Зеница ока мога гнездо је лепоти твојој

Несвакидашње венчање у цркви Богородице Љевишке у Призрену

Већ после неколико посета Косову и Метохији, за Ненада Маринковића из Тетова у Македонији, није било недоумице где ће се, са својом изабраницом Кристином из Гостивара, заветовати Богу на верност и целоживотну искрену љубав. Одабрао је велику светињу у Призрену, Богородицу Љевишку. И као што је некада путник са истока, очаран лепотом ове светиње, на њеном зиду, за спомен урезао стихове ,, Зеница ока мога, гнездо је лепоти твојој“ и Ненад је пожелео да учини нешто, како би очараност овом светињом вечито трајала у њему и он у њој. Одлучио је да ту доведе своју вереницу Кристину и да одатле заједно крену у ново сутра.

Ненада и Кристину, иза решетака и жица, обасјана септембарским сунцем, чекала су отворена врата средњовековне Милутинове задужбине. Чекала их је и Богородица на фресци, са корпом пуном дарова, и својим погледом као руком миловала младенце, који су пред Њу стали. Сусрети ретки, не само у последње две деценије, већ и у оно предратно време. Мало је венчања било под сводовима ове призренске краљице. Од 1999. наовамо само три, бар тако рече отац Ђорђе, који последњих година брине о Богородичиној цркви и живи са супругом у кућици смештеној у њеној порти.

Са протосинђелом Андрејем Дечанцем, овај млади призренски свештеник је и принео Господу молитве и започео свету тајну венчања. Са зидова међу почађалим фрескама, светлели су преживели ликови светитеља, чије су очи биле упрте у малобројне сватове. Фреске не говоре гласно, ал је шапат светитеља допирао директно до душа младенаца. Речи наде у неко ново сутра, боље од овог данас, лепршале су простором између стубова и сводова. Са певнице, на коју се са прозора спуштала светлосна прашина, чуло се појање призренских богослова. Дошли су и они да дају свој допринос овом свечаном чину, желећи да брак буде благословен као онај у Кани Галилејској. У знак слоге, верности, узајамног помагања и љубави у браку отац Ђорђе је младенцима десне руке саставио и везао белим српским платном.

,,Исаије ликуј...“ и звецкање прапораца на кадионици чуло се док су младенци, предвођени свештеницима, ишли у вход око целивајуће иконе. На главама су им се златиле круне, на рукама бурме, на лицима осмех, а са фресака претеклих од злочиначке руке у мартовском погрому 2004. спуштали се благослови... Молитву и свечану тишину на трен прекину музика. Допирала је одонуд, иза прозора, из оног спољашњег света... Праћена речима неке неразумљиве песме. У ваздуху се сукобише речи молитве и речи песме са неког другог, туђег венчања. И подсетише да око Љевишке Срби више не живе, већ да неки други народ тамо нешто друго слави. И светлост, сада јача, осветли лица младенаца, и целу цркву. Појање богослова надјача непознату песму и она се утиша... Упркос рушењима и паљењима светиња опстаје, молитва се чује, српски језик живи - изговори неко шапатом. Заискрише очи Богородице, зарадова се Краљ Милутин, обгрли младенце Стефан Немања својим старачким рукама... И благословише Ненада и Кристину који су дошли из далека да оживе светињу призренску, да у њу, са младином хаљином унесу белину, са младожењином храброшћу јачину, са мајчином молитвом наду. И двоје посташе једно. ,,На многаја љета“, честиткама свештеника се придружише појем богослови.

Пред паљеном, па обновљеном Богородичином црквом у Призрену застадоше младенци. А под тремом се заори стара српска песма ,, Удаде се Јагодо“. Увуче се у сваки камен светиње и разлеже се сокацима призренским ка Бистрици, Шадрвану и Пантелији. Ненадовој мајци Љиљани заискрише очи кад у песму место Ђорђа Ђаковца богословци, шеретски, уденуше Нешу Тетовца... И пре него уђе у ауто да крену ка Мекедонији, она се још једном окрете светињи, осени се часним крстом и гласно узнесе Богомајци молитву: Помози Богородице да ми снаја роди близанце и да до године дођемо да их крстимо ту!“ Дај Боже да тако буде...