Свештеник из Бразила служи у Московском храму

Његово име у посошу је Сержио – Танкредо Сетте Камара де Силва. Родио се у католичкој породици у Рио де Женеиру. Већ три године служи у храму Воздвижења часног крста у Митину. Његова жена је Рускиња и са њом има двоје деце – Ану и Серафима. Притом он је прави Бразилац: воли фудбал, али га већ дуже време не игра, навија за своје сународнике, а прошлог лета је чак имао жељу да изађе на Никољску улицу где су се дружили навијачи и да викне „Ја сам из Бразила!“. Али он је ипак свој дом нашао овде, у Москви.

До храма је ишао 6 сати аутобусом

Моји родитељи су адвокати. Цела породица је верујућа, а нарочито моја тетка која је сваке недеље водила моју браћу и мене на мису. Још од тада ми је било чудно што неки хришћани недељом не иду у храм.

Са 11 година сам искусио велики тест. Пошто је отац добио нови посао, моја породица је била приморана да се пресели у Њу Јорк. Тада су родитељи почели често да се свађају. Имао сам осећај да ће се развести и то ме је много узнемиравало. Почео сам још јаче у сузама да се молим за њих да се помире и они су заиста успели да нађу заједнички језик.

Касније смо се вратили у Рио. Наставио сам да одлазим у католичку цркву, али сам све више осећао да ми нешто недостаје. После сваке литургије свештеник је говорио о политичким дешавањима или о ТВ емисијама, а ја сам желео још више да сазнам о Јеванђељу и духовном животу.

Мој друг ми је скренуо пажњу на православље, али у Риу није постојала православна парохија, и морао сам да путујем 300 км до Сан – Паула. Било је напорно: 6 сати аутобусом у једном правцу, укупно 12 сати, али ја сам ипак ишао. У то време нисам знао црквенословенски језик и доста тога нисам разумео, али ме је потпуно обузела лепота православног богослужења. И у мени се пробудила увереност да сам нашао то што сам одувек тражио.

Немам руске претке, али имам потомке

Крстио сам се 2004. год. у православном храму и добио име Сергеј у част светог Сергеја Радоњешког. Од рођења имам 2 имена Сержио – Танкредо. Реч „танкредо“ значи „веома побожан“, што ме је веома обрадовало, а име Сержио је доста распрострањено у Бразилу. Велика ми је част што имам Св. Сергеја за свог небеског заштитника. О његовом животу сам доста читао и трудим се да и сам следим његов пример.

После рукоположења једно време сам служио у Сједињеним Америчким Државама – у храму у Њу Џерсију, а затим су ме послали у Буенос – Ајрес. Једном сам дошао у Русију и месец дана сам живео у Тројице – Сергијевој лаври где сам учио. Ту сам се упознао и са својом будућом супругом и након годину дана смо се венчали. Одлучили смо да свадба и медени месец буду у Италији, јер у Бразилу није баш једноставно направити свадбу: треба окупити сву родбину, пријатеље, познанике, па чак и оне које једва познајеш – стотине гостију! То је веома скупо, а ми нисмо имали тај новац и због тога смо све скромно одрадили. Венчали смо се у римском православном храму свете великомученице Екатерине. После две године родила нам се ћерка Ануша која сада има већ шест година, а у новембру 2014. год. смо добили сина Серафима. Понекад говорим да немам руске претке, али зато имам руске потомке.

Љубазан позив оца Стахија

За време мог служења у иностранству, мојој супрузи је много недостајала домовина. Она је са Анушком отпутовала у Москву на 2 месеца, а када се родио Серафим, отишла је са децом на 5 месеци. Тада сам схватио да би било боље да живимо у Русији. Дошавши у Москву упознао сам се са свештеником Стахијем Колотвиним који је студирао заједно са мојом матушком на Свето – Тихонском Универзитету.

Отац Стахиј, старешина цркве Воздвижења Крста Господњег у Митину, позвао ме је да служим у његовом храму. И тако се наша породица коначно обрела у Москви. Ту су ме веома лепо примили. Одлазио сам понекад и у домовину, али у јуну, када сам дошао да посетим своје родитеље, осетио сам да је Русија мој дом.

Недавно смо почели да градимо наш храм, али су приходи мали. Службе обављамо у малој дрвеној цркви. Веома бих желео да привучем пажњу људи не на себе, него на наш храм који се гради само на пожртвовању. Ако неко може да нам помогне, то би заиста било добро дело.

У иностранству је народ другачији него овде

Бразилци и Руси имају доста тога заједничког. Један мој пријатељ Рус каже да је Русија трагична верзија Бразила, а да је Бразил карневалска верзија Русије. Наши народи имају заједнички дух који нас спаја.

За време светског првенства у фудбалу много сам желео да позовем бразилски тим у наш храм, али њихово седиште је било у Сочију, а у Москву су дошли само на кратко и због тога нисмо успели да се сретнемо. Али зато код мене долазе пријатељи из Бразила. И многи са дивљењем почињу да схватају да су Руси веома отворен народ, пун емоција.

Много сам разговарао са Русима који су се родили и који живе у иностранству, а који су потомци беле емиграције. То је било у време када сам служио у САД-у и Аргентини. Могу рећи да су то мало другачији људи. Постоје разлике између Руса који живе у иностранству и оних Руса који живе у Русији. У иностранству многи иду у православне храмове да би сачували руски дух, а у Русији таквих потреба нема. А то значи да овде људи иду у цркву само да би разговарали са Богом.