, као и у стара времена, заузима друго место. А некад је заузимала друго место после Рима, пре уздизања Цариграда. Међутим, почевши од II Васељенског сабора, на друго место после Рима уписана је престоничка цариградска катедра. И тако је то остало историјски.

Али како ће друге Православне Цркве, а пре свега Руска као највећа и најутицајнија на свету, поступати у условима кад Цариградска патријаршија, и патријарх Вартоломеј лично инсистирају на томе да управо он има право да „везује и разрешава“ у целом православном свету?

Фото: www.globallookpress.com

Игнорисаће ове претензије све док остају на речима, остављајући их као тему за богословске, канонске дискусије. Уколико затим уследи деловање, а почевши од ХХ века цариградски патријарси су много пута учинили неканонске радње (то се посебно често дешавало 1920-30-их година) треба да се супротстави.

И овде се не ради само о томе да су подржали совјетске расколнике-обновљенце у њиховој борби против законитог Патријарха московског Тихона (који је данас прослављен у збору светаца – прим. „Царграда“). Цариградска патријаршија је самовољно запосела епархије аутономних Цркава које чине део Руске Цркве – Финске, Естонске, Летонске и Пољске. И данашња политика у погледу Украјинске Православне Цркве веома личи на тадашње догађаје.

Али да ли постоји нека инстанца, неки општецрквени суд који би могао да опомене Патријарха цариградског?

Овакав орган који би био признат као највиша судска власт у целој Васељенској Цркви данас постоји само теоретски, то је Васељенски Сабор. И зато овде не видимо перспективу за суђење на којем би постојали тужени и тужиоци. Међутим, у сваком случају треба да одбацимо незаконите претензије Цариградске патријаршије и уколико се оне претворе у практичне кораке, то ће засигурно изазвати раскид у канонском општењу.